Господари империјом од 100 милијарди долара!

Она је амбициозна, мотивисана, захтевна, окрутна и перфекциониста, а уз то сматра се најмоћнијом силом у свету моде која управља империјом вредном више од сто милијарди долара.

Позната по својим великим тамним наочарима, високим штиклама, гламурозним крзнима, препознатљивој боб фризури и леденом ставу, уредница такозване Модне Библије, магазина Вогуе, Ана Винтур, иако је навршила 66 године и даље плени својим беспрекорним изгледом.

Већ 28 година, колико је на челу једног од најпопуларнијих модних магазина, сигурним корацима оставља дубок траг у историји модне индустрије. Она је амбициозна, мотивисана, захтевна, окрутна и перфекциониста, а уз то сматра се најмоћнијом силом у свету моде која управља империјом вредном више од сто милијарди долара, пише Сторy.рс.

Трећег дана новембра давне 1949. године, уредник успешних британских новина Лондон Евенинг Стандард, Чарлс Винтур, и филантропкиња и ћерка професора права на престижном универзитету Харвард, Елинор Трего Бејкер, пожелели су добродошлицу свом првом детету, ћерки Ани. Кажу да је оштрина коју Ана поседује особина коју је наследила управо од свог оца који је због своје строгости био познат под надимком Хладни Чарли.

Рођена у породици са завидним богатством, Ана је детињство провела у Лондону са својом млађом браћом Чарлсом и Патриком и сестром Нором, где се касније и школовала. Похађала је Нортх Лондон Цоллегиате школу, где се често бунила против школских униформи, називајући их кодираном одећом.

Интересовање за моду млада Ана развила је гледајући у то време међу омладином врло популарну емисију Реадy, Стеадy, Го!, као и редовно читајући тинејџерски магазини Севентеен који јој је бака слала из Америке, док је почетком тинејџерског периода показала потпуну опчињеност модом. Тада је одлучила да скрати косу и направи боб фризуру коју све до данашњег дана није значајно променила, а која је у међувремену постала њен заштитни знак.

Будући да је већ у детињству показала својеглавост, Ана је са 15 година решила да напусти науку схвативши да никада неће бити академски успешна. Ипак, годину дана касније, како би одобровољила родитеље незадовољне њеном одлуком, уписује течај моде у оближњој школи.

Међутим, ни ту се није дуго задржала, те и ову школу напушта уз коментар: "Моду или знаш или не знаш! Ви немате појма о моди!" Новинарску каријеру Ана започиње са својих 20 година када је њен тадашњи дечко Ричард Невил увео у контроверзни и у то време веома популаран магазин Оз. Не задржавајући се предуго на том месту, Ана наставља рад на модним рубрикама у магазину Харпер'с&Qуеен.

Но, већ 1975. због несугласица са главним уредником Мин Хогом напушта посао и креће у Њујорк са тадашњим дечком, плејбојем Џоном Бредшом, да оствари свој сан.

Први значајан посао добија 1976. када се нашла на позицији млађег модног уредника у часопису Харпер'с Базаар, али убрзо креће даље и наставља свој пут ка врху. Након рада за многе утицајне њујоршке модне часописе као што су Вива, Саввy и Пентхоусе у ком први пут добија прилику да ангажује личног асистента и стиче репутацију захтевног и оштрог шефа, 1981. предузима можда један од најважнијих корака у својој каријери и почиње да ради за Неw Yорк Магазине.

Од самог почетка Винтурова заузима свој став знајућу у ком правцу жели да њен рад иде, а њена тешка нарав због тога је често излазила на површину и изазивала несугласице са надређенима. Након одличних чланака и фотографија, Ана је напокон добила заслужену пажњу и постала љубимица главног уредника Едварда Коснера.

Убрзо, не само да је имала повластице и другачија правила, већ је често учествовала у стварању насловница, те научила како славне личности добро продају новине. Идућа мета био јој је Алекс Либерман, креативни директор компаније Цонде` Наста, која је била издавач Вогуе-а.

Но, Ана осим на пословном плану почиње да напредује и на љубавном. У то време, 1983. године, почиње да се забавља са познаником из Лондона, дечјим психијатром Дејвидом Шрифером. Њихова веза брзо је напредовала, па се млади пар већ након годину дана венчао, а ускоро и пожелео добродошлицу свом првом детету, сину Чарлсу, а касније, 1987. године и ћерки Кетрин.

Већ 1985. године почиње да се остварује један од Аниних највећих снова. Један од људи импресионираних Аниним радом у Цонде' Насту, Алекс Либерман, уговара Ани разговор за посао са тадашњом уредницом магазина Вогуе, Грејс Мирабелом, који ће јој заувек променити живот.

На Грејсино питање на којој конкретно позицији би желела да ради, Ана се благо осмехнула и без устручавања одговорила: "На твојој!" По Либермановом наређењу, Грејс јој даје посао, а једино што јој је тада преостало било је да беспомоћно гледа како јој амбициозни потчињени нарушава ауторитет.

"Ишла би иза мојих леђа и мењала распореде, уводила нове уметности, заобилазећи при том мене и моје модне уреднике. Онда када није могла да их заобиђе, малтретирала би их и критиковала", наводи бивша уредница Вогуе-а Грејс Мирабел у својој књизи из 1995. године под називом "Унутар и изван Вогуе-а" (Ин анд Оут оф Вогуе).

Након што је Грејс Мирабел добила отказ, Цонде` Наст 1988. коначно, услед њеног изузетног труда и пробијања кроз свет моде, Ану поставља на место главне уреднице америчког издања Вогуеа. Ана је након уобичајеног чишћења својих сарадника, почела да уводи реформе.

