Анализа Монте Карла: Надалов пут и Новак као "вијест"...!

Крајем прошле године Рафаел Надал везао је неколико победа и нису били малобројни они који су пожурили да објаве: “Надал се вратио!“

Тек сада, после неколико месеци, види се колико је у ствари то било неправедно према самом Надалу јер је у Монте Карлу играо за неколико лествица више него тада. У неким аспектима игре био је “онај стари“, у некима још није и можда неће ни бити, али оно што је за Шпанца најважније – освојио је велику титулу.

Бројни се епитети могу приписати Надалу, а стрпљивост и упорност свакако су у врху листе. Враћао се јачи него икад после бројних повреда, губио и наново освајао прво место, деловао безопасно, да би се онда поново претворио у Бика са Манакора.

Ипак, претходне две године биле су најозбиљнији тест на трновитом Надаловом путу. Обично када се враћао после паузе, игру и веру у себе поново би изградио на шљаци, а после би све ишло према замислима – у 2015. години то није био случај, ни на земљи није освојио ниједан Мастерс, а губио је два пута од Фоњинија, Марија, Вавринке...

Остатак године протекао је у солидној игри и резултатима, али термин “солидно“ није нешто што може да задовољи једног од најбољих тенисера свих времена.

Наставио је Надал да ради, да тренира и да се нада најбољем, а први опипљив корак на том путу догодио се у Монаку, једној од његових “других кућа“. Рафа је девети пут славио у Монте Карлу и наставио да подиже своју игру – постепено, али сигурно.

Скоро на свакој конференцији за медије Надал спомене реч “самопоуздање“ и сада је јасно да је оно ту, после дуже времена.

Није то и даље онај ’убилачки инстинкт’ какав је Надала красио током већег дела каријере, и даље се ту и тамо увуче несигурност или понека лоша одлука у важном тренутку, али Рафа на терену делује одлучније, одважније и све чешће му је глава мирна када се меч ломи. Био је физички спремнији и психички вољнији да “копа дубље“ и у полуфиналу са Маријем и у финалу са Монфисом. А ништа од наведеног нисмо видели у бројним његовим поразима у протеклом периоду.

Осим тога, највећа промена догодила се у Надаловом кретању – као некада, стизао је све и на све имао одговор, било контром којом преузима иницијативу у поену или га завршава, било дефанзивним лоптама које имају дубину да обесхрабре и амортизују и најјачи напад са друге стране.

Генерално, Надалове лоптице углавном су биле јаче и продорније, али офанзивни аспект његове игре и даље ’штуца’. То се најпре огледа у форхенду, Рафином заштитном знаку, који више није оружје које кажњава сваку неодлучност и сваку краћу лоптицу ривала. Напротив, сада противници могу и да граде поен играјући у разменама на Надалов форхенд, што је пре било незамисливо.

Даље, у прошлости је Надал имао убитачан шаблон – освојен дуг поен давао би му одмах ињекцију адреналина и уследио би агресиван и кратак поен у којем би по правилу правио винер. То је убијало супарнике у појам, а сада су такве ситуације ређе и неколико пута догодило се да Надал брзим форхендом у мрежу одузме себи ’моментум’.

Надал је рекао да не жели да размишља о томе “да ли се вратио“ или “да ли је онај стари“, већ да само жели да буде бољи него што је био јуче.

Ако се Рафа гради испочетка, на добром је путу – мало агресивности која долази са вером у себе и нагомиланим победама, затим сервис, и ето Надала који је легитиман конкурент за највећу титулу на шљаци, титулу коју је до сада освојио девет пута (Ролан Гарос).

На добром путу јесте, али пут је ипак дуг и као што никада није требало отписивати Надала, тако не треба ни сада олако закључити да поново може да буде у самом врху, поготово ван шљаке.

Ђоковић је коначно “вест“

Сензација турнира јесте елиминација Новака Ђоковића већ у другом колу. Изгубио је од Јиржија Веселог, а та вест одјекнула је планетом као ретко који његов освојен трофеј ове сезоне – ето до ког нивоа је Ђоковић дошао.

Пораз је био неминовност, морао је да дође кад-тад. По сопственим речима, Ђоковић увек темпира форму за најважније турнире, а некада му је довољно и да игром која је далеко од његовог максимума побеђује мечеве и осваја трофеје.

Да је савладао Веселог, врло је могуће да би и сада узео титулу, али исто тако је могло да се деси да не успе да извуче неке од мечеве које је извукао прошле и ове године – са Долгополовом у Мајамију прошле године, са Гулбисом у Монтреалу, недавно са Кукушкином у Дејвис купу...

Сада није успео да ’преживи’ упркос лошој игри, али то није никакав разлог за панику. Питање је свежине, а не нивоа игре. Или, како је Ђоковић рекао:

“И даље се осећам да играм најбоље у животу“.

Реч о осталима

Стан Вавринка јесте у кризи, али то за играча његових карактеристика не мора ништа да значи, само се чека турнир на којем ће да ’експлодира’, а Гаел Монфис израста у најпријатније изненађење ове сезоне.

Континуитет, нешто што није била његова особина кроз каријеру, ове године везује се уз њега – четврти је на Рејс листи и само на једном турниру ове сезоне није дошао барем до четвртфинала. Ако би кондиционо успео да се поправи, што додуше није толико реално с обзиром на густ распоред турнира, Монфис би могао да буде и претња најбољима на Ролан Гаросу.

Раонић се и даље мучи са повредом, а и шљака му свакако није приоритет, баш као ни Федереру, који се вратио после повреде и на којем је ’рђа’ била очигледна. После сјајне америчке турнеје, Гофан је очекивано кикснуо и сада ће бити интересантно видети може ли да настави са добрим играма.

Дамир Џумхур све више верује у себе, елиминисао је Бердиха и био је на корак до тога да избаци Раонића. Сарајлија је изузетно брз, шљака му прија, лепо мења ритам и углавном се брани, мада уме да нападне бекхенд паралелом. Ако тако настави, Топ 50 није далеко.

Мари је дошао до полуфинала и ту је блистао сет и по – заправо је то био и његов најбољи интервал на турниру, с обзиром на то да би испао и од Пера да није Французове луде главе.

Дакле, сезона на шљаци је почела. Сезона трчања, сезона рововске борбе, дугих и стрпљиво изграђених поена, сезона оних који и упркос умору могу да сачувају хладну главу.

Мадрид, Рим, па Ролан Гарос. Путовање је тек почело.