Фантастичан интервју Невена Суботића...!

Ако ја бринем о деци у Дортмунду, ко брине о клинцима у БиХ или Етиопији?! Штопер Борусије каквог нисте познавали. Ни реч о фудбалу. Уживајте. И замислите се...

 

Фудбал 30.04.2016 | 12:00

Два потпуно опречна погледа на фудбал. Док Сандро Вагнер поручује да му је мало оно што зарађује у Дармштату, те да је чак појединим играчима Бајерна недовољно 12.000.000 евра годишње, дотле Невен Суботић своју плату даје онима који немају. Наравно, не целу, али податак да, попут модерног Робина Худа, брине о сиромашнима редак је случај у савременом спорту, оптерећеном делом јурњавом за резултатима, делом за пропратним ефектима његовог бављења.

У тако поремећеном систему вредности наш, нажалост, бивши репрезентативац основао је 2013. године Фондацију Невен Суботић, са циљем да обезбеди макар пристојне животне услове деци из најзабаченијих крајева света.

Каже, није му тешко и може све да стигне.
„Током дана имам довољно сати, ван оних које посвећујем фудбалу, да се бринем и о деци. Она у Африци су на само неколико часова лета од нас, али живе потпуно другачије. Преузео сам доста обавеза на себе, међутим, могу да рачунам на помоћ феноменалних колега и волонтера“, испричао је за званичан сајт Бундеслиге штопер Борусије из Дортмунда.

Његова мисија није само хумана. Напротив, има призвук јединствене беш зато што ју је покренуо спортиста одрастао у индустријском друштву. А покушава да га уобличи у ванвременске вредности.
„Наша обавеза је да помажемо људима у најсиромашњим деловима планете. Највише онима који највише пате. Деци. Желим да им помогнем тако што ћу им омогућити приступ чистој води, а то значи изградњу санитарних објеката. Ускоро ћемо ући у четврту годину постојања Фондације, засад смо прикупили близу 1.000.000 евра и од тога новца изградили 34 објекта, како би 20.000 деце у Африци добило приступ чистој води. То је невероватно“.

Конкретизовао је шта га је подстакло на, како се то данас популарно каже, друштво ангажовани рад.
„Кад почнете да размишљате глобално, брзо постанете свесни са каквим се све невољама људи суочавају. Капирате да су њихови проблеми махом немогућност да уживају у нормалним стварима. Као што је вода. Ми у Немачкој смо срећни што живимо у држави у којој је чиста вода увек доступна. Волео бих да је сви имају. Било где.“

Вода је само почетни проблем који Невен покушава да реши. Далеко већи је оно што произилази из немаштине у, на пример, Мозамбику у Етиопији, где је Суботићева фондација највише присутна.
„Нема здравља ако нема чисте воде, а без здравља нема ни шансе за образовањем. На пример, наш циљ је да деца или жене не морају да пешаче пет или шест сати до изворишта бистре воде, већ да им је зато потребно највише 30 минута. То ће им оставити пет до пет и по сати слободног времена сваког дана које могу да уложе у образовање. Размишљамо о даљим корацима. У школама деца морају да имају санитарну негу. То је важан аспект. Чак постоје докази да више деце у Африци похаћа наставу уколико су им обезбеђени одговарајући санитарни објекти“.

Немачке новинаре интересовало је шта је подстакло некадашњег првотимца Мајнца да помоћ испоручује баш на Црни континент, па су га, по окончању једне акције, упитали: „дуг је пут до Етиопије, зар не“?
„Мислио сам: „ако ја бринем о деци у Мајнцу или у Дортмунду, ко онда брине о деци у Босни и Херцеговини или Етиопији? Нисам желео да ограничим себе у погледу нације, порекла, места живљења, већ да потражим места на глобалном нивоу којима је помоћ заиста потребна. Кад тако поставите ствари брзо дођете до делова планете где људи морају да преживе дан са мање од једног еура на располагању“.

Рођен у Бањалуци 1988, одрастао у Прњавору, Суботић се услед ратног вихора на простору бивше државе почетком деведесетих са родитељима преселио у Немачку у потрази за мирнијим животом. Можда у чињеници да познаје шта значи невоља у својој бити ваља тражити разлоге његовог алтриузма.
„Увек ми је било важно да упознам људе, не само да о овом или било ком другом проблему, приступам површно. Док сам играо за Мајнц сваке седмице сам обилазио дечија свратишта и играо се са малишанима. Тад сам постао свестан колико је јединствен сваки од њих и колико у тој дечурлији има потенцијала. Својим присуством дао сам им више самопоуздања, схватили су да се професионални фудбалер брине о њима. То је било сјајно, одједном деца нису била ван игралишта, него на њему“.

Некадашњи српски репрезентативац, који се на сопствено инсистирање из државног тима повукао у јесен 2014, мање више дели мишљење какво је ових дана у етар пустио везиста Манчестер јунајтеда Хуан Мата, уплашеног колико су фудбалери заштићени.
„Не могу да кажем да се осећам кривим због тога, али могу да поручим како осећам снажну приврженост са људима којима је помоћ потребна. Замислите да можете поново да се родите и да будете у прилици да бирате где ћете живети. Већина би изабрала државе у којима живот безбедан и леп, услед сређеног здравственог система, инфраструктуре, могућности школовања и слободе мисли. Срећом, живим баш у том делу света где су ми поменуте привилегије гарантоване, али... Многи нису те среће, зато је моја дужност да са таквима поделим срећу која је мени доступна“.

Његов рад наилази на опште одобравање. Што Борусијиног Жутог зида, који може да се дичи момчином за пример, што свлачионицом на Вестфалену у којој очигледно, осим професионалних, има места и за неке друге принципе. Фамилијарне, на пример.
„Кад сам основао Фондацију она је за већину саиграча било нешто ново, али сви поштују оно што радим. Цене ме. Волео бих кад би више професионалних фудбалера узело учешће у акцијама попут мојих и постало свесно социјалне одговорности. Имамо и фантастичне наивјаче, који ме на овом путу подржавају на начин о коме сам могао да сањам. Многи су донирали помоћ у угрожене делове баш због љубави према Борусији и зато се данас идентификују са циљевима Фондације. Веза између навијача Борусије и Фондације заснована је на моту: истинска љубав“, завршио је Невен Суботић.

Поучно. Врло...