Анализа - видео: Највећи дербији свијета...

Фудбал је сам по себи чиста емоција, али има периода када се оно што осећамо због двадесетдвојице мушкараца и лопте не може ’мерити’ или поредити са било чим.

Споменути период често уме да варира интензитетом и дужином – од неколико дана до неколико недеља – али је ипак лако утврдити да епицентар ’лудила’ стаје негде у интервалу између 90 и 120 минута, не укључујући потенцијалну ’прединфарктну’ пенал серију.

Све у свему, тада све што је заиста важно и битно постаје апсолутно небитно, а ваше мисли и сви типови енергије које одајете усресређени су на само једну ствар. Да ваш вољени тим забележи победу над највећим, вечитим ривалом.

Тада, оно што је морално, постаје неморално – тада се не бирају начин и средства како би се стигло до циља. Тада је једино важно да ваш тим после последњег судијског звиждука високо подигне руке изнад главе, док се ви у трансу грлите и радујете са људима које сте да први пут у животу видели – на трибини, у пабу, кафани, у локалној ’бувари’, клаџи...

Недавно је одигран јубиларни 150. београдских вечити дерби – између Црвене звезде и Партизана, два највећа српска клуба, некадашњег освајача и финалисте Купа/Лиге шампиона. И, колико год неки покушавали да га омаловаже и деградирају на разне начине – истински би требало да се поносимо дуелом црвено и црно-белих – јер не може много светских престоница да се похвали таквим ривалитетом и толиком спортском традицијом.

У духу јубиларног издања највеће утакмице српског фудбала, одлучили смо да вам представимо листу ’највећих’ утакмица најважније споредне ствари на планети.

Утакмица које имају моћ да градове поделе на пола, вековна ривалства која рођену браћу и велике пријатеље претварају у љуте ривале, али им (нам), истовремено, заузврат пружају јединствено искуство и срећу, као и драгоцене, незаборавне успомене.

Битка ’Господара света’ и ’Белих витезова’ у постојбини фараона

Шетњу по меридијанима започињемо у главном граду Египта – где ’станују’ два највећа клуба постојбине фараона и једне од најстаријих цивилизација у историји човечанства – Ал Ахли и Замалек.

Уједно, како је и сама Конфедерација Афричког фудбала недавно саопштила, велики ривали из Каира заузимају прва два места на листи највећих клубова ’Црног континента’ у XX веку. Ал Ахли је огромном већином гласова освојио прво место у избору, али мора се рећи и потпуно заслужено.

’Господари света’ основани су 1907. године од стране Омара Лотфија, који је имао идеју да колеге студенте окупи како би се сложно супротставили колонизацији, иако је, иронично, први председник клуба био Британац Мичел Инс – од кога је и ’добио’ ово Ахли, што у слободном преводу значи национални. Лигу шампиона Африке освајали су осам пута, а највреднији национални трофеј у 35 сезона.

С друге стране, ’Беле витезове’ основао је белгијски адвокат Џорџ Месбах 1911, под именом Qаср Ел-Неел Цлуб, а клуб из града Мет Окба у Гизи мењао је име неколико пута, све до Египатске револуције 1952. године – када је добио име које носи и данас.

Такође, Замалек је на тај начин постао први египатски фудбалски клуб чији зачетак нису иницирали Британци. У својој ризници имају преко 50 трофеја, укључујући и 12 лигашких титула и 23 национална Купа, али и пет пехара континенталног елитног такмичења.

Први вечити дерби, додуше пријатељски, Египћани су били у прилици да гледају 1917, а два тима су се од тада састајала још 153 пута. Ал Ахли је готово дупло успешнији са 63 тријумфа, наспрам 35 победа Замалека.

Дуел Ал Ахли – Замалек привлачи велику пажњу још од почетка седамдесетих, од када се њихови мечеви преносе широм Африке и Азије, а фанатизам који је карактеристичан за ово поднебље присутан је на сваком кораку.

Навијачке идоле пронашли су у Јужној Америци, буквално у сваком смислу, па у уобичајен сценарио спадају и хиљаде и хиљаде полицајаца, нереди, насиље и смртни случајеви.

Лига је због огромне количине насиља, на стадионима широм земље, у неколико наврата прекидана на неодређено, последњи пут у фебруару прошле године када је преко 20 навијача изгубило живот на пријатељском мечу Замалека и прашке Дукле.

Са чак 130 званичних трофеја Ал Ахли је најуспешнији фудбалски клуб на планети, а држи и рекорд када су у питању међународна такмичења са 20 пехара.

Замалек нема свој стадион јер њихов ’Хелми Замора’ не испуњава готово ниједан обавезни стандард. Кроз историју се попут номада често сељакао по објектима, а од 1960. године своје мечеве када је домаћин игра на Националном стадиону у Каиру.

