Анализа - видео: Највећи дербији свијета (други дио)...

Фудбал је сам по себи чиста емоција, али има периода када се оно што осећамо због двадесетдвојице мушкараца и лопте не може ’мерити’ или поредити са било чим.

Фудбал 09.03.2016 | 00:00

Споменути период често уме да варира интензитетом и дужином – од неколико дана до неколико недеља – али је ипак лако утврдити да епицентар ’лудила’ стаје негде у интервалу између 90 и 120 минута, не укључујући потенцијалну ’прединфарктну’ пенал серију.

Све у свему, тада све што је заиста важно и битно постаје апсолутно небитно, а ваше мисли и сви типови енергије које одајете усресређени су на само једну ствар. Да ваш вољени тим забележи победу над највећим, вечитим ривалом.

Тада, оно што је морално, постаје неморално – тада се не бирају начин и средства како би се стигло до циља. Тада је једино важно да ваш тим после последњег судијског звиждука високо подигне руке изнад главе, док се ви у трансу грлите и радујете са људима које сте да први пут у животу видели – на трибини, у пабу, кафани, у локалној ’бувари’, клаџи...

Недавно је одигран јубиларни 150. београдских вечити дерби – између Црвене звезде и Партизана, два највећа српска клуба, некадашњег освајача и финалисте Купа/Лиге шампиона. И, колико год неки покушавали да га омаловаже и деградирају на разне начине – истински би требало да се поносимо дуелом црвено и црно-белих – јер не може много светских престоница да се похвали таквим ривалитетом и толиком спортском традицијом.

У духу јубиларног издања највеће утакмице српског фудбала, одлучили смо да вам представимо листу ’највећих’ утакмица најважније споредне ствари на планети.

Утакмица које имају моћ да градове поделе на пола, вековна ривалства која рођену браћу и велике пријатеље претварају у љуте ривале, али им (нам), истовремено, заузврат пружају јединствено искуство и срећу, као и драгоцене, незаборавне успомене.

111 година, 94 титуле, 525 битака за Монтевидео – Насионал вс Пењарол

Када у 111 година дугој лигашкој историји два клуба освоје 94 шампионска пехара, и није тешко закључити да уругвајски Класико представља сусрет Насионала и Пењарола.

Дуел због кога Монтевидео стане на сат и по времена држи рекорд када су у питању међусобни сусрети два фудбалска тима – пошто су се до сада састајали невероватних 525 пута. Пењарол у свом власништву има 49 титула првака, пет Копа Либертадорес и три Интерконтинетална Купа, а Насионал 45, као и два Либертадореса мање.

Као и већину јужноамеричких великана, Пењарол су основали енглески мигранти 1891. године, под именом Централ Уругуаy Раилwаy Црицкет Цлуб (ЦУРЦЦ), како би радници железнице имали начин да се разоноде. Осам година година касније уследио је одговор локалног становништа и оснивање Насионала.

525 сусрета касније, Пењалор има 184 победе, 167 сусрета завршено је без победника, док је Насионал био бољи у 174 наврата.

’Триколори’ (Насионал) су брзо стекли велику подршку, а компанија је наставила своја улагања увидевши да је направила нешто много веће, од самог тима да радници убијају сате између постављања шина. Одзив после оснивања ’Сунцокрета’ био још већи – јер су Уругвајци на њих гледали као на чуваре националног идентитета.

Атмосфера на трибинама стадиона ’Гран Парqуе Централ’, односно ’Цамепон дел Сигло’, не разликује се превише од оних из демографске околине. Тоне пиротехнике, бубњеви, симултано скакање неколико десетина хиљада људи, а и циљ је такође исти – победа по сваку цену.

Рачунајући и остала такмичења бројка укупно освојених пехара два клуба премашује 200.

Ревиердербy – Бунтовна младеж и 'нацистичка' Барса

Област Рур у западном делу Немачке по много чему је значајна за саму земљу, њену историју и пре свега економију, али када њено име споменте просећном љубитељу фудбала његова рефлексна реакција биће – Борусија Дортмунд и Шалке 04.

Имена два највећа клуба једног мегалополиса, чије ће вечно ривалство на почетку маја ове године напунити 91 годину. БВБ је стациониран у Дортмунду, који се налази у средишњем делу регије и важи за административни, комерцијални и културолошки центар.

Недалеко северно од Дортмунда јесте Гелзенкирхен, најважнији рударски рејон Европе XX века, а у њему и дом популарних 'Рудара'.

Тим из Гелзенкирхена основан је седам година пре највећег ривала – 1904. Међутим, локални студенти суочили су се са проблемом већ на старту јер тадашњи регионални Спортски савез није желео да их 'призна'.

