У 77. години преминуо др Небојша Попов

У болници у Зрењанину преминуо је социолог и један од најугледнијих интелектуалаца и антиратних активиста Србије и бивше Југославије, др Небојша Попов (77).

Србија 08.04.2016 | 08:04

Рођен је 1939. године у Зрењанину. Од 1958. живи у Београду. Дипломирао је на Правном факултету у Београду, а докторирао на Филозофском факултету у Загребу 1976.

Као гимназијалац постаје члан Савеза комуниста, а напушта га 1970. године због тадашњег угрожавања слободе студентске штампе.

По завршетку студија запослио се на Радничком Универзитету "Ђуро Салај", где се до 1969. године бавио образовањем радника.

Потом прелази на Филозофски факултет, где ради као асистент на предмету Општа социологија и ту остаје до 1975. године, када је удаљен с Факултета заједно с још седморо наставника.

После петогодишњег чекања на берзи рада, Небојша Попов је 1981. постављен за в.д. управника Центра за филозофију и друштвену теорију, у коме се запошљавају избачени професори Филозофског факултета.

Центар потом постаје самосталан Институт, у коме је Попов провео највећи део свог радног века.

Године 1982. био је иницијатор обнављања Југословенског удружења за социологију (ЈУС) и био један од његових последњих председника.

У часопису Праxис једно време је био секретар редакције и више година члан Управног одбора Корчуланске љетне школе.

Године 1974. су обе институције - Праxис и Коручуланска школа - укинуте под притиском власти.

Један је од покретача Зимских филозофских сусрета, одржаваних на Тари, Врњачкој Бањи и Дивчибарама.

Попов је организовао низ ванинституционалних окупљања социолога и филозофа на Цресу, Лошињу и у Комижи.

Био је и један од организатора Слободног универзитета, који се одржавао по приватним становима.

Као члан петиционашког покрета и покрета за подршку пољском покрету Солидарност, био је ухапшен и прекршајно осуђен на казну затвора од 25 дана.

Један је од оснивача Удружења за југословенску демократску иницијативу (УЈДИ) 1989, прве демократске политичке организације у Југославији.

Био је председник је Републиканског клуба и члан Главног одбора Грађанског савеза Србије.

У научном раду истраживао је обнову феминистичког покрета у Србији и Југославији, саставио је обимну библиографију о феминизму, укључивао се у женске покрете за самостално организовање и родну равноправност.

Главни уредник листа Република постао је 1990. За уреднички и ауторски рад добио је више угледних награда, као што су награда "Душан Богавац" за етичност и храброст, признање Центра за антиратну акцију, чији је такође био оснивач.

Добио је и награду за новинарство међународне организације новинара СЕЕМО и проглашен је Витезом позива.

За унапређење културе људских права коју додељује Београдски центар за људска права добитник је награде "Константин Обрадовић".

Добитник је награде "Десимир Тошић" за 2009. годину за најуспешнију серију текстова објављених у штампаним и електронским медијима. У пензију је отишао крајем 2003.

Објавио је књиге Цонтра фатум: (случај групе професора Филозофског факултета у Београду : 1968-1988), 1989, Сукоби: друштвени сукоби – изазов социологији, 1990, Југославија под напоном промена: (дванаест огледа : 1968-1990), 1990, Српски популизам : Од маргинале до доминантне појаве, 1993, Републиканац, 1994, Искушавања слободе : Србија на прелазу векова, 2010, Како смо доспели довде 2016.

Извор: Фонет