Због све чешћих прича и спекулација о регуларности, прилику да у египатском Класику дели правду имао је и Милорад Мажић са својим помоћницима.

Мајка свих битака – вечна борба Атине и Пиреја

Ту негде у Атини, под будним оком богова, фудбалска лопта почела је да се котрља Грчком крајем XИX века, док се класик хеленског фудбала родио 1927. године – када су се великани Олимпијакос и Панатинаикос по први пут нашли једни преко пута других на травнатом правоугаонику.

Порекло највеће утакмице грчког фудбала такође вуче корене из социјалних, културолошких и идеолошких разлика једног народа – али и две тотално различите филозофије живљења људи из истог града.

Једни, Паната је основана 1908. у центру Атине, од стране младог атлетичара Јоргоса Калафатиса, члана Атлетског друштва Панелиниос, који је са собом повео 40 колега и основао Фудбалски клуб Атина. У наредних неколико деценија клуб, који су подржавали чланови високог друштва, неколико пута мењао је име – пре него што је 1924. године добио назив Панатинаикос, као и препознатљиве симболе – детелину, хармонију и ’природно’ зелену боју.

Други, Олимпијакос је 17 година млађи од свог највећег ривала, а његово рођење одиграло се у једној од највећих лука света – Пиреју. Лучки радници и остатак радничке класе тако су добили начин да у великом броју изразе своје мишљење према члановима ’крем’ друштва на другој страни града. Како су године пролазиле, све више Грка широм земље почињало је да навија за Оли, па је отпор према социјалној и политичкој неуравнотежености постајао све већи и гласнији.

Први дуел два великана одигран је 1927. године у склопу Панхеленик шампионата, а прилику да се хвале првом победом имају навијачи Олија – пошто је њихов тим славио 3:1. До сада су се састали 192 пута, а црвено-бели воде у међусобном скору са 78-48.

Последњих деценија навијачи тима из Пиреја свакако имају више разлога за задовољство јер њихов тим освојио чак 13 од последњих 14 шампионата, од којих последњи већ у фебруару ове године. Редовно је у том периоду дербије решавао у своју корист, о чему сведочи и однос добијених утакмица, а имао је и веома запажене наступе у Лиги шампиона.

Све оно што се у претходних пет деценија нагомилававо између омражених ривала почело је у огромној мери да утиче на сам спорт. Количина насиља између зараћених страна повећавала се из године у годину, да би своју кулминацију достигла почетком другог миленијума.

Туче, сачекуше, коришћење хладног оружја, бомби и свега осталог постало је саставни део атинског дербија, који је неколико пута прекидан и одлаган, а последњи пут се то догодило прошле године – када су навијачи Панатинаикоса бакљадом и убацивањем предмета у терен натерали главног арбитра да обе екипе пошаље у свлачионицу. Смиривању страсти нису допринели ни ригорозни закони усмерени управо према хулиганизму, као ни одлука Фудбалског савеза Грчке да забрани присуство гостујућих навијача.

Уз истанбулски, дерби између Атињана и Пирејаца је нешто што највише наликује ватреним окршајима Јужне Америке. Од атмосфере и догађаја пре, за време и после самог меча, уосталом, као и код нас – позиција на табели, део сезоне или било шта друго не могу да утичу да стадиони 'Караискаки' или 'Апостолос Николаидис' увек буду испуњени до последњег места.

Олимпијакос је основан спајањем клубова Пирејских навијача и Пираикос Подосфаирикос Омилос, а грб – са Олимпљанином с ловоровим венцем на глави – осмислио је Нотис Камперос, високи официр Хеленске морнарице.

Олимипијакос је најуспешнији грчки клуб са 77 великих трофеја – 43 титуле, 27 купова, пет Суперкупова и два Апсолутна Купа. С друге стране, Панатинаикос има 20 титула, 18 купова, три Суперкупа и један Апсолутни Куп.

Ривалство између Олy и ПАО не односи се само на фудбал, већ и на кошарку, одбојку, ватерполо, сквош... Врхунац 'лудила' догодио се 2007, када је 22-годишњи Михалис Филопулос избоден на смрт пред меч женских одбојкашких секција два тима.

Дербy делла Мадоннина – девица Марија, један клуб , један стадион – два гиганта

’Дербy делла Мадоннина’ између Милана и Интера по много чему је посебан, али се сама по себи истиче чињеница да вечно миланско ривалство не би ни постојало да није дошло до 'традиционалне италијанске расправе' деветог марта, давне 1908. године.

Милан је основан на самом крају XИX века, 1899. од стране Алфреда Едвардса, у то време заменика британског конзула, под именом – Милан крикет и фудбалски клуб. Новоформирана екипа успела је да прекине доминацију Ђеное – оснивач Британац, отуд и Ђеноа. Уосталом, као што је и Милан – Милан, а град Милано.