У то време, овај часопис запао је у кризу - сматрали су га застарелим, а продаја је убрзано опадала. Спровођењем својих идеја Ана га је убрзо вратила на врх и обликовала га тако да одговара потпуно новом типу жена. Садржај је одисао снажном енергијом, био је оштар, секси…

"Модерне жене су заинтересоване за бизнис, морају знати шта, где и кад. Имају свој новац и своје интересе. Немају више времена за куповину", изјавила је тада Винтур, а убрзо се показало да је у праву. Као што се то могло и очекивати, Ана је од Вогуе-а направила прави модни часопис и спровела револуцију у свету моде.

Вогуе се препородио, а издања су постала невероватна. Септембарски број из 2004. имао је рекордне 832 стране, а настављајући са реформама, Ана је са светла рефлектора склонила фотомоделе, а фокус ставила на познате личности, сматрајући да чак и један модни часопис мора бити у току са светским догађајима.

Прва се усудила да јефтино искомбинује са скупим ставивши на насловницу израелску манекенку Микаелу Берку коју је славном фотографу Питеру Линдбергу позирала у џинсу од 50 долара и јакни из колекције високе моде Кристијана Лакроа прекривеној накитом у вредности од 10 хиљада долара.

Тада почиње и Анина борба против анорексије и премршавих манекенки, а самим тим и борба за здравији изглед модела. Ове промене показују се као успешне и након више од две деценије. Вогуе данас диктира светску моду, а креаторе и моделе ставља на мапу или их заувек уклања с ње. Својом маштовитошћу и вољом Ана је постајала све уваженија не само у Њујорку већ и у целом свету.

Стварала је трендове и откривала нове младе дизајнере, па је тако доста помогла у изграђивању каријере сада планетарно популарних креатора Марка Џејкобса и покојног Александра Меквина. Ипак, док је на пословном плану низала успехе, на приватном није све било тако савршено. Иако је њен супруг Дејвид Шрифер, према речима њихових пријатеља, имао важну улогу у успону Винтурове, а осим тога био јој је и велика подршка и ослонац, средином деведесетих њихов брак постаје монотон, а мишљења, ставови и интересовања почињу да се разилазе.

"Било је потпуно бесмислено помислити да су њих двоје сродне душе. Обоје су изгледали невероватно тужно и незадовољно", навео је пријатељ бивших супружника и додао да је често могао да их види како седе на плажи сатима, а не проговоре ни једну једину реч. Шрифер и Винтурова коначно се разводе 1999. године, а медији су убрзо након тога почели да спекулишу да је до краха њиховог брака дошло због наводне Анине афере са инвеститором Шелбијем Брајаном.

Она је то одбијала да прокоментарише, али ипак ускоро и званично започиње романсу с њим, која је опстала све до данас. Анини пријатељи тврдили су у време када су почели да се забављају, да је он био једина особа која је успела да је смекша, а из дана у дан успева да јој измами осмех, што је за Ану пре познанства с њим била веома ретка појава.

Винтурова и Брајан и данас живе заједно у Њујорку, а Ана је неколико пута навела да јој је он велика љубав и потпора.

Анина хладнокрвност, окрутност и захтевност била је толико изражена да је 2003. Лорен Вајсберг, бивша Анина асистенткиња, издала новелу под називом "Ђаво носи Праду" (Тхе Девил wеарс Прада). Књига је дигла велику прашину и постала прави бестселер, а неколико година касније прича је и екранизована.

Наиме, главна јунакиња ове приче Миранда Пристли, коју у филму глуми Мерил Стрип, неодољиво је подсећала на Ану Винтур - поред тога што, као и Ана, има британски нагласак и двоје деце и уредник је познатог модног часописа, Миранда Пристли названа је тиранином који од својих помоћника тражи немогуће, захтеве чини неизводљивим, не пружа им довољно информација и не даје довољно времена за извршавање задатака... А на крају их обасипа увредама за неуспешно обављен посао.

Управо то су приче које се везују за Ану и које се често могу чути од њених, углавном бивших сарадника. Многи од њих кажу да је застрашујуће директна, али да се једино тако посао успешно може обавити, па поред страха и мржње, Ана неретко изазива и дивљење и поштовање. Анина дисциплина и јутарња рутина такође су фасцинантни и може се рећи да су ушли у легенду.

Након буђења, ујутру тачно у 5.45 следи сат времена играња тениса, четири дана у седмици. Одмах након тога, у 7 часова код ње долазе шминкер и фризер, који су заслужни за њен беспрекоран изглед. У 7.30 шофер њеном приватном лимузином долази по њу и довози је на посао где се појављује тачно у 8 часова сваког јутра.

Иако се труди да своју приватност држи даље од очију јавности, познато је да ван модног света и иза круте спољашњости Винтурова поседује типично британски смисао за хумор и уме да засмеје, а ипак, као мајка двоје деце, често је рањива и несигурна, док њена претенциозност произилази из стидљивости.

Ана ипак, ту страну своје личности вешто прикрива. Иако је доста омражена, често је помагала другима, учествовала у многим хуманитарним организацијама, али и сама више пута организовала догађаје на којима је прикупљала велике количине новца које је прослеђивала у добротворне сврхе.

Жена коју називају персонификацијом моде многима је мистерија. Шта се заправо крије иза великих тамних наочара, полуосмеха и грубе, али истовремено и беспрекорне спољашњости, вероватно никад нећемо сазнати. Ани Винтур можемо судити једино на основу њеног рада који је легендаран.

Иако су кружиле и приче да ће са трона ускоро скинути њена оштра супарница, Карин Ротфелд, уредница француског издања часописа Воуге, чини се да се Ана не предаје тако лако. Њен посао још није готов, али већ сада са сигурношћу можемо закључити да је она жена која на свом пољу полако, али сигурно оставља дубок историјски траг.

Извор: Курир/Стил