Анализа: Партизан без шпица – има ли то смисла?!

Идеја да црно-бели играју са Сашом Илићем као фудбалером најближим голу противника одудара од идеја и планова Ивана Томића, који није једини кривац што клуб из Хумске 1 овог пролећа мора да импровизује!

Саша Илић напред, остали стој. На клупу и(ли) трибине. А у шпиц најстарији фудбалер у Србији. Да под старе дане јури овамо-онамо и доведе под сумњу не своје квалитете, већ тренерски експеримент Ивана Томића да капитен глуми „лажног“ шпица.

Промоција идеје на утакмици са Радничким из Ниша у Хумској чинила се привременом, али како је шеф стручног штаба црно-белих истој остао веран на Чаиру, против Вождовца, напослетку и у првом полуфиналном мечу Купа Србије, дао је за право навијачима – којих у Хумској, додуше, беше тек 1.500 против Спартака – да се запитају:
 „Зашто?“

Трагање за одговором због чега Партизан игра атипично свом стилу, несвојствено генерацијама клуба и, како тренер воли да каже, светлој традицији, крије се у комплексној поставци проблема чији је Иван Томић само део. Колико год одступио од својих начела, толико су и људи око њега – надређени и потчињени, директори и играчи – кривци што данас црно-бели изгледају као да немају конкретан план шта (да) раде и да је пре два месеца самопрокламована идеја о стварању тима за лето поетичан глас пуштен у етар да се направи привид о некаквом раду на дуге стазе.

А знамо како се оне (не) реализују у српском фудбалу...

ГРЕШКЕ КАО КОД МИЛИНКОВИЋА

Невероватно делује сазнање да је Иван Томић тек у Илићевој 39. години спознао како овај може да буде од користи као најистуренији играч екипе. Замисао је једнако контрапродуктивна оној по којој су неки претходни тренери Партизана „везивали“ Сашу за леву аут-линију или му додељивали дефанзивне задатке, заборављајући да је и као њихов саиграч био најбољи на месту централног офанзивног везног, одакле лопте имају „очи“ и да га као Франческа Тотија у Роми одатле не би требало померити ни по цену његовог одбијања да игра.

Овако се чини да је Томић упао у замку у какву је пролетос свесно загазио Зоран Милинковић, гурајући Петра Грбића на центарфора. На вечитом дербију и у финалу купа. Резултат је такав да на две утакмице Партизан није дао гол и без обзира на ових 0:0 са Спартаком, или претходне три везане победе, требало би у Хумској 1 добро да анализирају и капитенов и учинак других играча овог пролећа, ако желе исцрпно и искрено да схвате вредности и недостатке чудно селектираног тима.

ШТА ЈЕ СА ФОФАНОМ?

Опредељење Ивана Томића да игра без класичног шпица одудара од његових схватања фудбала, прокламованих у време док је као спортски директор успоставио шестогодишњу доминацију Партизана српским теренима. Између осталог користећи „правог“, а не „лажног“ шпица јер су напад црно-белих водили Стеван Јоветић, Ламин Дијара и Габријел Клео. Зачуђујуће је да данас не следи сопствену идеју, већ Валерија Божинова, са свим његовим манама (у среду их је баш показао шутнувши двапут ближе корнер заставици него голу) држи на клупи, а Исмаила Бека Фофану ни на њој, него га после премијере са ОФК Београдом шаље на трибине.

Ако је Божинов „бивши играч“, како се последњих месец дана све гласније прича по Хумској, логично је запитати се зашто га Партизан ове зиме није продао и због чега је Томић, као тренер, комлетне припреме баш бугарског интернационалца уигравао на месту централног нападача. Та одлука руководства по свим параметрима одудара од помпезно најављене идеје о стварању новог младог тима, јер је Божинов са својих 30 година остао, а Иван Шапонић са 18 и по продат Бенфики. Зато сад клуб који је увек пропагирао нападачки стил долази у позицију да стила нема.

ВЛАХОВИЋ И ОДГОВОРНОСТ УПРАВЕ

Отуда недовољно развијеног талента Душана Влаховића гура у завршницама утакмица, не схватајући да заправо чини медвеђу услугу и екипи и играчу. На његова леђа се ставља притисак великих очекивања да мора да решава мечеве, јер је од дебија на Врачару, преко вечитог дербија, све до последње утакмице, углавном улазио кад је резултат по црно-беле био неповољан. Што младим играчима убија самопоузднаје. Истина, мало је досад било прилика да га тренер уведе у игру код изразито позитивног резултата за црно-беле...

Колико год потези Ивана Томића били изненеђујући или упитни као форма његових „правих“ нападача, одговорност што Партизан игра без „крштеног“ шпица мора да сноси и директорски тандем Ивица Илиев и Милош Вазура. Први што није пронашао играче, а други што није са сарадницима у Радној групи обезбедио довољно новца за појачања на позицији због које сад тренер импровизује, знајући да тако изнуђени поступци обично личе на ону одомаћену у народу: 
„Сеци уши, крпи...“