150. Дерби - Коментар: Зашто не навијам за Звезду или Партизан?!

"Не навијам ни за кога"!!!

Како објаснити наведену реченицу, а да вам људи у овом навијачком дуополу Србије поверују?

Тешко то чиним и многима са којима сам близак јер се свака расправа заврши нечим што личи на "Ма, лажеш нас, сигурно више волиш Звезду/Партизан".

Временом сам престао да се обазирем и жалим на умор од понављања исте приче, схвативши да ће она бити присутна желео ја то или не. И, ево је…

Увек сам био неко чије је афинитете одређивао квалитет садржаја, а сагласићете се да га у домаћем фудбалу одавно нема. Већ годинама се истински ложим на Арсенал и Барселону због једноставног обрасца – нападачки фудбал, игра кратких пасова, изграђене акције и постојање креативности која фудбал чини атрактивним спортом.

"Добро, онда си сигурно некога више симпатисао када си био мали", покушавали су често да извуку нешто више.

Као и свако дете, и ја сам желео да будем као своји родитељи. Било је тешко да их обоје опонашам јер је отац навијач Партизана, а мајка воли Звезду. Није баш да много прати вољени клуб, али и данас уме да се цинично насмеје када 'црно-бели' направе успех или каже да јој је "жао" што су изгубили.

Врло рано сам почео да се бавим спортом у једном београдском клубу и, из оне клиначке жеље да будем другачији, покушао да навијам за исти. Није ишло. У то време генерални директор, потом и председник и сада је, нажалост, можда и прва фигура клупског фудбала у земљи. Оно што јесте ишло је раскршћавање са било каквим емотивним везама са Звездом и Партизаном, делом и због тога што сам редовно играо против њих.

Међутим, није само то разлог због којег не навијам за "вечите". Често сам се у прошлости питао да ли је нормално што ме не привлачи 'Маракана' или 'ЈНА', што ми је сваки успех ових клубова у најбољем случају симпатичан и што ме изузетно нервира количина пажње која им се поклања, без обзира на посао којим се бавим. Одговор немам, вероватно га никада нећу наћи.

Присталице једних и других спремни су да неуморно понављају како је баш њихов клуб највећи у Србији, како је историја саткана трофејима и успесима, како на свету нема бољих навијача. Чињеница су неоспорне, за то имају велико поштовање и од мене, али некако је створен тренд да се лоше стране брзо заборављају или уопште не спомињу. Вођени љубављу и субјективним осећајем мало је оних који могу трезвено да размишљају у тренуцима великих успеха, али и разочарања.

Спортско друштво Црвена звезда основано је 4. марта 1945. године, седам месеци пре Партизана и од најранијих почетака фудбал и кошарка добили су повлашћени статус. Више стотина трофеја стоји у витринама оба клуба, многи од њих су међу најзначајнијима у спорту, попут Купа шампиона 1991. или Евролиге годину дана касније.

Осим тога, две стране истог 'брда' изнедриле су много врхунских спортиста и легенди, али и приредиле мноштво непријатних изненађења. Нису историја само титуле, већ и тешки порази од, уз дужно поштовање, неких Слована, Туна, анонимуса из Кајрата, аматера и рибара из Шамрока, 'петарде' против Петах Тикве и Борца… Поприлично срамотно за две озбиљне организације које, да ли због наклоности свих могућих власти или не, већ 17 узастопних сезона деле наслов шампиона Србије.

То су Црвена звезда и Партизан.

Клубове чине и запослени – они који су имали обичај да нападају и штипају судије, насрћу и даве сопствене играче. Такође, они који су у великом броју случајева на суду потраживали неисплаћене зараде, који су неким чудним поривима одлучивали да опраштају дугове у вредности од више десетина или стотина хиљада евра, или они који су одстрањивани из тима због бизарних разлога. На пример, Лука Милуновић је пре коју сезону суспендован од 'црвено-белих' јер није желео да потпише уговор према ком би се обавезао да неће тужити клуб?!

Најбољи играч актуелне генерације Партизана Андрија Живковић пролази кроз најтежи период у каријери и до лета је приморан да тренира одвојено, после саге око новог уговора. За овакав исход сви носе део кривице – играч који има своје услове, отац коме припада 25% власништва, али и две гарнитуре управе. Прва је потписала 'самоубилачки' уговор са инвестиционим фондом, а друга ни на који начин није потражила компромис око решавања проблема.

