Анализа: Зашто се Премијер лига гуши у сопственом богатству?!

Енглеска Премијер лига најбоља је фудбалска лига на свету. То тврде енглески навијачи, енглески новинари. Кажу, на Острву се игра најдинамичнији и најбољи фудбал.

Ако је то заиста тако, мора се посавити питање зашто су у овогодишњој осмини финала финала Лиге Европе Манчестер јунајтед и Ливерпул у међусобном дуелу одлучивали само о томе кога ће Борусија Дортмунд елиминисати у четвртфиналу, пита се немачки недељник Шпигл.

Ако је енглески клупски фудбал заиста толико фантастичан, због чега је Арсеналу против Барселоне и Челсију против Пари Сен Жермена већ у осмини финала Лиге шампиона постало претешко? Због чега је у периоду од 2005. до 2009. око 60% клубова који су учествовали у полуфиналима Лиге шампиона долазило из Премијер лиге и због чега је од тада та бројка спала на данашњих 10%?

И зашто шеик Мансур бин Зајед, који је 2008. године купио Манчестер сити, слави први улазак свог тима у четвртфинале Лиге шампиона, уместо да се ухвати за главу и запита зашто је за тако нешто било неопходно више од милијарду долара?

Енглеска је фантастична. То није спорно. Подарила нам је лепу Наоми Вотс и дела Ника Хорнбија. Има и хумор. Како другачије објаснити то што је Рикију Џервајсу препустила један ББЦ шоу, а вођење Лондона Борису Џонсону?

Али најбољи фудбал тамо се свакако не игра.

Две су ствари неоспорне – прво, у Енглеској лежи новац. Више од девет милијарди евра отићи ће само на телевизијска права у Премијер лиги у наредне три сезоне. Бундеслига и Цвајта (други ранг немачког фудала), које свакако нису баш сиромашне, доносе годишње 817 милиона долара. Од 30 најбогатијих клубова на свету, чак 17 долази из Премијер лиге.

Друга чињеница, једнако очигледна – најбогатија, маркетиншки најјача лига изузетно је неизвесна. Ове године шампион ће можда постати Лестер Сити, тим на који нико није рачунао. Сјајна ствар за навијаче, сјајна ствар за новинаре, али дефинитивно никакав доказ квалитета саме лиге.

Управо супротно. Пре ће бити очигледан показатељ тога колико су нестабилни, неконстантни и рањиви наводно најјачи тимови у Премијер лиги. Уз све поштовање према том веома симпатичном момку, лига у којој је немачки дефанзивац Роберт Хут, једна од ударних снага највећег изненађења Лестера, међу најбољима у такмичењу, никако не може бити најбоља на свету. Може ли ико замислити да би један одбрамбени играч који игра у стилу Јиргена Колера у данашње време могао да постане шампион Немачке?

Наравно, постоје за горенаведено објашњења. У Енгелској је омиљено следеће: Кроз тешку, непредвидљиву и напорну лигу, која је много захтевнија од оне у Шпанији Француској или Немачкој, енглески тимови се превише исцрпљују. Истина, шпанска лига је заиста један смешан догађај.

Недавно су играли један против другог Реал Мадрид и Лас Палмас. У бројкама: 700 милиона долара вредни играчи против 30 милиона. Бугати против Дачије. Замислите, Бугати је победио. У Француској од 11 најскупљих играча у лиги чак 10 игра за Пари Сен Жермен. ’Свеци’ су постали шампиони већ средином марта. Једино заиста занимљиво питање у француском фудбалу је да ли би и Жан Пол Готје освојио титулу као тренер са таквим кадром. И колико узбудљива може бити Бундеслига у којој играчи Дармштата и Вердера из Бремена намерно добијају жуте картоне како би пропустили гостовање на Алијанц Арени у наредном колу, пошто победа против Бајерна у гостима изгеда као теоретски немогућа.

