Исповијест Данила Пантића: О Партизану, Челсију, Витесеу...!

Узели су ми лопту, узели су ми све! У Витесеу имају нешто против Срба и хоћу да се вратим у Челси. Наш фудбал пропада због људи који су у њему и боли ме како сам отишао из Партизана - овако Данило Пантић (19), један од најталентованијих српских фудбалера, почиње исповест.

Фудбал 03.03.2016 | 00:00

Први пут после више од пола године ћутања решио је отворено да прича о тренутном статусу на позајмици у Витесеу, мучном одласку из Партизана и како је бити играч Челсија! Неке ствари је Пантић први пут рекао, а на самом почетку сликовито описује шта фудбал представља за њега.

- Кад си на клупи, ни у Барселони ниси срећан. Као млад само желиш да играш, кад год прођем кроз кућу увек шутнем лопту. Да ми је неко узме, узео ми је све. Кад видим себе, видим дечака са лоптом. Све око тебе ти је ружно и све ти смета кад не играш - истиче Пантић за "Блиц".

ВИТЕСЕ ЗА ЗАБОРАВ

Данило Пантић је као играч Челсија, са којим има уговор до 2019. године, позајмљен Витесеу у ком није добио праву шансу.

- Почео сам да се преиспитујем да можда нисам довољно добар. Хоћу да се вратим у Челси бар да тренирам са правим играчима, да не трпим ово више, шта радим у Витесеу ако не играм? Превише сам нервозан, глава ми луди.

Да је неко бољи од мене, ништа не бих рекао. Никаву грешку нисам направио. Да сам добио шансу и нисам је искористио седео бих срећан на клупи, али после свега видим да сам бољи.

Можда и не воле Србе, па њима ни Немања Матић није играо, а Урош Ђурђевић за годину и по дана има 22 меча, то је смешно.

Рекли су ми зимус да рачунају на мене, а предност добијају играчи без икаквог учинка. Уместо да се калим, стално сам на клупи, што значи да нешто није у реду. Нас петорица из Челсија смо у Витесеу и нико не игра, а нема ниједног разлога - наглашава суперталентовани везиста, изданак Партизанове школе из чувене генерације рођене 1996.

ПАРТИЗАН - БОЛНО СЕЋАЊЕ

Пантић је прошлог лета као слободан играч отишао из Партизана у Челси, јер се клубови почетком 2015. нису договорили око трансфера.

- Кад се сетим свега, хоћу да плачем, али не могу да вратим време. Срце је хтело да идем, сада можда не бих отишао. То ми је јако тежак период, пријатељи и породица ме никад не питају о томе, увек сам прескакао ту тему и сада први пут причам.

Боли ме што су испричане многе лажи, да не поштујем Партизан, а осам година сам био капитен у млађим категоријама, ту сам све научио и сигурно ћу се једном вратити. Људи из клуба не могу да кажу да га поштују више од мене. Исто је сад са Жилетом (Андријом Живковићем прим.аут).

Не може њима да буде жалије, највише бих волео да сам остао и да носим десетку и капитенску траку, и да играм Лигу шампиона пред пуним стадионом. О томе свако сања.

Као млад код тренера Марка Николића сам играо на кашичицу, није ме видео у тиму, а и нисам био задовољан како су ме третирали. После тога ме је звао Челси, ниједан играч га не би одбио и још они кажу да су спремни да ме чекају да бих постао њихов. Кад се Партизан и Челси нису договорили око трансфера, решио сам да паузирам шест месеци.

ФУДБАЛ НАМ ПРОПАДА

Приликом напуштања Хумске, Пантић је доживео слично што се дешава сада Андрији Живковићу.

- Чули смо се неколико пута, знам како је Жилету јер се он ништа не пита, а сви знају како је то у Србији. Где су паре сви се уплићу, могу да замислим колико му је тешко.

Ко је њега поштовао када су га продали пре две године, они поштују Партизан, а он не? Кад људи који никад нису игрлаи фудбал то причају, срце ме боли, они не знају како је у тој ситуацији. Дете се "разваљује" сваки дан и зато нам фудбал пропада, због таквих људи који су у њему. Жао ми је мог клуба, све је тужно, чему то води?

ЧЕЛСИ ПРАВИ ПОТЕЗ

Иако је још тинејџер, тек на почетку каријере, прошао је толико тога што нису ни много искуснији фудбалери.

- Велика је привилегија бити играч Челсија, али у Србији се то не схвата тако. Навијачи не знају шта је иза других, трећих врата и најлакше је да нападају, "пљују" дете од 18 година које није криво и није у његовој моћи да ишта уради.

Нисам луд да сам мислио да ћу одмах играти. Тамо су Вилијан и Азар, велики мајстори, ванземаљци. Сам позив Челсија је велика ствар и нико га не би одбио.

У Лондон се не иде због пара, него због величине клуба о коме сањаш као мали, као што су и Реал, Бајерн, Барселона. Можда се деси да тај воз више никад не дође по тебе. Сигурно да сам направио прави потез.

И не морам да играм ако нисам довољно добар, али ћу бар покушати.

"ГРУЈИЋУ ЋЕ БИТИ МНОГО ТЕШКО"

- Груја је мој добар другар и није могао да одбије Ливерпул. Многи мисле да ће одмах да игра, али тамо је један Кутињо који је у Интер отишао као највећи таленат Бразила и ништа није урадио. Ми смо још деца, тешко можеш да играш у великом клубу пре 23, 24. године док не сазриш - истиче Пантић.

"У ЧЕЛСИЈУ СВЕ ПРАТЕ"

- Када сам причао са људима из Челсија, показали су ми тачна додавања, претрчане километре по мечу. Знали су буквално где сам излазио и шта сам јео - открива Пантић.

"ИГРАЧ АЈАКСА ВРЕДИ НАЈМАЊЕ 30 МИЛИОНА"

- Велики клубови често на "слепо" купују најбоље од најмлађих играча. Ко год да игра у Ајаксу вреди бар 30 милиона. Да је неко од њих у Камбуру нико их не би приметио - сматра Пантић.

"Срцем бих се вратио у Партизан, али глава каже не. Кад би звао мој клуб не бих могао да будем равнодушан јер га волим и увек ми је лепо у црно-белом дресу", каже на крају, помало сетно Данило Пантић.