Окупациони намјесници и суочавање с истином

Са неким истинама, ма како оне биле сурове и болне, као народ и друштво морамо се кад-тад суочити. Једна од таквих истина јесте да РЕПУБЛИКОМ СРПСКОМ ВЛАДАЈУ ОКУПАЦИОНИ НАМЈЕСНИЦИ!

Република Српска 24.03.2016 | 20:03

Ову анализу започећу једном непобитном чињеницом: Република Српска је из рата изашла непоражена. Поражене стране у рату потписују капитулације, а непоражене мировне споразуме, баш какав је и Српска потписала у Дејтону. Државотворни ентитет, какав су народ и оружане снаге створили почетком 1992. године, одбрањен је и верификован међународним уговором.

И ту долазимо до својеврсног парадокса. Умјесто да Република Српска временом јача, развија се и осамостаљује, управо супротно – дошли смо у позицију врло дискутабилне будућности и опстанка уопште. Знам, најлакше је кривицу свалити на свјетске хегемоне, али морамо се самокритички запитати и о томе колико смо сами допринијели оваквој ситуацији. Морамо идентификовати одређене „кривце“ чија одговорност је понајвећа, а то су управо политички актери какви у Српској данас чине власт.

Да би неке ствари чињенично разјаснили морамо се вратити у прве поратне дане, односно у 1996. годину. Те године догађа се једна од првих мирнодопских превара српског народа. Политички представници Српске прихватили су долазак „мировних трупа“ УН-а, а умјесто тога у БиХ-и се позиционира 60 000 војника доминантно из земаља које су нетом прије извршиле агресију на народ и његове ентитете. Морам подсјетити да су исти актери само годину раније уништили Републику Српску Крајину и отели готово трећину територије Српске, а примјеном осиромашеног уранијума, незапамћених прогона и злочина. Неостварени ратни циљеви покушавају се реализовати у тзв. мирнодопским условима. Како год то посматрали или анализирали долазимо до непобитне чињенице – Република Српска је окупирана!

Елем, овде долазимо до једне ситуације карактеристичне за комплетну људску цивилизацију. Никада и нити једна империја није владала окупираном територијом без кориштења „окупационих намјесника“ или мањинског дијела окупиране популације спремне да прихвати власт императора и саучествује у хегемонији над сопственим народом. Тако у првим данима мира окупатор настоји промијенити власт и позиционирати своје марионете. За такву улогу добровољно се јављају и чак боре политички актери који и данас владају Српском.

Ма какве приче пласирала лаковјерном пуку и манипулисала свијешћу грађана актуелна позиција Српске не може се „опрати“ од недвосмислене чињенице да је власт преузела противправно, насилно и у саучествовању са окупатором, те гласовима Бошњака и Хрвата! При том наглашавам како се овде држим општепознатих чињеница иако сам актер спорних догађаја и знам много више од других каквим све криминалним, терористичким и крајње бруталним методама и средствима су се служили наши „окупациони намјесници“. Једног дана, има времена, говорићу и о детаљима, а овом приликом желим апострофирати како су прозвани актери у насиљу чак предњачили у односу на окупатора.

У даљем треба нагласити како хегемон у том периоду покушава преварити српски народ и чак на извјестан начин поткупити. Позамашна новчана и материјална средства су уложена како би мерионетска власт уопште била способна функционисати, употријебљени су сви расположиви ресурси информационог ратовања како би колективна свијест била промијењена и како би народ био дезорјентисан (тиме и ослабљен). Но, све то се показало неучинковитим и већ на првим колико-толико слободним изборима 2000. године српски народ јасно се одређује према „дашку демократије“. Додуше народ је „рекао своје“ већ 1998. године избором Николе Поплашена за предсједника, али ту долазимо до димензија наше недавне прошлости какве траже посебан приступ и тумачења.