ТИм из четврти Сан Сиро освојио је три узастопне претече Серије А, да би се велико ривалство изродило после жучне препирке водећих људи 1908.

Једна фракција управе била је незадовољна забраном довођења странаца, па је недуго затим град Милано добио још један тим – симболично назван Интернационале.

У почетку су Интеристи долазили из буржуаског слоја предгађа Сан Сиро, а за себе су волели да кажу да до стадиона могу кратком вожњом скутером, док су Миланисти, претежно чланови радничке класе, прозвани ’трамвајџијама’ – јер су на мечеве углавном долази градским превозом.

Иако их веже вековно ривалство, окршаји Милана и Интера готово никада нису доноси све оно што је постало ’нормално’ за пакет једног вечитог дербија, посебно када су у питању клубови из истог града. Често су се састајали и у ревијалним мечевима, што је постало и својеврсна традиција, готово 200 играча играло је за оба клуба, а осим неколико мањих физичких сукоба и инцидената, размирице су углавном решаване прозивкама, шеталицама и кореографијама током самог меча.

Један од највећих и најгледанијих окршаја фудбалског света игра се на стадиону Сан Сиро од 1926. године, на који се Интер преселио са ’Арене Цивице’ 1947, а он од 1980. носи званичан назив Ђузепе Меаца, по двоструком освајачу Светског првенства и некадашњем члану оба тима, али пре свега легенди Интера.

Тако ће он за Миланисте заувек остати Сан Сиро, иако ће му се име ’мењати’ сваке недеље, а понекад и неколико пута у седам дана.

Милански дерби свакако заслужује високо место на коме се налази на бројним листама, а осим свега наведеног, оно што је у ствари и најбитније – фудбал је у већини случајева изванредан, број великана дивне игре који су играли на обе стране је огроман, док је атмосфера коју прави готово 85.000 навијача изузетна на свој начин.

Од настанка Интера, ’росонери’ су на наредни Скудето морали да чекају чак 43 године, што су ’неразури’ искористили и за то време прешли у вођство са пет титула. Данас имају по 18 шампионских наслова.

Милан и Интер су једини градски ривали који су били прваци Европе.

Дуел Милана и Интера носи назив ’Дербy делла Мадоннина’ у част статуе девице Марије на врху миланске катедрале Дуомо, или ти у народу ’Мадоннина’. Први пут су се састали 1908. године када је Милан славио 2:1, а од тада су били ривали 216 пута у званичним сусретима – Интер има 77 тријумфа, Милан два мање.

Милан у својим витринама има седам титула Лиге шампиона, а Интер три, уз три Купа УЕФА.

Дербy де Лисбоа – борба ’Орлова’ и ’Лавова’ за превласт

Иако последњих година Спортинг не бележи резултате достојне реномеа клуба, ништа не може да изазове ни приближно толико пажњу грађана Лисабона као судар ’Лавова и ’Орлова’ – Спортинга и Бенфике.

Веровали или не, опет је шачица оних незадовољних директно утицала на стварање највећег спортског ривалства једног града, земље. Било је то 1907. године, када је осам играча Бенфике одлучило да пређе у Спортинг, а све то одиграло се само неколико дана пред њихов премијерни окршај.

Тај први дуел одигран је у Карсавелосу, у Пољу Квинте Нове, дому Спортинга. Међутим, само годину касније, то место постало је дом Бенфике, а играчи Спортинга добили су заузврат пристојно место за тренинг и одигравање утакмица.

Споменутих осам играча Бенфике било је довољно да ’зелено-бели’ забележе тријумф од 2:1, а стрелац одлучујућег поготка био је Косме Дамјао – први председник и оснивач управо Бенфике.

Португалски великани ближе се свом 300. јубиларном сусрету, а у досадашњих 297 сусрета Беника је успешнија са 128 победа, у односу на 108 Спортингових.

Рачунајући и пријатељске и остале незваничне мечеве, лисабонски великани састајали су се укупно 417 пута, што их сврстава у сам врх листе вечних ривалстава.

Оно што је такође специфично за њихове сусрете јесте и податак да само постојање једних и других на фудбалској сцени чини да се делови града деле на оне у којима живе навијачи Бенфике, односно Спортинга.

Бенфика има убедљиво највише симпатизера у Португалу, Спортинг следи одмах иза, док се популарност Порта, посебно у последњих десет година, значајно повећава. Прецизније, 47 одсто Португалаца подржава 'Орлове', 30 'Лавове', а 'Змајеве' нешто мање од 20 одсто.

