Хашки парадокс: Признање три истине

Пресудом Шешељу, поред пресуда Ориц́у и Готовини, легитимисан је и трец́и национални наратив. То значи да простор бивше Југославије остаје онакав каквим су га затекли људи из Трибунала на почетку свих процеса.

Србија 02.04.2016 | 10:38

Ослобађајуц́а пресуда Војиславу Шешељу, противно основној намери и сврси Трибунала у Хагу, имплицитно легитимизује три супротстављена национална наратива ратова 1991–1995 на простору бивше Југославије.Међународни суд правде у Хагу основан је са надлежношц́у да кривично гони особе одговорне за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991.

Циљ Трибунала била је, дакле, једна истина са ратом захвац́еног простора бише Југославије. Па тако и једна врста историје.Међутим, три пресуде — Насеру Ориц́у, Анти Готовини и Војиславу Шешељу — произвеле су нешто сасвим другачије.

Одлуком Апелационог вец́а Трибунала из јула 2008. правоснажно је ослобођен ратни заповедник Армије БиХ у Сребреници Насер Ориц́, по индивидуалној и командној одговорности кривице за злочине над Србима у том граду 1992—1993.

Вец́е је тада саопштило да је утврђено да су тешки злочини над Србима у Сребреници несумњиво почињени, али да није било доказа на основу којих би Ориц́ могао бити осуђен.

Апелационо вец́е Трибунала је одлуком из новембра 2012. правоснажно ослободило хрватског генерала Анта Готовину кривице за прогон српског становништва из Книнске крајине 1995. Готовина је у време „Олује“ био командант Зборног подручја Сплит, али је пресуђено да војна операција којом је Готовина заповедао у августу 1995. није била удружени злочиначки подухват у циљу протеривање Срба из Книнске крајине.

Вец́е је тада утврдило и да гранатирање Книна, Грачаца, Обровца и Бенковца није било незаконито. Коначном пресудом утврђено је и да одлазак српских цивила из Книнске крајине после законитих артиљеријских напада Хрватске војске не може бити сматран депортацијом.

Хашки трибунал је 31. марта ове године ослободио лидера Српске радикалне странке Војислава Шешеља по свих девет тачака оптужнице, које су га теретиле да је говором мржње подстицао и подржавао ратне злочине у Хрватској и Босни и Херцеговини током ратних сукоба и протеривање Хрвата из Војводине.

Према мишљењу вец́ине чланова Вец́а, пројекат „Велике Србије“, какав заговарао Војислав Шешељ је а приори политички, а не криминални циљ. Није спорно, речено је, да је Војислав Шешељ био вођен политичком страшц́у да се створи „Велика Србија“. Међутим, ништа не указује на злочиначки циљ слања добровољаца.

Постоји разумна могуц́ност да је сврха слања тих добровољаца била заштита Срба.„Циљ договора је одбрана Срба, очување Југославије, а не почињење злочина. Тужилац није доказао постојање удруженог злочиначког подухвата, а закључено је да треба одбацити оптужбе за прогон. Вец́е одбацује одговорност Шешеља за депортације и насилна премештања као злочине против човечности“, навео је судија Антонети.

У пресуди Шешељу истиче се да су се све зарац́ене стране припремале за рат како би сачувале територије за које сматрају да су њихове, као и да се није радило о једностраним потезима српских агресора.Ослобађањем Шешеља, поред пресуда Ориц́у и Готовини, легитимисан је и трец́и национални наратив.

Дакле, овим трима пресудама — Ориц́у, Готовини и Шешељу — Трибунал је дозволио три врсте истине са простора бивше Југославије, три национална наратива. Па зато на делу имамо парадокс.То суштински значи да простор бивше Југославије остаје онакав каквим су га затекли људи из Трибунала на почетку свих процеса.

То такође значи да је дозвољено да постоје три врсте историје, иако су оне међусобно супротстављене. Сви ц́е моц́и да причају будуц́им генерацијама своју врсту наратива.Може се рец́и да је овим успостављена нека врста саморазграничења. Различити погледи на скорију прошлост не морају водити сукобима.

Разграничење Срба, Бошњака и Хрвата омогуц́ава да упркос потпуно различитим погледима на ратове деведесетих можемо да живимо у миру.

Извор: Спутник