ОКУПАЦИОНИ НАМЈЕСНИЦИ У ФУНКЦИЈИ АГРЕСИЈЕ НА СРЈ

Колико ми је познато подаци и опсервације какве ћу у даљем изнијети до данас нису изречени у јавном дискурсу, или бар не на овакав начин. На првом кораку ту морам апострифирати како успостављење марионетског режима у Српској морамо посматрати кроз двије димензије дјеловања окупатора. На једној страни имамо настојање да се у што већој мјери успостави контрола над окупираном територијом (мислим на комплетну БиХ). Елем, са друге стране просто морамо уобзирити чињеницу да су ова догађања директно повезана са припремањем новог злочина, нове агресије против српског народа – овога пута на Савезну Републику Југославију (СРЈ). Говорим о припремању наредне фазе насилног и противправног разбијања Југославије, те о саучествовању наших „окупационих намјесника“ у том злочину!

Морам подсјетити да Република Српска у тим тренуцима располаже са респектабилним оружаним снагама, добрано „одмореним“, попуњеним и оспособљеним за штићење новоуспостављене државе и народа. Говорим о снагама какве је агресор морао озбиљно схватати. Истовремено, треба знати да модерна друштва функционишу на принципу да цивилне структуре власти управљају безбједносним системом. Ма како развијен систем безбједности имали уколико не постоји политичка воља – тај систем не вриједи баш ништа (примјер ЈНА). Управо због тога, а у оквиру припрема агресије на СРЈ, окупатор на власт позиционира Биљану Плавшић и Милорада Додика. Никола Поплашен сматран је превише хазарднном личношћу и патриотом, и само због тога је смијењен са позиције предсједника и врховног команданта оружаних снага.

Вјеројатно су овде многи помислили како говорим о некаквом ангажовању ВРС против НАТО снага у односу на ваздушну кампању. Погрешно! План агресора подразумијевао је потпуну окупацију територије СРЈ, па тиме и копнена дејства. Управо на плану спречавања копнене офанзиве оружане снаге Српске одиграле су неизмјерну улогу. Да би схватили на чему покушавам поентирати морам истаћи чињеницу да су Бугарска, Румунија и Мађарска, иако већ чланице НАТО, одбиле саучествовати у агресији на СРЈ. Тиме је простор копнених дејстава сужен на два правца – са Косова и из Хрватске. Но, то су два прилично уска правца дејстава каква су српске снаге могле успјешно затворити. Убједљиво највећа опасност пријетила је из правца БиХ-е, односно Српске, гдје је било стационирано 60 000 војника и значајна техника, а уз могућност повећавања капацитета.

Само, у опцији напада из правца БиХ-е агресор је морао рачунати на реакцију ВРС и полиције. Управо са циљем помагања агреспору наши „окупациони намјесници“ у тим критичним тренуцима доносе одлуку о распуштању Специјалне бригаде полиције МУП-а РС-е, иначе „ударне песнице“ наших оружаних снага! Елем, срећом по све агресор је (правилно!) процијенио да би копнена офанзива претворила се у прави дебакл, те је одустао од такве опције. Задовољио се окупацијом Космета, дакле само дијела државе, те пристао на потписивање мировног споразума. Тиме је признао да је и СРЈ остала непоражена! Но, по већ виђеном рецепту већ наредне године непоражена Србија дијели судбину Српске и све оно шта је постигла у рату - губи у миру, а управо захваљујући „окупационим намјесницима“. Поново долази до насилне и противправне промјене власти, а агресор поставља марионетску позицију – како их Шешељ назива „ДОСманлије“.

ЛОШЕ ИЗРЕЖИРАНА ПРЕДСТАВА МИЛОРАДА ДОДИКА И ПЕДИ ЕШДАУНА

У даљем желим разјаснити околности под којима 2006. године окупатор поново на власт доводи већ испробани тројац „окупационих намјесника“. Но, поново се морам вратити корак уназад и појаснити одређене околности из претходног периода. Након агресије на СРЈ и позиционирања марионетске власти у Србији, српски народ у БиХ-и нашао се пред озбиљном дилемом: како даље? Срби, као и остала два народа у БиХ-и, просто схватају да је функционална држава једноставно потреба. Због тога улазе у реформске процесе развоја институција, правног система и политичког амбијента. Данас слушам тумачења како су тадашње реформе силом наметане, како су редом биле штетне по наш народ и ино, но, чињеница је да су највећи српски стручњаци/академици били носиоци бројних реформских захвата.

