Путин је у ствари хтио да помогне Обами

Праве намере Русије нису имале много везе са подршком Асадовом режиму, тврди угледни амерички аналитичар Џорџ Фридман.

Свијет 16.03.2016 | 20:37

Руски председник Владимир Путин је најавио повлачење главних снага из Сирије. Русија је у Сирији имала око 70 авиона различитих типова и више од 4.000 пратећег особља за заштиту и одржавање авиона. То нису биле велике снаге, али су брзо промениле ситуацију на терену. Могуће је да је ограничен број летова био довољан да разбије оперативне способности опозиције. Могуће је да је руско присуство једноставно било довољно да промени психологију опозиције и сломи њену вољу.

Такође је могуће да је опозиција била толико подељена и у суштини тако слаба да би је било шта разбило. Може се пронаћи много разлога, али је чињеница да су Руси дошли и постигли циљ који су хтели. Наравно остаје питање: Зашто су уопште интервенисали?

Асадов отац је био савезник СССР, а пост-совјетска Русије је наставила тај однос. Али Сирија никада није била у средишту руских интереса, и у светлу низа других проблема, нарочито Украјине, чудно је што је Русија посветила драгоцене ресурсе за решавање питања које је, из перспективе Москве било релативно мали проблем. Али када се мало боље размисли, све итекако има смисла, невезано чак и за питање опстанка Башара Асада.

Први разлог за Путинову интервенцију у Сирији је био да једноставно покаже да му се може. За то је имао публику на две стране: у руској јавности и на Западу, нарочито у САД. Наступ Русије у Украјини је био осредњи, у најбољем случају. Москва је "заузела" Крим без икаквог отпора и охрабрила устанак на истоку који није запалио регион. Руска обавештајна служба није на време успела да схвати шта се дешава у Кијеву и није успела да утиче на тамошње догађаје. И још важније, пад цена нафте је створио економску кризу у Русији. То је био критичан тренутак за Москву, у унутрашњим и спољним односима.

Распоређивање ваздушних снага састављених од различитих врста авиона и њихово учешће у вишемесечним борбеним операцијама је показало да Русија има значајну војну моћ и да је у стању да је ефикасно распореди. Као и у другим земљама, успешне, кратке војне операције и у Русији изазивају масовну подршку.

Москва је показала САД да има способност и вољу да упадне у области коју Сједињене Државе сматрају за област свог интенереса, и променила перцепцију Русије као силе у опадању, која није у стању да контролише Украјину, у велику глобалну силу. Да ли је то тачно је било мање важно - од потребне да се други убеде да је то истина. А не може се порећи да у томе истине и има.

Друга ствар је много чуднија и није у потпуности усаглашена са претходним разлогом. Руси су интервенисали у Сирији како би извадили САД из веома тешке ситуације. Сједињене Државе су наиме Асадов режим хтеле да замене са коалицијом опозиционих снага. Али, било је све очигледније да се то неће десити. Асад може да падне, али оно што би га заменио је неконтролисана опозиција у тоталном међусобном сукобу.

То би могло да иде у Асадову корист, али је Исламска Држава била толико дубоко продрла у Сирију, и победила неке од Асадових оклопних јединица (да не помињемо да контролише далеко више територија него било која друга побуњеничка група). Ако би Асад пао, и ако би га заменила опозиција, било би лако замислити да би ту опозицију лако заменила Исламска држава.

САД су стално потцењивале ИСИС, али могућност да они завладају Дамаском је за Вашингтон је била сасвим неприхватљива. Сједињене Државе су зато имале политички проблем, јер не само да су се противиле Асаду, већ су се дубоко уплеле у сарадњу са опозицијом. Зато нису могле да одједном постану заштитник Асадовог режима, а Вашигнтон баш у тренутку када је он био јако слаб, није могао да дозволи да падне. Руска интервенција је решила проблем за САД. Асад је сачуван. ИСИС је блокиран а потенцијаолно експлозивна ситуација је остала под контролом.

Да ли је ово био званичан дооговор или само неочекиван исход? Сумњам да је било шта потписано, али сумњам да је све то било неочекивано за обе стране.

Руси су сигурно знали америчку ситуацију у Сирији: Вашингтон није имао поверења у опозицију која се показала као неспособна да уради оно за шта је добила подршку, и беспомоћна да се одупре ИСИС. За разлику од САД, руска интервенција је директно следила из јавне позиције Москве по питању Сирије и за Кремљ није представљала никакав проблем.

На овај начин, суочена са масовном америчком ваздушном силом, Русија је могла да усагласи своју интервенцију са САД у току акције, или је до усаглашавања дошло још на њеном почетку.

Решење америчког проблема у Сирији је једна од оних ствари за коју сазнајемо 50 година касније, када се открију документи. Не кажем да је постојао договор. Ја кажем да су, било споразума или не, Руси знали да решавају амерички проблем, а Американци су, упркос свим њиховим повицима, знали да се њихов проблем решава.

Руси су тим решењем прикупили неколико адута за решавање свог другог највећег проблема. Њихов највећи проблем је, наравно, нафта, за коју не постоји решење. Њихов други највећи проблем је Украјина, основни интерес Русије, којој се не може дозволити да постане део западних савеза. Суштински и први руски интерес тамо је војна неутрализација Украјине. Други интерес је одређени степен аутономије на истоку.

Интервенција у Сирији је требала да уради две ствари. Прва је била да се покаже да је - без обзира на дипломатију - Русија војна сила коју треба узети за озбиљно. Друго, она је испланирана да стави САД у позицију у којој је јавно супротстављање Москви превише ризично, а да незванично Руси треба да се посматрају као партнер, а не као непријатељска сила. Европљани су већ хтели неку врсту договора да би се скинуле санкције, а то би помогло.

Сирија није била у вези са Сиријом. Будућност Асада није било главно руско стратешко питање. Преобликовање перцепције руске моћи је показало да је Москва спремна да пошаље војску, реши проблем и оде. За разлику од Американаца који потону у блато, Руси су урадили оно због чега су дошли и сада одлазе.

Не треба да прецењивати руски војни успех. Али он је сасвим одговарао за постављени политички задатак, и то је све што се из тога може закључити. Интервенција није решила украјински проблем, али није угрозила шансу да се тај проблем реши преговорима.

У сваком случају, ствар је добро обављена и, претпостављам, да њоме Вашингтон није ни издалека био згрожен као што се претварао да јесте. Али, ако не жели да све ово постане само успешна епизода, Путина сада успех у Сирији мора да претвори у решења за остале стратешке проблеме.

(Курир)