Наличје Орлова: Један предсједник, шест селектора и цијела екипа дисидената!

Од играча који су барем на кратак период били одстрањени из репрезентације могла би да се направи озбиљна европска екипа!

На голу Владимир Дишљенковић, који је и покренуо лавину још фебруара 2010. године у вероватно најсрећнијем периоду српског фудбала у 21. веку. Као штопери Немања Видић и Невен Суботић, уз аут-линије шпартали би Александар Луковић и Милан Бишевац. Као осигурачи испред, или као покретачи акција, Немања Матић и Здравко Кузмановић, за креацију напада били би задужени Адем Љајић и Душан Тадић, сасвим напред Данко Лазовић и Филип Ђорђевић.

Питате се који је критеријум за састављање оваквог тима? Врло прост, сви ови играчи су макар на кратак период, а многи и бесповратно, или проглашени за непожељне у националном тиму или им се цео амбијент око националног тима толико смучио да су се самопрогнали.

Само од оних који су то учинили од 2010. па наовамо може да се склопи више него пристојан тим. Са све Радомиром Антићем, још једним фудбалским дисидентом, на клупи. За шест година Србија је сменила шесторицу селектора (Антић, Владимир Петровић Пижон, Радован Ћурчић, Синиша Михајловић, Дик Адвокат, Љубинко Друловић), као гумицом обрисала целу једну поставу, али за све то време у канцеларијама на Теразијама владао је само он. Томислав Караџић. Човек под чијим је вођством српски репрезентативни фудбал упознао нове дубине.

Срећа, па нам на клупском нивоу цветају руже?

СРПСКИ ФУДБАЛСКИ ДИСИДЕНТИ, 2010-

Владимир Дишљенковић (фебруар 2010)

Можда и играч за којим смо најмање жалили. Не зато што је Дишљенковић био лош него зато што је Владимир Стојковић те 2010. године био неприкосновен међу стативама Орлова. Овде су информације биле мало опречне. Прво је Дишљенковић цитиран како каже да не жели да на Светско првенсто у Јужну Африку “путује као туриста“, да би он касније то демантовао рекавши да није тражио место у првих 11, већ да су учестале повреде биле разлог његовог повлачења.

Александар Луковић и Данко Лазовић (18. март 2011)

Разочарани целом атмосфером која је владала око репрезентације коју је тада предводио Владимир Петровић Пижон, тадашњи фудбалери Зенита су одлучили да се повуку из националног тима. Нису желели јавно да причају о томе, њихову одлуку је саопштио селектор Петровић приликом објављивања списка и истакао је да је изненађен. Лазовић је касније погазио реч и вратио се у репрезентацију код Дика Адвоката.
“Селектор треба да има свој персоналити. Ја њих нисам звао, требало би да се они јаве селектору. Мени је жао и надам се да ће Данко да промени одлуку“, изјавио је тада Петровић.

Немања Видић (24. октобар 2011)

Шест месеци после Лазовића и Луковића, руке од репрезентације Србије је дигао и њен најбољи игач у овом веку Немања Видић. Урадио је то после меча са Словенијом у којем је промашио пенал, а Србија остала без баража за ЕП у Пољској и Украјини. Огласио се саопштењем.
“Основни разлог за такву одлуку је што се већ дуже време, а нарочито у светлу последњих догађаја, у медијима па самим тим и јавности, критикује мој однос према националном тиму, иако сам за репрезентацију играо и повређен, некада и мимо воље људи из Клуба. Овим потезом желим да заштитим репрезентацију и себе од разних кулоарских прича, где се занемарује мој учинак као фудбалера“, поручио је тада између осталог Видић.

Адем Љајић (28. мај 2012)

Селекторски мандат Синише Михајловића је започео конторверзним удаљаванеам Адема Љајића из репрезентације. Љајић је прецртан и враћен из кампа националног тима јер није испунио Михајловићево правило да мора да пева химну, на шта се претходно писмено обавезао.
“Селектор је одржао састанак са Љајићем. По добијању информације да Љајић из личних ставова није певао химну Србије и да ту неће бити промене, Синиша Михајловић је саопштио играчу да се врати кући“, саопштио је ФСС.

Љајић се вратио у репрезентацију скоро три године касније код Радована Ћурчића.