Истовремено долази до још једне кључне промјене у домену српских промишљања о будућности. Срби схватају како у датим околностима приступање Европској Унији значи дугорочну сигурност. БиХ, а шта свакако подразумијева и Српску, започиње преговоре са ЕУ и у то доба чак предњачи над осталим ексјугославенским друштвима. Са друге стране важно је схватити какав је став ЕУ тада имала према Западном Балкану. Начелна идеја била је у што је већој могућој мјери јачати помирење јужнославенских народа и развијати својеврсну западнобалканску унију (каква је уобзиривала и Хрватску). Но, такав процес није одговарао интересима окупатора. Уосталом, због чега су насилним разбијањем СФРЈ спријечили њено приступање европским интеграцијама, ако ће у условима успостављене окупације то поново дозволити.

Због тога усљеђује нова и циљно произведена дестабилизација БиХ-е, чиме су до данас заустављени интегративни процеси какви су представљали „сламку спаса“ за ову напаћену земљу. И поново дестабилизација долази споља, а уз већ испробану праксу сваљивања кривице на Србе. Са циљем нове ФИД операције окупатор на мјесту високог представника позиционира бившег агента британске тајне службе МИ-6, Педи Ешдауна. Овај аутократа започиње крајње бруталан прогон српске политичке, војне, академске и ине елите, а под оптужбом да скривају Радована Караџића и Ратка Младића. Данас је недвосмислено јасно да је прогон, а говоримо о преко 800 особа, био заснован на лажним оптужбама, но, Ешдаун је успио у својим основним замислима. Конкретно, зауставио је све позитивне и реформске активности у односу на унутрашњи развој БиХ-е, али и интегративне процесе према ЕУ. Након владавине овог аутократе и фашисте комплетна БиХ се дуже од деценије врти у кругу бесмисла и назадовања.

У даљем морам нагласити како „међународну заједницу“ не смијемо генерализовати или сводити на јединствену категорију. То је напросто један неизмјеран сет актера, интереса и чињења. Морамо поједине хегемоне и окупаторе одвојити од актера какви у начелу настоје дјеловати позитивно и интегративно. Ово је важно уобзирити због чињенице да је у посматраном периоду управо унутар међународне заједнице дошло до озбиљних неслагања са „политиком“ Педи Ешдауна, те супротстављања његовим насилним и противправним методама. Такве реакције наше окупаторе наводе на нову превару. Како предње рекох окупатор на власт поново доводе „окупационе намјеснике“ са циљем сваљивања кривице на Србе за општи неуспјех какав је циљно планиран.

Почесто указујем како је српска наивност једноставно немјерљива категорија. Замислите, у јеку Ешдаунове антисрпске кампање појављује се појединац, Милорад Додик, који испољава до тада непознату „храброст“ и безобразлук. Ешдаун је без икаквих објашњења стотинама истакнутих појединаца одузео основна људска права (на рад, на лична документа, на кретање и ино), а овом новом „јунаку“ наводно није могао ништа. Милорад Додик изборе добија на јавном прокламовању отцјепљења Српске. Познати су медијски „окршаји“ Додика и Ешдауна, који су нашем напаћеном и разореном народу вратили вјеру у достојанство и самог Додика подигли до нивоа општег обожавања. Но, жалосно је то што су Додик и Ешдаун извели једну лоше изрежирану представу за лаковјерну јавност и ништа више. Није се Српска ни за корак приближила независности, али је зато опљачкана, разорена и доведена пред дубок понор. И шта је најгоре сви позитивни процеси су заустављени, а комплетна БиХ се пуну деценију саплиће у беспућима бесмисла.

