Приче из похода бањалучких "копача"

Ако ми помогнеш с овим колицима, можда ти понешто и кажем о овом мом раду по контејнерима. Само, немам пуно времена. Ваља обићи по’ града, рекао је наш саговорник те ноћи око 21 час.

Република Српска 29.03.2016 | 22:55

Наиме, затекли смо га у бањалучком насељу Нова Варош како са жељезном штанглом дугом нешто више од метар и у сивим рукавицама претура по контејнеру. Није гледао ни лијево ни десно. Само је вадио црне, плаве и обичне кесе. Освјетљавао их је батеријском лампом, и чим би видио штогод вриједно, вјешто би дерао кесу и узету ствар одлагао у импровизована колица прикачена на “Рогов” бицикл “пони”…

"Ту иде старо жељезо, ту други метали, а ту све што би се могло продати и искористити. Ако се нађе књига, играчака, добрих комада обуће, одјеће, овога и онога, онда то носим недјељом на бањалучку бувљу пијацу. Често за пет или 10 марака продам сву робу човјеку који тамо продаје, па Јово наново. Тако радим и с металом кад га сакупим довољно. Али, и тога је све мање. Све више људи пребира по контејнерима", открио је овај Бањалучанин.

Признао је да из контејнера узима и храну, али ако је заштићена у некој тегли и добро завезана у кеси.

"Хране као хране буде кад су празници и када људи не могу све појести. А и мора се пазити. Контејнери су пуни мачака. Преносе свашта. Раније сам се заразио толико да мјесец дана нисам могао доћи себи", узвикнуо је он.

Измакао је чим смо га упитали за име и чиме се бавио прије рата, а тако су се, углавном, понашали и други бјежећи од јавне пажње и објектива фото-апарата. Ипак, негдје око 23 часа, у насељу Обилићево, близу “Класове” пекаре, стао је човјек. Прихватио је разговор уз познати услов: “Не пиши име, не сликај, не снимај и превише не питај…” И док смо шетали Улицом Милоша Обилића, завиривао је у сваки контејнер, успут откривши да је дугогодишњи корисник јавне кухиње бањалучког Црвеног крста, те да је прије рата радио у једном предузећу.

"Колико је ту било радника? Радило се цијели рат, а послије клапна. Приватизовали фирму, па је опљачкали и раскућили, а ми радници завршили на улици без пензије. Нисам вјеровао да ћу ово радити, али мора се. Ко ће мене овако старог и полуболесног запослити. А и сам видиш да сакупљам све што би могло имати неку вриједност, од картона и старих новина, до лименки, гајби… Највећа је грехота када у контејнеру видим хљеб. Ако га нађем, одмах га избацим напоље. Нека поједу бар птице, јер је гријех хљеб бацати. Ништа добро се не пође народу који се тако понаша према хљебу. Ништа добро", навео је наш саговорник.

Рекао је да “у контејнере” иде готово свако јутро, те да су се "копачи" већ одавно почели свађати због права на контејнер.

"Иако вриједи правило такнуто-макнуто, или ко прије дође његов контејнер, још има оних што се расправљају ко је дошао први, па се жестоко погурају… Тужно, али је тако. Нас је све више, а у контејнеру свега мање. Некада нас је било око 50, а сада нас гарант има најмање стотину. Увијек се појави неко нови", потврдио је овај Бањалучанин.

Извор: Пресс