Нису желели да одустану, да би се 1912. послужили маневром прикључивши се Шалкер гимнастичарској секцији. Али, ни ту није био крај њиховим мукама, пошто су још два пута морали да се фузионишу, пре него што су 1904. године напокон нашли у званичној, најјачој лиги – под именом Шалке 04.

БВБ је имао тоталну другачију позадину настанка. Све је кренуло у локалном пабу 'Зум Вилдсцхулз', али ни у њиховом случају није све ишло глатко. Са идејом и појмом самог фудбала није 'мирио' свештеник Девалд, чија је црква била спонзор локалног клуба – Тројство младости.

На историју и обликовање рурских ривала велики утицај имао је и нацистички режим са Адолфом Хитлером на челу. Боље је или 'боље' прошао Шалке, с обзиром да су их нацисти почетком тридесетих узели под своју јурисдикцију, а ту је и податак да је и сам фирер навијао за њих. Водећи људи Борусије су истовремено одбили да имају било шта са новим режимом, па су председник и њему блиски људи убрзо 'нестали'.

'Рудари' су доминирали у Гаулиги Вестафен, једној од 16 првих лига које је успоставио тадашњи режим, игравши у 14 од укупно 18 финала, док им је стил игре умногоме подсећао на овај данашњи који гаји Барселона. БВБ је на прву титулу чекао све до 1956, али је у међувремену имао значајно бољи скор у односу на противника у дербијима.

Иста страст која је била присутна на почетку само се временом увећавала. Атмосфера дербија може да се осети неколико десетина дана пред сам меч, навијачи двеју екипа чести су гости на последњим тренинзима пред најважније дуеле у години, а што се саме атмосфере и колорита тиче – најбоље је да погледате видео-клип.

Први међусобни сусрет имали су 1925. године, а победио је БВБ 3:2. Састајали су се укупно 146 пута, уз 57 пет победа Шалкеа, односно 49 Дортмунда.

Шалкеов надимак потице од старе немачке речи 'Дие Кнаппен' која значи 'рудари' – када су већину екипе и навијача чинили запослени у басену.

Име Борусија вечу корене из латинске речи за Пруску (Прусија), али њени оснивачи кажу да су клуб назвали по локалној пивари.

Шалке је најпре носио црвено-жуте дресове, које су, опет, доласком нациста промењене у краљевску плаву и белу, прве боје тима са Вестфалена. Данас их, због тога, чешће називају 'Кенигсблауен' по бојама дресова.

БВБ има једну титулу више (8), али и два Купа мање. Ипак, навијачи Борусије могу да се похвале да је њихов тим освајао оба највећа УЕФА такмичења, док 'Рударима' недостаје Лига шампиона.

Де Классиекер – почетак уз судар пивских кригли

Холандски фудбал и његов развој имали су немерљив утицај на напредак и обликовање овог фудбала који данас знамо. Земља која је дала небројано много великана најважнијој споредној ствари света, али и са 'филозофске' тачке гледишта променила поимање истог, живи за један дуел – дуел Ајакса и Фејенорда.

Нема много великих ривалстава у фудбалском свету који су до те мере интензивни, као дуели 'Копљаника' и 'Поноса југа', а да су у питању тимови из два различита града.

Ајакс је основан 1894. године у Амстердаму, од неколицине добрих пријатеља. Иако је њихов први покушај 'угушен', четири године касније поновили су своју намеру, а судар кригли у пабу Ист Индис, који су посећивали углавном Јевреји, означио је настанак једног од највећих светских клубова.

Осам година касније, на самом југу Холандије у Ротердаму, локални радници покренули су, логично поново у пабу, фудбалски пројекат под називом Вилхелмина, да би после серија промена клуб 1917. добио назив СЦ Фејенорд, по кварту у ком је и настао, као и црвено-беле боје.

Први дуел Амстердамаца и Ротердамаца одигран је у окторбу 1921. године, а завршен је без победника – 2:2. Од тада су се састајали још 177 пута, а 'Копљаници' имају 79 тријумфа, 24 више од највећег ривала.

Њихове дербије од самих почетака карактерисали су ефективност, драма и громогласна подршка са трибина, али и опште туче играча, навијача и стручних штабова. Иронија је да данас, због различитих судбина два града у ИИ светском рату, житељи Ротердама и навијачи Фејенорда, често 'прозивају' Ајаксовце да долазе из Хитлеровог града.

Велика доза нетрпељивости између навијача била је присутна још од средине прошлог века, а уласком у доба модерног фудбала насиље, нереди и смртни исходи наличили су по својој константности и обиму онима у Енглеској.

Уз неизоставну пиротехнику и кореографије, међусобне туче и сукоби са полицијом постали су свакодневница у земљи 'Лала', али се све променило после 'Битке за Бевервијк' 1997. године. Двадесет трећег дана марта те године, дошло је једног од најжешћих сукоба омражених ривала, уз аутопут А9, а том приликом је навијач Ајакса – Карло Пикорне – брутално претучен на смрт.

