150. Дерби - Коментар: Кева у породилиште, а ћале на Маракану...!

Иако ми је лични осећај пред сваки дерби исти, чињенично стање јесте да већ више од деценије нешто као да недостаје.

Разни фактори утицали су да дуели Црвене звезде и Партизана помало изгубе на својој вредности, па је све оно што окружује највећу утакмицу у земљи постало за нијансу мање ’посебно’.

Почев од стања у држави, све већег насиља на стадионима и око њих, до економског стања у којем се налазе наша два највећа клуба. Уз то, експериментисањем са променом система такмичења последњих година, дошло је и до нешто чешћих окршаја црвено и црно-белих, па се препознатљив шмек вечитог дербија донекле умањио.

Руку на срце, било је и у скоријој прошлости неколико дербија који су у потпуности оправдали епитет који он носи, али се и даље не назире моменат када ће се континуитет квалитетних сусрета Звезде и Партизана бити ’као некада’.

Ипак, никакве околности не могу да умање оно што тих деведесет и кусур минута фудбала донесе навијачима клубова са Топчидерског брда, а често је за тако нешто довољан и само један погодак.

То је утакмица која може да вам поправи или поквари расположење у наредних неколико дана, чак и недеља, одреди судбину вашег клуба пред наставак сезоне или у борби за титулу, али и донесе прегршт материјала за зачикавање ових других.

Београдски дерби састоји се од много тога, а посебну ноту даје одрастање уз ваш омиљени клуб – пошто је прва подела с којом се готово свако од нас суочио управо она на Звездаше и Партизановце.

Све почиње, као и већина ствари у крају – тачније, на теренчету – када су се најпре екипе за мали фудбал одређивале по клупској припадности, а исти принцип углавном је на снази и на часовима физичког. Онда долази период где смо довољно одрасли да можемо ’са неким старијим’ на дерби, пре него што и сами са другарима крећемо пут Аутокоманде.

Припреме за меч знале су да почну и месец дана пре окршаја, а како би се он ближио, расли су и тензија, нервоза и нестрпљење да коначно почне. Такав утисак одавао се на сваком кораку, било да сте ученик основне школе, (не)срећно ожењен човек средњих година или пак пензионер.

Екипе ватрених, али и оних мање ватрених, навијача почеле би да се окупљају на познатим локацијама широм града, док су они из унутрашњости и околних земаља симултано стизали у престоницу. Све то додавало је ’оно нешто’ на већ посебан дан, пошто сте на путу до стадиона могли да угледате, чујете све и свашта, али и да физички осетите да је почетак тако близу.

С друге стране, туче, насиље, нареди – који су однели и неколико младих живота – постали су саставни део и нашег дербија кроз историју, а, нажалост, то је била једна од ретких ствари која током година није губила свој континуитет. Штавише, мало је недостајало да управо то тотално уништи једну од највећих светковина спорта на овим просторима. Али није, па се ситуација последњих година стабилизовала и враћа на оно због чега се све и дешава – спорт.

Мени се на спомен вечитог дербија буде углавном ’фудбалске’ успомене – омиљена победа, најлепши гол, најтежи пораз, најлепша кореографија, најбоља ’прозивка’... Међутим, није дерби само оно што се догађа на Маракани или у Хумској, већ и све оно што иде уз, пре и после.

Једно од неписаних правила, које је уско повезано са резултатом дербија, гласи да у случају пораза свог тима не купујете новине наредног дана, или да барем некако прескочите тих неколико болних страна. А ту је и селекивно одлучивање коме ћете се јавити на телефон, чији позив и поруку ’нећете видети’, али и промена дневне рутине.

Можда и омиљена успомена, уједно и традиција ми је она коју сам започео са својим оцем, човеком који је наш клуб пратио на све четири стране света, када је живот био другачији, када се играо другачији фудбал, прави фудбал – када је новца било, али и када га није било.

То вам и говори да нисам могао много да бирам – ћале је довезао маму да се породи, а док сам се ја попут расног центарфора пробијао ка новом свету, он је био на стадиону. Причала ми је кева после да је он на утакмицу отишао на њену иницијативу јер, како рече – ’Шта ће ми овде’ – као и да се после победе појавио са гомилом навијачке беби опреме, видно пијаним кумом и неизбежних неколико кила лимуна.

Као што рекох, и није да сам могао да бирам. Како сам растао, утицај је постајао све већи, као уосталом и у већини просечних српских породица, па ми се поред обавезних фудбала и кошарке појавио осећај да пратим и све остале могуће дербије.

Рукомет, одбојка, ватерполо, неретко све то и у женској конкуренцији, а од недавно ту су и рагби и хокеј – да ’лудило’ буде потпуно. Када је дерби у питању, није битно који је спорт по среди, то је овде тако.

Стварно волим да гледам и пратим готово све наведене спортове, али није фудбал без разлога најважнија споредна ствар на свету.

Но, вратимо се на традицију. Увертира пред сваки дуел била је неизоставна прича, неколико дана раније, шта нам евенутални тријумф доноси, какав нам је распоред у наставку, а затим и детаљна анализа где бисмо тачно и на који начин могли да их угрозимо. На дан утакмице, дакле већ уз доручак и новине, следило је коментарисање потенцијалних стартних постава – уз неизоставне ’ма, боље да игра овај...’ опаске.

Како се тада дерби играо углавном у поподневном термину, време преостало до меча најчешће би пролетело, а на путу до стадиона ту је и обавезни ’пит стоп’ у клаџи, како би утисак био потпун ако све прође како треба. Затим куповина новина и семенки код истог декице, наравно због талије, а онда и толико чекани пролазак кроз капију.

Већ када крене успон уз ’Команду’ осећај постаје уникатан. Чини се као да тло подрхтава, навијачи миле са свих страна, док се песме неизменично смењују, а неки панично траже карту вишка. Али ништа не може да се мери са оним моментом када коначно прођете кроз капију, испред себе угледате крцате трибине и кренете ка свом месту, а нешто вам проструји кроз кичму дуж целог тела.

Како тих неколико недеља ишчекивања никако да прођу, тако имате осећај и да сат и по фудбала пролети у пет минута. А, можда се и само тешимо јер гледање снимка такође спада у ’под обавезно’. Наравно, и ту важи она узрочно-последична веза са резултатом, пошто пораз значи и заобилажење било каквог фудбала на телевизији барем на дан.

После победе у дербију све је лепше и лакше, а какав би то тријумф био да се не зачини неком добром клопом, уз препичавање оного што се одиграло на терену? Ћевапи, сок или пиво, а онда кући лагано на споменути снимак, па у крај на сумирање утисака са ортацима.

Суштина целе приче у ствари и стаје у тих деведесет минута јер тада све друго у нашим главама стаје. Све обавезе, посао, проблеми, школа, девојка, кућа... Све пада у други план. Тада је једино важно да наш тим победи, начин на који ће се то догодити и није превише битан, а тренутак када се мрежа противника затресе и судија свира крај не могу да се пореде са много чим. Можда једино са урликом и еуфоријом Урук Хаја који се залећу на Минас Тирит.

Е, то је вечити дерби.