Марко Грујић, Живковићев саиграч из младе репрезентације, могао је да упадне у исти ролеркостер на стадиону 'Рајко Митић', али је почетком године продат Ливерпулу због лоше финансијске ситуације.

Управо су речи "управа" и "финансије" у уској вези јер су у деценији за нама оба клуба завијена у црно. Финансијски токови у Звезди и Партизану често су веома проблематични, а како и не би када их воде људи чија је прошлост у најмању руку сумњива. Онда не чуди што су дугови ишли и преко 50 милиона евра, што се дешавало да струја буде искључивана, што за тренинге није било топле воде, грејања…

И то су Партизан и Црвена звезда, али и оне приче о намештању, гашењу многих других секција и чувени унапред припремљени репрограми, замрзавање и промене имена како би се они брже елиминисали.

Навијачи су посебна прича – 'гробари' и 'делије' важе за једне од најватренијих у Европи. Пореде их са колегама из Јужне Америке познатим по атмосфери коју праве и привржености клубу. Интернет је преплављен снимцима кореографија, бакљада и песама са стадиона, али и у овом случају постоји то "али".

Јавна је тајна да су трибине место на којима се дилује дрога, најмлађи се "регрутују" тако што обављају послове за старије чланове навијачких група, што често укључује и повређивање неистомишљеника. Трагичан пример је онај са 113. 'вечитог дербија', када је после првог гола Партизана са југа испаљено неколико сигналних ракета ка северу, од којих је једна погодила и усмртила 17-годишњег Ацу Радовића. Године 2000. избили су велики нереди на нашем највећем стадиону – навијачи су улетели на терен, међусобно тукли чак и барјацима, а мало је недостајало да се међу повређенима нађу играчи обе екипе.

Десетак година касније информација о убиству Бриса Татона одјекнула је после меча Партизан – Тулуз. Дејан Пузигаћа добио је 14, док је Ђорђе Прелић осуђен на 15 година затвора, али је након изручења затражио да му се суђење понови. О Урошу Мишићу, Ивану Богданову, паљењу трибина и да не причам. Присуствовао сам дербију на којем је горео стадион у Хумској, у тренутку када сам изашао схватио сам да су ми другарице нестале. Срећом, двадесетак минута касније јавиле су да су некако избегле на време.

Хапшења у иностранству, лица с потерница, напади на полицајце, организоване туче са другим навијачким групама, па и страдања у тим сукобима неретка су појава, али су навијачи отишли много даље него што је ико могао да замисли. Иако имају представнике на седницама скупштина, оно што се догодило 2009. вероватно је могуће само код нас.

Почетком августа 'црно-бели' испали су из квалификација за Лигу шампиона поразом од Лудогореца, због чега је један од вођа навијача са југа Милош Радисављевић Кими прескочио заштитну ограду, пришао тадашњем заменику капитена Марку Шћеповићу и скинуо му капитенску траку. Нападач Партизана био је мета критика због недовољног залагања, а њих двојица су на заједничкој конференцији за штампу "разјаснили" да му је Шћеповић дао траку јер су другари?! Само месец и по дана касније, навијачи Црвене звезде показали су да су јачи од клуба – лош почетак сезоне кулминирао је минималним поразом од Вождовца на стадиону Обилића, па су 'делије' позвале играче, натерале их да скину дресове и предају их по окончању меча. Поштеђени су само Милош Нинковић и Бобан Бајковић.

Укратко – два највећа српска клуба, она за које не навијам.

"Ок, како како те онда не привлачи неки трећи, мањи клуб?".

Е, сада вас поново враћам на почетак текста – споменуо сам да сам тренирао, то је трајало добрих десетак година током којих сам, што често волим да нагласим, 'изнутра' сазнао како функционише српски фудбал.

На личном примеру осетио сам све моћи клупско-менаџерско-тренерско-финансијске мочваре и муља који у истом влада.

Хвала, али не хвала.

Ово, наравно, нису сви разлози због којих сам се емотивно дистанцирао од фудбала, Црвене звезде и Партизана, али свакако најочигледнији. Многи ће ми рећи да сам промашио тему, да се навија за клуб као институцију и за оно што он представља.

Климнућу главом у знак поштовања и наставити да се држим теорије да, осим значаја за друштво, резултата и успеха, клуб чине људи и њихови поступци.

Људи о којима сам писао.