Ако је ипак истина да напори Премијер лиге током сезоне исцрпљују тимове са Острва, зашто је онда овогодишња Лига шампиона почела са пет пораза енглеских клубова у првих шест мечева? Између осталих, Арсенал је изгубио од Динама из Загреба и Олимпијакоса, Челси од Порта, а Манчестер од ПСВ Ајндховена. Зар не би константно играње утакмица на највишем нивоу у домаћој лиги требало да буде основни предуслов да се буде међу најбољима у Европи?

Није ствар у умору. Ствар је у новцу или како је један шпански тренер рекао: “Ради се о СЕМ, ступид енглисх монеy“. О глупом енглеском новцу. Није никаква тајна да менаџери широм Европе ’зацепљују’ огромне суме кад се неки енглески клуб распитује о могућој куповини неког играча. Спортски директор Борусије Менхенгладбах је ту праксу потврдио у једном интервјуу.

То објашњава како је прошлог лета Хофенхајм за Бразилца Роберта Фирмина добио невероватних 41 милион евра. Монако је добио незамисливих 50 милиона евра за тада 19-годишњег Ентонија Марсијала, за кога је икона Манчестер Јунајтеда Пол Сколс рекао да је “други или трећи избор“. Челси је уложио 25 милиона евра у дефанзивца Аугзбурга Абдула Рамана Бабу, који практично уопште не игра, али тугу без проблема утапа у свом банковном рачуну. Зарађује пет милиона евра годишње.

Енглески тимови купују као маничне, размажене ћерке московских олигарха. Превише, прескупо и без икаквог смисла. Квалитет играча на Острву је заправо добар, али не и највиши. Погледајмо само последњи избор за најбољег фудбалера света. Од 23 номинована играча, свега њих петорица играју у Енглеској. Енглеска данас доста подсећа на Бајерн из деведесетих година 20. века. Апсурдна куповна политика Бавараца била је дугорочни економски стимулус комплетног немачког фудбала. Премијер лига била је толико добра да је ту улогу данас преузела за пола Европе.

Типично “енглеско“ решење којим би се стало на пут губљењу корака за најјачим тимовима у Европи састоји се у томе да се више улаже у тренере. Кажу Енглези у разним дебатама, Премијер лига није тактички на највишем нивоу. Игра се интензивно, али ’безглаво’, без тактике.

Дакле, Енглези сада купују најбоље тренере, оне који су поставили основе модерног фудбала. Јирген Клоп је већ тамо, Пеп Гвардиола му се придружује на лето, Жозе Мурињо неће дуго бити без посла, а за Томаса Тухела се већ распитивало пола Премијер лиге.

Међутим, то неће помоћи. Бар не у кратком року. Као прво, зато што Манчестер јунајтед, Манчестер сити и Ливерпул нису сигурни у Лиги шампиона следеће сезоне. Као друго, део проблема лежи управо у превеликом новцу.

Енгелски фудбал се на неки начин одлучио да кроз Премијер лигу жели пре свега да прави велики профит. Нема правог договора и праве сарадње са нижим лигама. Рад са младима нема ни приближно значај као што има у Шпанији или Немачкој. Такозвани РОИ (ретурн оф инвестмент) за младе играче пратично не постоји у пословним стратегијама. Даље, готово половина енглеских клубова је у власништву страних инвеститора, које не занима будућност енглеског фудбала, већ искључиво профит у садашњости. Већина њих живи у “пореским рајевима“. Један илустративни пример, за поређење – на крају утакмице осмине финала између мадридског Атлетика и ПСВ-а на терену су била петорица играча мадридског тима који су поникли у њиховој омладинској школи.

Лепота фудбала јесте у томе да се не могу сви проблеми решити новцем. Куповина одличних играча није једноставна, а куповина целих тимова који ће константно играти на највишем европском нивоу готово је немогуће. Такви тимови развијају се постепено. Чак и у потпуно комерцијализованом фудбалу какав је данас, неопходно је имати посебан менталитет, традицију, да би се дошло до највећих успеха. Нешто што једни називају „Миа сан миа“, а други описују као „Сиамо ла Јуве“ или „Мéс qуе ун цлуб“. Тешко је то разумети, али сваки навијач тачно зна на шта се мисли. Неко би то назвао душом. Раније је енглески фудбал имао више него довољно душе. Данашња Премијер лига ју је изгубила.