Анализа - Они су рекли НБА лиги: Погрешили сте!

Ко су “Сонији Вимсови“? Играчи из САД који поникну у америчким средњим школама, направе име на колеџима, али закажу кад дође време да свој таленат пренесу у НБА.

Кошарка 23.02.2016 | 00:00

Или им НБА франшизе не верују, па их ни не бирају на драфту, или после кратког периода у НБА лигивиде да су тамо залутали. Стога ти играчи настављају своју каријеру “преко баре“. Неки оду преко оне тихоокеанске да играју у Кини или на Филипинима, али нама су занимљивији они који преко Атлантика стигну у Европу.

И шта сад, питате се ви, као да је то нека вест, стотине америчких играча сваке сезоне дође у Европу у потрази за новцем и местом на којем ће се доказивати, те можда направити име и заслужити још једну шансу у НБА лиги. Ствар је у томе што већина тих играча у Европи и остане.

Они нису тема овог текста, овде се бавимо онима који нису успели у НБА, отишли у Европу, играли одлично и опет отишли у НБА. Као Сони Вимс!

Сони Вимс

Прву НБА сезону провео је у Денверу, где практично није ни играо. Онда га је спазио Торонто и дао му неке минуте (ваља имати на уму да је то нејаки Торонто пре доласка Масаија Уђирија који није могао ни да сања плеј-оф), и Вимс је те минуте лепо користио. У другој сезони је постизао чак 9 поена по утакмици. Да не буде забуне, јасно је да су те статистике у доброј мери биле ’шупље’ и да је Вимс углавном играо у небитне минуте у мечевима у којима је исход већ био одлучен, уз то и у тиму који тенкује. Ипак, показао је да може да игра на НБА нивоу. Онда је дошла пауза између сезона и за Вимса није било интересовања, макар не интересовања које би га платило више од онога што би могао да заради у Европи. И тако се Сони Вимс спакује и – правац Жалгирис.

Одмах је показао да се сналази у европској кошарци. У сезони у Жалгирису и три сезоне у ЦСКА Вимс је без сумње био један од најбољих бочних играча у Евролиги. Шутирао је тројке близу 40%, доминирао је атлетицизмом и генерално играо веома добро. Са ЦСКА је све време неуспешно јурио титулу у Евролиги и није успео, али то нам сада није тема.

Вимсов учинак у Европи натерао је челнике Финикса да му овог лета понуде уговор на две године током којих ће укупно зарадити скоро шест милиона долара. И тако је Вимс постигао свој циљ изокола – поново је у НБА лиги и има прилику да успе на највећој позорници. Додуше, чињеница да ове године игра мало и слабо у ужасном тиму Санса нам мало квари ову ’преко трња до звезда’ причу, али битна је поента – то да се кроз Евролигу може заслужити нови НБА почетак.

Ма то се дешава једном у сто година, када играч не успе НБА, он је готов, ово је само изузетак који потврђује правило, упорни сте ви. Оваква ситуација јесте ређа од класичне (играч не успе у НБА и онда годинама лута по европским лигама), али није толико ретка као што се чини. Да почнемо од деведесетих и раних двехиљадитих када су играчи из Америке мање долазили у Европу него што је то данас случај.

Јудонис Хеслем

Некима је Европа веома пријала, па су после боравка на Старом континенту постали чак и шампиони у својим НБА тимовима. Јудонис Хаслем завршио је каријеру на колеџу као центар са 136 килограма, а висок је мало преко два метра.

Није могао да буде ни нарочито добар скакач са таквим физичким својствима, а није пленио ни другим вештинама. На драфту га нико није бирао. Отишао је у Француску и играо једну сезону у Шалону који је играо и тадашњи УЛЕБ Куп. Хаслем је током те сезоне схватио да никада у НБА неће моћи да игра на начин на који је то радио дотад, па је решио да потпуно промени свој играчки профил.

Смршао је 30 кг током једне сезоне боравка у Француској и вратио се у своју родну Флориду као нови човек. Добио је уговор код Пета Рајлија у Мајамију 2003. Даље све знате, освојио је три НБА прстена и најтрофејнији је играч франшизе заједно са још једним момком који је за Хит почео да игра 2003. године.

Симбол је тима и навијачи у Мајамију га обожавају. Јудонис је донео добру одлуку пре 13 година.

