Сјећања - видео: Срце, руке и лопата - Хусреф Мусемић!

Тип с виљушком у времену супе, тај драги, вредни, неискварени човек у смутно доба када су најгласнији дилетанти и националисти свих фела, могао би ове године да освоји титулу, као некада са Сарајевом, да направи изненађење налик оној 1985. или налик овој Лестеровој сезони.

Има на интернету оних сајтова који могу да вам кажу која је песма била хит у свету тог дана када сте рођени. То и није нешто чиме се треба поносити ако потичете из осамдесетих јер музички треш те деценије наставља да прогања човечанство. Чак и ако је 27. јула 1983. било нешто што је макар слушљиво, мада свеједнако бљутаво – Стинг и Тхе Полице са „Еверy Бреатх Yоу Таке“. Могао сам, свакако, да прођем и горе.

Ваљало би, размишљам о томе док покушавам да се присетим па да изазовем туђа сећања на Хусрефа Мусемића, који је ових дана поново у жижи босанске и балканске јавности, након што је његова Слобода из Тузле демолирала његово Сарајево са 3:0 у тамошњем купу, а Тузлаци се, иако аутсајдери, шепуре и на челу нечега што се зове Премијер лига, мада засигурно не делује тако; елем, ваљало би направити сајт који би вас једним кликом подсећао на састав тима који волите на дан када сте рођени и, још важније, на дан када сте постали свесни фудбала и на дан када сте отишли на своју прву утакмицу.

Био би то сјајан подсетник за све нас неодговорне, којима нису сачували прву карту, или су је у бројним сељакањима изгубили, или немају више кога да их подсети када и где су се заљубили у фудбал.

А битан је Хусреф, лик којег ће својевремено назвати „човеком с виљушком у времену супе“ баш је битан, један од оних великих, неискварених људи који недостају овој игри и овим просторима.

То што је, изгледа, баш и добар стручњак, то му је само додатак у слободној колони...

Дозволите ми да наставим да будем личан. Ако покушам да ставим ствари у контекст, моја прва Звездина утакмица – шта се десило са оном акцијом сличног назива од пре коју годину? - морала би се била догодити, рецимо, пролећа 1987, када је цео свет певао „Нотхинг'с Гонна Стоп Ус“ од Старсхип, сигурно те године, не само из спортских, него и породичних разлога.

Откуд породичних? За нас је тада играо Милан Јанковић, мој (не баш рођени) ујак, због којег ће цела фамилија с мамине стране, срећом и ја, а онда и цело Жарково бити црвено-бело. Јанковић ће дати гол Реалу, па ће га видети Лео Бенхакер, па ће многи и данас мислити да је онај реванш био продат, али није, ево вам из друге руке.

Могао сам тада гледати Хусрефа Мусемића, иако ми ништа вероватно није било јасно, иако један троипогодишњак заиста не може да разуме фудбал, али га се не сећам, као што се не сећам ни ујака, као што не памтим практично ништа пре Пиксија и Деја. Зато ће овај текст морати да буде филован туђим реминисценцијама и помоћи пријатеља из Сарајева...

Мусемићево име вероватно делује страно и туђе тим новим генерацијама дечака са трибине, који би се заклели да је Звезда искључиво српски клуб, са великим С или, можебити, са великим Б, све ћирилица, наравно, но онај пристојнији, тиши али већи корпус армије навијача добро се сећа времена када је једина националност била „звездаш“, а једина крвна зрнца која би се бројала црвена и бела; неке од нас ће инсистирање на националном полако удаљити с трибине, прво једне, па друге, преселити нас испред екрана, али то је сасвим друга прича, а ову не треба кварити...

Јер та је о чудесној породици Мусемић, једној каријери која је можда могла и бити боља, али је била таман како треба, о једној семберијској питомини која из неког разлога рађа врсне шпицеве, о једној борби за живот у којој се опет појавио онај најбољи део Звездиних присталица, и о каријери која обећава, чак и ако мора бити развијана у неусловима једне чудне земље на једном чудном полуострву.

