Зашто волим и не волим Босну и Херцеговину

Уредник портала Бука, Александар Трифуновић је на свом Фејсбук профилу објавио текст у којем описује на који начин воли земљу Босну и Херцеговину, а зашто не воли државу Босну и Херцеговину. Његов текст вам преносимо у цјелости.

"Волим земљу Босну и Херцеговину. Провео сам у њој цијели живот. Моји преци су овдје дошли много прије датума које ја памтим, сељаци, вриједни људи од којих сам потекао. Нису водили лак живот, било је тешко, немаштина и глад, дјед је био у два свјетска рата, бака се порађала под дрветом, отац пјешачио до школе километрима. Они нису одустали од ове земље, па нећу ни ја.

Не требају ми никакви датуми, на силу склепане заставе, химна без текста или повремена виртуелна хистерија да ме на то подсјети, ја је волим и без тога. Путујем Босном и Херцеговином врло често и свугдје се осјећам добро, иако путеви нису бог зна шта. Људи које сам на тим путовањима упознао учинили су ме срећним и моје су велико богатство. Путујем и са својом дјецом Михаелом и Маријом, једнако уживају као и ја, друже се са својим вршњацима у Мостару, Сарајеву, Требињу ...

А што волим да путујем ка Требињу....узмем дан пред себе, вриједи сваке минуте. Кањоном до Јајца, застанем гдје год ми се Врбас учини љепшим него када сам ишао посљедњи пут, а прођем често. Посебно раним јутром, када измаглице завијугају над уркоћеном водом и заките га додатно. На Макљену, сваки пут останем затечен кад угледам обрисе Рамског језера. Како ли је само лијепо! Са те стране Макљена, већ почне да мириши Херцеговина. И види се за лијепог дана. Ако и не, онда у Јабланици мора да ти замириши јагњетина, па Мостар... Онај правац од Јабланице до Мостара, то је најљепши пут којим сам се икад возио. На тренутке имаш осјећај да идеш кроз Неретву, а не покрај ње.....Ово је прелијепа земља, а то тако ријетко примјећујемо. Не знамо или не желимо, свеједно.

Објашњавати некоме зашто је одрицање од Босне и Херцеговине глупост, зашто је штетно сматрам губљењем времена и увредом за личну интелигенцију. Опет морам потцртати - да нема Босне и Херцеговине, не би било ни Републике Српске, ни Федерације БиХ, и обрнуто.

Историја ове земље, њена култура и, оно најважније, људски однос, нису почели након референдума о независности Босне и Херцеговине од Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, нити од потписивања споразума у Дејтону, већ, срећом по нас, много раније. Радни сто Петра Кочића је у Сарајеву, не у Бањалуци, што је нормално, јер Сарајево је највећи град у земљи, а у највећим градовима уобичајено настају друштвене, пословне и културне елите у земљи. То не мијења чињеницу да је Петар Кочић један од највећих писаца у земљи, српских и босанскохерцеговачких, како год да вам одговара док их читате. Јер писце треба непрестано читати, а на непрестано им бројати крвна зрнца. Да није тако, можда би кућу Бранка Ћопића, чије писмо Зији Диздаревићу зауставља дах, обнављали ми који га читамо, а не Азербејџан. На сваких 50 километара имам неког коме се могу обратити ако ми пукне гума или ми се деси неки сличан белај, а то немам нигдје друго. Иако у мојој земљи причамо различите језике, они су, у најмању руку, необично слични па се, ако хоћемо, добро разумијемо.

На свим језицима у БиХ реченица “Немам ништа осим љубави за тебе” звучи исто... Да ово понављамо и мислимо сваки дан, били би бољи и Ми, и Они и све око нас. Али ми баш зато и нећемо.

Сваке седмице ову земљу напусти неко кога знам. То не волим, јер ко ће остати?

Државу Босну и Херцеговину не волим. Гади ми се овај врхунски паразитски систем због ког је највећи број људи који у њој живи вишак, пука статистика без мрвице достојанства. Не волим ову државу зато што је и законом омогућила да без посљедица можемо бити говна према мањини тамо гдје год смо већина. Не волим што ова држава никако да схвати како је ово лијепа земља и колико у њој има добрих људи. Ова држава нажалост не зна каквих у њој рођака има, рођаци ... "