ТРИЛАТЕРАЛАЦ ДОДИК И ЊЕМАЧКА ИНИЦИЈАТИВА

Да би схватили актуелна дешавања поново се морамо вратити неколико година уназад. Поновно позиционирање „окупационих намјесника“ било је у функцији заустављања реформских процеса унутар БиХ-е и интеграција са ЕУ, но, садржи и одређене геостратегијске димензије. Конкретно, наш примарни окупатор Сједињене Државе долази у позицију да мора смањити војно пристуство на Запдном Балкану, а зарад ангажовања у Афганистану, Ираку и другим локалитетима. Дакле, колонизатор је морао напустити своје колоније и доминацију свести на буквално безначајне оружане снаге. Због тога се у максималној мјери ослања на марионетске режиме какве је успоставио да чувају његове интересе.

Овакву ситуацију настоје искористити бројни актери, те се у што већој мјери позиционирати на овом нашем геостратешки важном поднебљу. Посебно у односу на БиХ-у долази до правих малих ратова између нових „колонијалних претендената“: Русије, Британије, Турске, Њемачке, администрације ЕУ и ино. И наши „окупациони намјесници“ долазе у њима омиљену позицију мешетарења са свима и против свих. При том нити у једном тренутку нису заборавили коме дугују примарну оданост (САД), но, „колонијални намјесници“ другачије не умију функционисати тако да је разумљиво њихово подаништво према неким новим-потенцијалним колонизаторима.

Елем, у овом новонасталом хаосу јавља се једна нова сламка спаса и могућност напретка. Долазимо до нечега шта оквирно препознајемо као „њемачку иницијативу“. Можемо овде говорити о настојању да ЕУ обезбиједи трајну стабилност на рубним подручјима, о ширењу Европе на топла мора, о успостављању Коридора 10 и о још много процеса каквима је Њемачка генератор. Но, за ову анализу важније је истаћи начин на који Њемачка настоји овај простор интегрисати. Тако „њемачка иницијатива“ оживљава првобитну замисао у виду стварања квалитетне западнобалканске уније, а потом интегрисања тог комплетног простора у састав ЕУ. И тиме поново долазимо до питања – због чега је Југославија разбијена?

И овога пута као фактор деструкције јавља се Велика Британија. Тако њемачки пројекат постаје „британско-њемачка иницијатива“! Овде је управо индикативна изјава Милорада Додика како ће ова иницијатива бити „заборављена“ већ за неколико мјесеци. Зна човјек шта му је речено на састанку Трилатералне комисије! Може Додик колико му драго замлаћивати сламу око преноса надлежности, око очувања Српске или о „завјери“ Марсоваца, али једно је непобитно – својим потезима дестабилизује земљу и настоји зауставити сваки позитиван процес. Тиме просто извршава наредбе окупатора који овај простор настоји одржати дезинтегрисаним, ровитим и нестабилним, односно у колонијалном ропству. При том код осталих политичких актера наилази на „плодно тле“ тако да унутар бошњачке и хрватске политичке квазиелите пролазе његове ујдурме. Пролазе напросто због тога што су у питању идентични „окупациони намјесници“.

На крају, да не бих био погрешно схваћен – морам се реферирати и на опозицију Републике Српске. Њих једноставно називам „претендентима за окупационе намјеснике“. Идентична су то размишљања и дјеловања, и све се своди на сјаши-узјаши Курта. То напросто видимо из чињенице да унутар опозиционог блока немамо апсолутно никаквих конструктивних идеја, визија и промишљања. Све се своди на прилику за преузимање власти. Оно шта нас понајвише треба забринути јесте чињеница да на политичкој сцени Републике Српске нема ни назнака појављивања политичких актера спремних да изађу из окупационих матрица. Окупација је напросто постала стварност каквој смо се редом повиновали!

Аутор: Борислав Радовановић

Извор: Фронтал.рс