И наравно, о једној мало мање чудној и зато непостојећој земљи и њеном фудбалу.

Постојала је у њој, да кренемо хронолошки, она Велика четворка, која се за све питала и која је углавном узимала титуле – неко, хех, чешће, а неки би модрији од тих великана на наслов првака чекали и по двадесет и кусур година – али би се свако мало појавио неки клуб који би засијао. Или би направио невиђени успех у Европи, као Раднички из Ниша или Жељезничар, или би се прикрао до титуле када квартет не би гледао.

Такви су осамдесетих били Сарајево и Војводина; Сарајлијама је те 1985, када је цео свет певао „Дон'т Yоу Форгет Абоут Ме“ од Симпле Миндс, била друга титула пошто им је прву донео момак из Јање крај Бијељине по имену Вахидин Мусемић.

За другу ће умногоме бити заслужан његов чак 15 година млађи брат Хусреф. И то није била једина паралела: Вахидин ће бити на Звездином списку и неће отићи у Београд, а Хусреф хоће, баш као што ће друга најпознатија босанска фудбалска враћа, Сафет и Сеад Сушић, бити подељена на оног који ће задужити црвено-бели дрес и оног који ће остати веран свом Сарајеву.

Испод те Јање, да се осврнемо и на то, мора да колају неке много зезнуте подземне воде или им доливају нешто у бунаре, какогод, у том месту расту и стасавају врсни фудбалери: сем Мусемића и Саво Милошевић, један други љубимац Звездиних навијача Драган Мићић, те подмладак који још треба да се докаже, Лука Јовић и Михаило Ристић. Одатле, кад смо код воде, порекло вуче и Велимир Стјепановић...

Та сезона Сарајева 1984/1985. има много паралела и са оним чудесним што се ове зиме и пролећа догађа у оној правој Премијер лиги, с невероватним Лестер Ситијем. Јер као што се можемо сагласити да Лестер игра на крилима двојице играча, умешног „пакера“ Ријада Мареза и суровог егзекутора Џејмија Вардија, тако је три деценије раније у Олимпијском граду деловао тандем Предраг Пашић - Хусреф Мусемић.

Пашић је био бунтовник с разлогом, надарено крило мекане ноге које је умело и да даје голове, али би се најбоље осећао када би погодио високог, робусног и борбеног Мусемића у шеснаестерцу.

Лета након освојене титуле савршени сарајевски пар ће се распасти: Пашић ће у Немачку, Хусрефа ће обрлатити Џаја и Цвеле који су знали шта желе, али су дуго тумарали у покушају да схвате и како, па су мењали и играче и тренере, и Гојко Зец добиће прилику да направи свој дует Пашић - Мусемић, с тим што је улогу асистента с левог бока требало да игра Митар Мркела...

И то је функционисало, посебно када је Зеца наследио Велибор Васовић, у сезони када је спектакуларно пао Реал на Маракани. Најбољи пример је, рецимо, прва европска утакмица те сезоне, против Панатинаикоса: Мркела је заврнуо лопту с лева, Мусемић се бацио на њу и ударио „контру“ голману, отворио Грке и на крају је било 3:0; мој колега Бранко Росић присећа се и да је тада у врло гледаном „Спортском прегледу“ Васовић изашао да призна како месец дана није спавао због утакмице против Атињана и како нема намеру да се задржава јер мора у кревет...

Мусемић ће бити, јесте фраза, прототип модерног шпица, главом је заиста, без претеривања, тукао као ногом, био је разбијач којег су Звездини навијачи заволели јер је играо срцем, и трудио се и трчао, онако зајапуреног лица, ударник као из песме Забрањеног пушења „Срце, руке и лопата“ коју је 1987. слушала цела Југославија.

Па и гол којим је одлучио 78. вечити дерби, рецимо, био је више због упорности него због технике, најпре због среће, али срећа прати оне који трче упоредуо с њом.