Што се саме атмосфере тиче – она ни делимично није запаљива на улицама или у самом граду, колико на трибинама. Оба тима имају неколико екипа које себе сматрају ’ултрасима’, значајнијих физичких сукоба кроз историју готово да није ни било – али јесте масовних бакљада, сјајних кореографија и неизбежног прозивања оних других.

Пред старт сваког меча на Лужу, клупски орао облети стадион пре него што се врати у своју ’ложу’, док се на стадиону Жозе Арвеладе, уз заглушујућу буку, чује рика краља џунгле.

Бенфика је најуспешнији клуб Португала са 75 трофеја (рекордне 34 титуле, две Лиге шампиона), док Спортинг држи треће место, иза Порта, са 46 пехара.

’Предак’ Спортинга јесте Спорт Клуб де Белас – који су основали браћа Орта и Жозе Мариа Гавасо 1902. године. Ипак, после само једног меча и непуне године постојања клуб је расформиран, али се тада у целу причу укључио Жозе Алвеладе. Позајмио је новац од свог деде за потребе клуба, али вероватно није ни сањао да ће се сто година касније стадион ’Лавова’ звати по њему.

Маракана: Фла – Флу – дерби који је настао 40 минута пре ничега!

Без икаквих проблема бисмо комплетну листу могли да саставимо само од вечитих дуела широм Јужне Америке, али се у суженом избору свакако мора пронаћи место за сусрет који је пратило рекордних 194.000 гледалаца – најважнији сусрет Рио де Жанеира – окршај славних гиганата Фламенга и Флуминенсеа.

Фламенго, клуб са званично највише навијача у Бразилу, основан је 1895. године, али као веслачко друштво – пошто се оно тада сматрало елитним спортом. На другој страни града, седам година затим, оснивач ’Ратника’ био је Оскар Кокс, бразилац енглеског порекла, у аристократском насељу Ларањеирас. Највећи утицај на његову одлуку имали су синови елитних породица који су се студирајући по Европи упознали са благодетима фудбалом.

Опет, као по рецепту, питање је да ли би и до овог дргаоценог анимозитета уопште дошло да се није појавила групација од девет незадовољних играча Флуминенсеа и 1911. године из револта напустила Флу и основала фудбалску секцију Фламенга.

Иако су оба тима у то време тренинге обављала на плажи, већ следеће године у јулу одигран је први дерби ’Града Бога’ – Флу је победио Фла са 3:2 на свом стадиону, пред свега 800 људи.

Фламенго и Флуминенсе састали су се до сада у 395 наврата, а успешнији је Фла са 141 победом, док је Флу 126 пута изашао као бољи. Међутим, један њихов сусрет посебно се издваја – онај одигран 1941. године на стадиону Гавеа, стационираном тик уз велико језеро у јужном делу града.

Флуминенсеу је био довољан бод како би стигао до титуле, док је Фламенгу играо само тријумф. Тада млађани Зизињо донео је предност црвено-црнима, црвено-зелени су експресно стигли до преокрета, да би недуго затим било 2:2.

Фла је до краја меча, који је трајао добрих сат времена, иако је реално остало свега 20 минута, играо ’викторије’ пред голом великог ривала, док су ови други смислили генијалну тактику да све расположиве лопте саљу у оближњу лагуну. Иако је у помоћ прискочила веслачка секција Фламенга, Флуминенсе је на крају издржао налете и постао првак.

Први дерби на највећем стадиону света – легендарној Маракани – одигран је 1963. године пред рекордних 194,600 гледалаца и завршен је без погодака. Ипак, онај који навијачи Флуа посебно памте јесте онај игран на стогодишњицу великог ривала, када је Ренато Гаучо у надокнади стомаком донео свом тиму тријумф и тако отео титулу љутом ривалу.

Попут Суперкласика у Аргентини, утакмица Фла – Флу је нешто што не смете пропустити ни за живу главу ако вам се укаже прилика. Кажу да се тада, у тих 90 минута, не може ни претпоставити да се налазите у граду од 20 милиона становника – све је језиво мирно и пусто – барем док се нека од мрежа не затресе.

Агостињо Переира да Куња, Марио Спиндола, Нестор де Барос, Аугусто Лопес, Хосе Феликс да Куња Менесес и Фелисберто Лапорт, оснивачи Фламенга, надали су се да ће их веслање учинити неодољивима за даме из високог друштва.

“Када је настао Фла-Флу? Усуђујем се да тврдим да није ни имао почетак. Такође Фла-Флу нема ни крај – створен је 40 минута пре ничега, а онда се народ пробудио“, описао је највећу бразилску утакмицу драматург Нелсон Родригес.

Фламенго, један од пет клубова који никада није испадао из прве лиге, 33 пута је био шампион Рија, а Флуминенсе два пута мање. Фла има шест титула првака Бразила, Флу четири, али Фламенго има и по један Копа Либертадорес и Светско клупско првенство.