Дастин Хофман: Живио сам од рибања тоалета

Дастин Хофман није био на додели Оскара, него на кошаркашкој утакмици. Игром случаја, у међу навијачима је био и његов пријатељ и колега Спајк Ли. Хофман га је упитао: “Да ли овим шаљемо поруку?”

Занимљивости 07.03.2016 | 15:40

Ли је, наравно, бојкотовао догађај због слабе заступљености Афроамериканаца у номинацијама. Хофман, иако је подржавао тај бојкот, заправо је желео само да ужива у доброј утакмици. Упркос томе што је освојио два Оскрара – за “Крамер против Крамера” 1980. и “Кишног човека” 1989. – додела му се никад није чинила као забаван догађај.

“Нисам позван, нисам номинован и никад не бих тек тако отишао”, каже он. “То је један од најгорих провода у граду, када сте тамо, јер стално имају паузе за рекламе и све траје предуго. Додела Бафта награда је одлична: седите у биоскопу, ту је и шампањац, можете да се напијете и уживате у шоуу. Зато ми није нимало жао што сам уместо на доделу Оскара ишао да гледам Никсе”.

Хофман уме да каже да је несигуран у себе и да је углавном убеђен да је сваки посао који добије последји који ће имати.

“Не можете да избришете првих 10 година свог живота. То остаје урезано у вас... нисте били добри!”, каже он.

Ипак, додаје да нема шта коме да доказује. Са свим филмовима у којима је играо, а који су обележили различите ере кинематографије (од “Дипломца”, “Ленија”, “Свих председникових људи” до “Паса од сламе” и “Тутси”) он је једна од најистакнутијих филмских звезда која непрекидно сија већ 50 година.

Последњи ангажман имао је у “Кунг Фу Панда 3” цртаном филму, који ће ових дана имати светску премијеру.

Да ли је уживао у процесу настанка тог остварења?

“Било је подношљиво”, каже смејући се. “Прошло је пет година између другог и трећег наставка и било је то: ‘Боже, неће ваљда правити још један?”

Хофман би више желео да позајмљује глас седећи заједно са колегама (међу њима су Џек Блек и Анџелина Џоли) у једној просторији, али је морао да буде сам са редитељем.

“Било је то као да сам имао први час глуме и тако сам се осећао у наредна четири месеца”.

Сада има 78 година и често се враћа својим коренима. Људи попут њега - “ниски Јевреји, помало чудног изгледа” – нису били филмске звезде у време када је он градио славу. “На неки начин, владао је недостатак разноликости глумаца у моје време”, каже он.

Рођен је у Лос Анђелесу, али се осећа као Њујорчанин.

“У Лос Анђелесу је било антисемитизма и осећао сам да ћу се боље уклопити у Њујорку”, објашњава он.

Знао је да је на правом месту, чим је видео човека како мокри поред паркираног аутомобила усред бела дана.

“Помислио сам: да, нисам више у оном пластичном окружењу”, каже он. Ипак, наредних 10 година његовог живота биле су веома тешке. Пет пута је полагао пријемни, пре него што је коначно ушао у Студио глуме Лија Страсберга, а док је градио глумачку каријеру заједно са пријатељима и цимерима Робертом Дувалом и Џином Хекманом, радио је разне послове, укључујући и рад у психијатријској клиници, асистента продаје играчака, па чак је плео хавајске венце од цвећа.

Хофман каже да је у глуми увек било неједнакости и да су главне улоге углавном биле резервисане за оне који добро изгледају, а то је у то време значило да су “англо-саксонски протестанти”. Зато је одустао од представа о гламуру и играо позоришне улоге.

Ипак, упркос његовим песимистичним предвиђањима, лансирао се међу звезде у тридесетој години када је урадио кастинг за “Дипломца”.

“Мајк Николс одлучио је да да улогу ниском Јевреју смешног изгледа и то ону која је била резервисана за високог, згодног протестанта”, каже Хофман који се и даље чуди таквом развоју догађаја. Филм је говорио о неизвесностима с којима се суочава америчка омладина у време кад земља тоне дубље у сукобу с Вијетнамом и доживео је огроман успех. Истовремено, променила се и парадигма – главни мушки глумац није више морао да изгледа као Роберт Редфорд.

Хофман се слаже да је успех “Дипломца” подсетник на то да и данашња филмска индустрија мора правити храбре, креативне одлуке и разбијати устаљене калупе правећи филмове који одражавају стварни живот људи. Ипак, скептичан је по питању тога да ли филмови на прави начин могу да се баве расизмом.

“Мислим да ће увек бити неке врсте лицемерја и неке врсте расизма. Мора тако да буде, јер људи не могу да осете да имају било какве особине хероја, све док под собом немају некога”, каже он, смејући се.

Упркос вртоглавом успеху “Дипломца”, једно време је избегавао нови ангажман у филму, јер су му нудили углавном “глупе” улоге. Желео је да се врати у позориште. Ипак, вратио се као Рацо Ризо у “Поноћном каубоју”, дијаметрално супротан лик Бенџамину Брадоку.

“Био сам ближи тој улози док сам ишао у школу. Био сам аутсајдер, неко ко је на маргини. Када сам дошао у Њујорк радио сам те чудне послове, а када живите од рибања тоалета, нисте далеко од Раца, па ми та улога није била нарочито тешка”, каже он.

То је само била једна од многих разноликих улога које је имао и које су га учиниле једним од најбољих глумаца свих времена. Ипак, и даље је несигуран у себе.

“Никад нисам био карактерни глумац. Неки глумци имају доминантну личност – гледамо Џека Николсона и ја помислим како мене нико никад неће желети да гледа. Одувек сам желео да будем карактерни глумац. Желео бих да сам као Џек Николсон”, каже Хофман.

И даље брижљиво негује своју каријеру, али мисли да филм не чека сјајна будућност. “Ако се филм не зове ‘Ратови звезда’, или не спада у таква остварења, постаје привремен феномен. Како зову ове нове ТВ формате? Стриминг? Е у том смеру се крећемо. Силазном путањом”.

Не теши га ни чињеница да су његови класици у Националној библиотеци Конгреса.

А ко је по његовом мишљењу најбољи глумац свих времена?

Каже да не верује у тај концепт, али да верује у најбоље улоге. “Први који ми пада на памет, а баш је скоро добио Оскара, чуо сам, је Марк Рајленс. Његов “Јерусалим”, Боже... Рекао сам: ‘Шта је то?’ Неко је трансформисао све... Мислим, неко је глумац, али и много више од тога. Он је радио нешто много веће”.

Подједнако фантастичан је Сајмон Расел Бил као Хамлет. “Био је неспутан, тежак, играо га је као прави губитник, онако како га је према мом мишљењу и Шекспир замислио и мислим да је схватио суштину. Онда је дошло време да изговори ‘Бити или не бити’, а он је након ‘Бити’ направио толику паузу, да више није било ни једне особе у публици која је дисала и док сви нису у себи сажели суштину његових речи. ‘... или не бити’. Сав сам се најежио”.

Извор: ГУАРДИАН