Ипак, и поред далеко ригорознијих закона, и дан данас је насиље уобичајена појава када је холандски Класико у питању. Па тако Ајаксови навијачи често демолирају део Ротердама када се 'нађу у пролазу', а ни Фејенордови не размишљају превише другачије. Упркос свему, 'Де Класикер' је један од 'драгуља' европског и светског фудбала, а како и не би био када је сваки нови непресушан извор забаве.

Ајакс важи за један од највећих и најуспешнијих светских клубова – у својим ризницама има 33 шампионска пехара Холандије, 18 Купова и осам Суперкупова, али и четири титуле Лиге шампиона и Куп УЕФА.

С друге стране, Фејенорд је 14 пута био шампион, 11 пута је освајао Куп, а два пута Суперкуп. Има и један 'ушати' пехар, као и два УЕФА Купа и трофеј шампиона планете.

Рекордна гледаност остварена је 9. јануара 1966. године на ротердамском Де Којпу – када је било присутно 65.562 навијача, док је најубедљивију победу у историји остварио Ајакс, 1984, славивши 8:2.

После свега, власти Амстердама и Ротердама донели су 2009. године одлуку, у договору са Фудбалским савезом Холандије (КНВБ), да се гостујућим навијачима забрани долазак на Арену, односно Тигањ.

Дербy д’Италиа – Ањелијеви против Моратијевих, Пијемонт против Ломбардије

Дуел Јувентуса и Интера није само фудбалски меч. То је окршај Торина и Милана, двеју регионалних престоница и највећих градова севернозападне Италије, регија са различитим политичким и економским ставовима, али и вишедеценијска борба моћних династија Ањели и Морати.

’Бјанконери’ су трећи најстарији клуб на ’Чизми’, а заслуге за оснивање Јувеа иду на рачун локалних школараца, који су 1887. одлучили да при школи ’Массимо Д’Азеглио Лyцеум’ организују фудбалску секцију – међу њима се нашао и први председник Еугенио Канфари.

Кључан моменат у стварању моћне ’Старе даме’ догодио се 1923. године, када је породица Ањели преуза контролу над клубом и начинила га првим професионалним у Италији. Јувентус је доминирао националном сценом двадесетих и тридесетих, поставши национални симбол (’Италианнесс’), а његов успон имао је великог удела и у формирању снажног националног тима који је касније освојио Мундијал.

Но, вратимо се самом дерију – први сусрет Јувентус и Интер имали су у Торину 1909, Јуве је славио 2:0, али им се само две недеље касније Интер реванширао минималном победом и касније освојио титулу. Ривалство се распламсало две деценије касније, а до дан данас се сматра ’најитензивнијим’ сусретом у италијанском фудбалу – Дербy Д'Италиа.

До сада су се састали у 229 наврата, Јуве има 103 тријумфа, а Интер 70. ’Стара дама’ је апсолутни рекордер са 31 титулом, десет Купова и по две Лиге шампиона и Клупског СП.

Такође, предвођени Ђованијем Трапатонијем ’бјанконери’ су осамдесетих година прошлог века постали први тим који је освојио сва три велика такмичења под окриљем УЕФА. С друге стране, ’неразури’ имају 18 Скудета, три Купа мање, исти број светских титула, али и један ’ушати’ пехар више.

Ипак, ’Дербy д’Италиа’ има и мрачну страну јер су оба тима била у средиштву скандала ’Калчополи’ због намештања резултата и утицања на арбитре. Јуве је на крају извукао дебљи крај, избачен је у другу лигу, одузете су му и три титулу (иако они то не признају), док је клуб Моратија кажњен само одузимањем бодова и новчано. Ако ништа, Торинези могу да се похвале и трофејом освајача Серије Б.

Није Ђани Брера случајно овај дуел назвао тако како јесте – јер се стварно та нетрпељивост, набој и огроман ривалитет виде у сваком њиховом окршају. Последњи такав могли смо да гледамо у полуфиналу Купа пре неколико дана.

Неретно се дешава до оба тима не заврше утакмицу са истим бројем играча са којим су је почели, а близина градова омогућава да навијача једних и других буде у значајном броју када њихов тим гостује. Прави италијански фудбал.

Прву титулу Торинези су освојили 1905. носећи розе-црне дресове, пре него што су инсипирисани Нотс Каунтијем постали црно-бели. Истовремено велику помоћ имали су у бизнисмену Ајмонеу Марсану – који им је омогућио да трошни стадион ’Пиазза д’Арми’ замене ’Веледроме Умберто И’.