Немања Матић (6. новембар 2012)

У време док му је цена из утакмице у утакмицу расла у милионима и када је постајао један од најтраженијих играча Европе, Немања Матић није имао места у репрезентацији Србије. Па кад је већ тако, поручио је селектору да га не позива. Синиша Михајловић је тада предност давао Мијаиловићу, Радовановићу, Фејси, Петровићу, Игњовском... За Матића није било места.
“Господину Бошковићу из ФСС сам рекао да пренесе селектору да убудуће не рачуна на мене. Нисам добијао шансу на пет утакмица. Али зашто трошимо време на мене, ја сам био небитан у репрезентацији“, рекао је тада Матић.
“Његов избор. Требало је да почне меч у Сент Галену и увери нас да је решење за оно што нас чека у будућности. Одлучио је да се не одазове и себи затвори врата репрезентације. Није повређен, мислим да је увређен“, одговорио је Михајловић.

ФСС никада није стао у заштиту играча и подржао је одлуку селектора, а Матић се вратио у национални тим пред меч са Хрватима у Београду када је циљ био да се не изгуби на свом терену од љутог ривала, па су многи прогутали кнедлу. Пре тога је ФСС молио играча да се врати у тим тако што ће се извинити селектору због слике у јавности и онда би тобоже Михајловић прихватио његово извињење и вратио га у тим. Матић није имао због чега да се извињава, није то ни урадио, али се вратио у табор Орлова.

Здравко Кузмановић (24. март 2013)

Још једна од жртви Синише Михајловића је био Здравко Кузамновић, тада био члан Интера. Спаковао се и напустио камп репрезентације после оног фамозног пораза на Максимиру од Хрватске. У том мечу је био једини прекобројан за клупу. Селектор је на клупи држао двојицу голмана и кога све не, а једини је Кузмановић био на трибинама Максимира. Следећег јутра се спаковао и отишао...
“Кузмановић се, уз одлуку и сагласност селектора Михајловића и договор са Интером, вратио у Италију. Повредио је примицач леве ноге, следи мировање и опоравак“, објаснио је тада портпарол ФСС Александар Бошковић.

Кузмановић се касније вратио када је Михајловић отишао и играо је код Дика Адвоката после чега више није позиван.

Невен Суботић (1. октобра 2014)

“Док сам ја селектор Србије, Суботић неће играти за репрезентацију“, био је категоричан Дик Адвокат. Истина, он није потрајао на селекторској функцији, али Суботић се више није враћао у национални тим. Приче о опоравку од повреда на почетку су имале смисла, сада се чини да је штопер Борусије Дортмунд занавек прецртао Србију.
"Тачно је да сам се вратио и да играм, али и даље свакодневно радим вежбе опоравка и јачања колена. Процена је да додатни ангажман око играња у репрезентацији у овом тренутку не би био најбоља опција за моје здравствено стање. Гледам сваку утакмицу наше репрезентације као прави навијач и од срца друговима и свима у Савезу желим све најбоље, победе и успехе", последње је што смо чули од Суботића.

Било је то још 1. марта 2015. године... Ђорђевић, Дишљенковић, Суботић.

Филип Ђорђевић (18. новембар 2014)

Заслуга Дика Адвоката и неочекиване одлуке да у првих шест месеци на клупи Србије у навали репрезентације форсира Данка Лазовића, који је из видокруга каснијих селектора нестао чим је завредио уностан трансфер из Партизана. У неформалним разговорима Ђорђевић није крио мишљење да појединци добијају шансу на основу менаџерских ургенција. И дефинитивно је пукло када је у финишу утакмице са Грчком одбио да са клупе уђе на терен.

Милан Бишевац (15. новембар 2015)

Још један пример када су у ФСС покушали да само прећуте непозивање једног играча у нади да нико неће приметити. Дефанзивац Лација је скрајнут после тешке повреде.
“Остао ми је горак укус када се спомене репрезентација. Окренуо сам ту страницу у животу, идем даље. Важно ми је да сам се вратио из тешке повреде колена и битно ми је здравље. Што се репрезентације тиче, тешко ми је да причам о њој, јер тамо имам другаре и не желим да им отежавам ионако лошу ситуацију. Када се ујутру пробудим и погледам у огледалу знам да сам чист пред собом, а на част је оним људима из ФСС-а чији позиви и поруке путују већ седам месеци и никако да стигну до Лиона“.