"Данашња дјеца су или предатори или жртве"

Дечја агресивност је увек постојала, али ово што се сада догађа је екстрем, више нема средине, каже за Б92 психијатар Милан Милић.

Србија 21.03.2016 | 17:32

Како је рекао у Кажипрсту, међу децом постоји озбиљна поларизација на жртве и предаторе, односно на оне који су "главни" и на оне који су кињени.

"Зато је неопходно да као друштво озбиљно приступимо менталној хигијени. Ми према томе имамо олак однос, недовољно се бавимо менталним здрављем, пре свега у превентиви", рекао је Милић.

Говорећи о још једном случају вршњачког насиља у Србији, када су вршњаци злостављали ђака једне новосадске школе, он каже да целокупан однос друштва према одржавању менталног здравља и превентиви шкрипи и то на свим нивоима - од здравства до образовања.

Како је рекао, и законодавство мора да буде рестриктивније, али и школски психолози морају више да се ангажују.

"Ми имамо агресију као биолошки потенцијал. Ту чињеницу не можемо да занемаримо и не можемо да се правимо да она не постојИ", рекао је Милић.

"Статистика каже да двадесет одсто становништва има психичке проблеме. Код нас секундарно лечење функционише, али оно пре тога шкрипи", сматра Милић.

У основној школи “Исидора Секулић“ у Београду, како јављају читаоци  портала Србија данас, догодило се насиље међу вршњацима. Наиме, једна читатељка јавила се као очевидац догађаја у тој школи.

Како је навела, у дворишту школе затекла је како један ученик шутира другог ученика:

"Пре сат времена у школи "Исидора Секулић" видела сам дечака кога је шутирао други дечак. Школског полицајца и дежурног наставника није било нигде" рекала нам је она.

Она је покушала да спречи насиље, али је тада насилник насрнуо и на њу.

"Стигла сам на крају, кад га је питао: “Јел хоћеш још?“. Мали је седео на бетону, брисао усну. Окренула сам се према њему, питала шта ради, да ли је нормалан. Одговорио ми је да га је провоцирао. Двојица су стајала поред, гледали, нису га дирали, али ни бранили. Кад сам кренула да вичем, кренуо је и на мене... Извадила сам телефон да га сликам, кренуо је да виче: “Шта хоћеш, шта сликаш?“, па је мој колега стао између. Окренуо се и отишао, а мали се вратио у школу" испричала је читатељка портала.

На питање како долази до ситуација у којима човек себи одузме живот, као у случају мушкарца у једној познатој београдској посластичарници, Милић каже да је тешко дати коначни одговор и рећи да ли је у питању храброст или кукавичлук.

"Закон за самоодржањем јесте јак, али се човеков живот не састоји само од биолошког опстанка. Постоје и психогене потребе, љубав, осећај припадности, успех, доминација. Пуноћа живота је важна као и оно есенцијално за биолошки опстанак. Некада је степен онога што чини наш смисао толико велики да превазилази сам опстанак", каже он.

Говорећи о самоубиству бомбом, психијатар каже да тај чин говори о одлучности, али и да то што је човек тражио од радника да изађу из посластичарнице указује на присебност.

"Могуће је да за њега тај простор има симболично значење, није хтео ни да га уруши, већ је легао на бомбу. Више ћемо сазнати из истраге", каже Милић.

Извор: Б92/Србија данас