Саму кованицу ’Дербy д’Италиа’ осмислио је чувени новинар Новесента Ђани Брера 1967. – када је Анђело Морати купио Интернационале – водећи се управо различитим животним, политичким и економским ставовима Пијемонта и Ломбардије.

Јувентус и Интер су једина два клуба која никада нису испадала из елитног ранга такмичења на 'Чизми', иако је Јуве био избачен из лиге административним путем, након афере Калчополи.

Колевка – како су 'Карамеле' створиле дерби

Оно што смо рекли за фудбал у Јужној Америци у истој, ако не и већој, мери односи се и на 'трчање за лоптом' и у Великој Британији. Без имало муке могли бисмо да напишемо неколико томова само о вечитим дербијима Острва, а овога пута смо за вас изабрали свакако највећи дуел Енглеске – окршај Манчестер Јунајтеда и Ливерпула.

Историја каже да се фудбал први пут у Британији појавио још за време средњег века, цирка 1.200, када су локалне пиваре, пабови и пиљаре имале своје тимове, фудбал се играо углавном после ручка, а неки историчари наводе да је фудбалска лопта била неизоставни део инвентара просечне породице.

Такође, и прва званична правила нама омиљеног спорта потичу са Острва, тачније Кембриџког Универзитета, где је 1848. године практично и основана прва светска Фудбалска Асоцијација (Савез). Сходно томе, горе наведено заиста звучи лочигно, а и поглед самих Британаца на фудбал надасве је посебан.

Ривалстава у Великој Британији има буквално у свакој регији, граду или предграђу, али постоје она нека која се посебно истичу. Управо једно такво датира из априла 1894. године – када су се први пут једни на друге намерили манчестерски 'Црвени ђаволи' и мерсисајдски 'Редси'.

Оба тима налазе се у северозападном делу Енглеске, са удаљеношћу између градова од 56 километара, а као и много ривалства и оно је засновано на темељима индустријске револуције. Све је почело међусобним такмичењем преко економије, а готово век и по касније страст коју навијачи два клуба поседују чини да фудбалски фанатици њихов ривалитет сматрају једним од пет највећих у свету.

За 122 године одиграли су 194 дуела, а Манчестер води са 79-64 у победама. Иако су оба тим изузетно успешна, додуше Јунајтед далеко више у последњих двадесетак година, Ливерпул никада није био првак света – а ту је и непресушан извор навијачког материјала у виду информације да су 'Редси' последњи пут били шампиони 1990. године.

Осим по фудбалу, Енглези су у спортском свету познати и као утемељивачи 'културу' модерног хулиганизма. Од средине седамдесетих, ниво насиља и бруталности у обрачуну са ривалским навијачима и полицијом рапидно је растао, а тај тренд, уз карактеристичну гардеробу, ускоро се проширио и на целу Европу.

Ипак, иако су током година имали заиста велики број великих и важних окршаја, неретко и за највеће трофеје, физичко ривалство између двеју 'фирми' никада није досегло споменуте границе. Шта више, после трагедије на Хејселу страсти су се у том погледу готово у потпуности смириле, али су међусобна пецкања и домишљате прозивке – која му и дају ону посебну драж – и даље присутна и све духовитија.

Рећи да су стадиони пуни, кад је енглески фудбал у питању, својеврсни је плеоназам, али није на свим стадионима атмосфера иста. Наравно, у великој мери утицај на њу има и име ривала, а са сигурношћу можемо да тврдимо да се 'Yоу'лл невер wалк алоне' на Енфилду, односно 'Глорy Глорy Ман Унитед' на Олд Трафорду не певају гласније – него када гостују ови други.

Јунајтед и Ливерпул два су најуспешнија и највреднија енглеска клуба када су у питању трофеји у националним, али и међународним оквирима.

Јунајтед има 20 титула, 11 ФА Купова, четири Лига купа и 20 Комјуни шилда, уз три европске и две светске титуле, док Л'пул има 18 титула, седам ФА Купова, осам Лига купова и 15 Комјунити шилда, уз пет титула првака Европе и три Купа УЕФА.

Манчестер Јунајтед основан је 1878. године као Њутон Хелт ФК, а идеја Фредерика Атока из прва била је да радници у железници и његовим преосталим фирмама играју између себе.

С друге стране, Ливерпул је настао 1982. после свађе управе Евертона и Џона Холдинга, власника стадиона Енфилд. 'Карамеле' су незадовољне финансијским делом договора прешле прекопута парка на Гудисон, а Холинг није желео да му стадион 'зврји' празан.

"Један мој другар носио је дрес Брајана Робсона, а ја сам га упитао да ли смем на кратко да 'будем' он. Када ме је отац угледао, почео је да урла на мене – 'Па нећеш ти да ми каљаш породично презиме'. Помислио сам у тренутку да ћемо се одселити", рекао је Стивен Џерард.