Памти се и песма, која га није вређала, напротив, коју сигурно и данас воли: „Запевала Маракана за Хусрефа муслимана“.

„Никад нисам имао проблема, посебно не на националној основи. Навијачи су свугде у свету исти, буди нормалан и поштен и дај све од себе на терену, и сигурно ће те волети“, присетио се касније у једном интервјуу Хусреф.

Био је много борбенији од променаде нападача и везиста који су продефиловали Аутокомандом док су се црвено-беле коцкице мукотрпно склапале и док су се лежале дечје болести, мада неће увек бити стандардан – што га је онемогућило и да, попут старијег брата, наступа за плави тим са шест бакљи на грудима – и неће бити ту када се буду делиле ловорике.

И то је сасвим у реду. Као што сам убеђен да је Пикси морао да оде да би Звезда постала првак Европе, тако је Мусемић морао да уступи место извесном Македонцу и било је записано да ће његов спретнији, видрастији наследник дати онај одлучујући пенал, мимо толико одлучујућих голова. А и било му је време, имао је магичних 28 година, што је у старом систему значило аусвајз за печат у пасошу у једном смеру.

Срчани Мусемић ће отићи у Хартс, крајње симболично и остаје мистерија зашто се тамо није снашао, пошто је деловао врло остврски – изгледа да је шкотско „храбро срце“ ипак неки други филм? – вратити се накратко на Кошево и потом завршити каријеру негде у Холандији.

То срце умало ће га издати 2013. године, када ће преживети тешку операцију и када ће онај пристојнији и бројнији део Звездиних навијача бити уз њега, послаће му поруку охрабрења и ићи ће му чак у посету. А између те две срчаности сместио се почетак тренерске каријере, у којем ће га „његово“ Сарајево издати, не једном.

О томе ми је ових дана причао други „инсајдер“, сарајевски новинар Омар Типура – назвао бих га „надареним“, али би то сакрило чињеницу да је одавно доказао свој таленат – који подсећа да је Мусемић са тимом са Кошева узео титулу 2007. године, потом избацио Генк у квалификацијама за Лигу шампиона и добро се носио са кијевским Динамом.

У другом мандату у Сарајеву добио је отказ након шокантног пораза од албанског Кукешија – није гледао Алена Мелуновића који је шутирао пенал, и завршило је 0:0 после 2:3 у гостима – и по доласку контроверзног малезијског милијардера Винсента Тана, о којем својевремено нисам имао нимало речи хвале.

То „европско Сарајево“ је од тада, почев од Роберта Јарнија, па до нашег Миодрага Јешића, имало много тренерских промена, некако „на силу“ освојило куп и првенство, а Мусемић је од Ћира Блажевића преузео тузланску Слободу и од тима који се бори за опстанак направио екипу спремну за титулу, са осам бодова више од Сарајева средином марта 2016, када цео свет, ваљда, пева Адел, или шта ли је већ сад популарно...

Кулминација тог чудног односа са Сарајевом догодила се пре неки дан, на куп утакмици која је била и повод за ово путовање у прошлост са освртом на будућност: Слобода је добила на стадиону Асима Ферхатовића Хасеа, када је Мусемић напуштао стадион Питари су певали своју стару „Он воли Сарајево, прави је Хордаш, Хусреф Мусемић један је од нас!“, знајући да се отуђена управа огрешила о њега.

Тип с виљушком у времену супе – добра метафора, заиста – тај драги, вредни, неискварени човек у смутно доба када су најгласнији дилетанти и националисти свих фела, могао би ове године да освоји титулу, као некада са Сарајевом, да направи изненађење налик оној 1985. или налик овој Лестеровој сезони.

Онда неће бити претешко ни замислити тренутак у будућности, за годину или две, свеједно, у којем се Хусреф поново враћа у свој трећи дом, којег је освојио срцем, рукама и лопатом, тамо где су га волели и ценили без обзира на националност, да поново пробуди онај бројнији корпус Звездине армије. А карту с те утакмице, засад само имагинарне, бих се гарант сетио да сачувам...