Брус Бовен

Није Хеслем једини који је од недрафтованог губитника преко Европе стигао до ловорика вишеструког НБА првака. Брус Бовен је после четири године на неком анонимном калифорнијском колеџу изашао на драфт и извукао најкраћу сламку. Нико га није бирао и решио је да крене у свет трбухом за крухом.

Играо је у Авру, у неком француском тиму из града који не знам како да изговорим, и у неком трећем тиму који данас више ни не постоји. Онда је мало лутао по тужној ЦБА*, па је имао десетодневни уговор са Мајамијем, па гарантовани са Бостоном и тада му се каријера захуктала – временом је догурао до тога да у Сан Антонију буде стартер и један од незамењивих играча у тиму који је освојио три титуле.

Један од најбољих одбрамбених и најпрљавијих играча своје генерације, био је веома заслужан за титуле, иако се то не види у бројкама, мада је имао и тренутака када нас је подсетио да је он пре свега квалитетан кошаркаш. Ипак, многи га нису волели и тешко им је то замерити.

*ЦБА, или Континентална кошаркашка асоцијација, била је нижа професионална лига у САД која је постојала од 1946. до 2009, упоредо са НБА лигом. Током година у овој лиги су своје место имали многи људи који су данас легенде НБА лиге, попут тренера Флипа Сондерса, Џорџа Карла и великог Фила Џексона, али и играча као што су били Џон Старкс, Марио Ели и Тим Леглер. Ипак, у највећем делу своје историје, ЦБА је углавном карактерисао лош квалитет кошарке, веома слично оном што је Развојна лига (НБДЛ) данас.

Бред Милер

А шта ћемо са Бредом Милером, човеком који је 1998. играо за небитни Ливорно, а онда за Ол-стар тим Западне конференције у НБА пет година касније? На почетку професионалне кошаркашке каријере није имао среће – после четири солидне године на универзитету Пердју, на драфту га нико није бирао.

То је била 1998. година и репрезентација САД требало је да игра Светско првенство у Грчкој. Али избио је лок-аут и НБА кошаркаши су решили да не играју. Несрећни Руди Томјановић, тадашњи селектор, морао је да скупи некакву екипу за турнир. Тим је био доста мршав (убедљиво најбољи играчи из тима су Милер и Ленгдон из ЦСКА) и освојио је бронзу, а у полуфиналу су изгубили од Руса предвођених Василијем Карашевим, оцем Сергеја који данас игра у Бруклин Нетсима.

Милер није имао тим, НБА се није играо, па је решио да се опроба у Европи. Отишао је у Ливорно, у Италију, и одиграо 16 утакмица на којима је убацивао 16 поена и хватао 9 скокова у просеку.

Када се вратио у САД, успео је да добије гарантовани уговор у Булсима, где га је замало убио Шек, па је онда преко Индијане стигао код Пеђе и Дивца у Кингсе. Током година се показао као сјајан центар, одличан додавач и поентер (како из рекета, тако и ван њега) и заслужено је био ол-стар и наследник Дивца у Кингсима.

Да не буде забуне, у овом тексту не говоримо о играчима који су долазили у Европу током лок-аута на само неколико месеци, па се враћали у САД по његовом окончању (нпр. Дени Грин у Олимпији или Тај Лосон у Жалгирису).

Који су неки модернији случајеви, поред Вимса?

Ентони Паркер

Да ли се сећате Ентонија Паркера из Макабија, па потом из Торонта и Кливленда? Ако га се не сећате, требало би да се сећате јер је био фантастичан играч. А да ли га се сећате из Филаделфије 1998. године? Наравно да не јер тамо и у Орланду није улазио у игру и био је лош. Зато је и решио да оде у Европу.

Отишао је у Макаби и провео скоро целу своју европску каријеру тамо. У почетку му је живот у Израелу био мало проблематичан – у једном интервјуу Паркер говори како су му “повремени терористички напади” одвлачили пажњу са кошарке, али да је убрзо успео да се концентрише на свој посао. Изгледа да се није много потресао.

Паркер је ускоро постао један од најбољих играча у Европи и легенда Макабија са којим је освојио две Евролиге и два пута је био МВП тог такмичења. Био је један од 10 најбољих играча Евролиге у првој деценији XXИ века. Пошто је ’прешао игрицу’ у Европи, било је време да се врати тамо где му је место, у НБА.

Брајан Коланђело га је приметио када су у октобру 2005. Репторси и Макаби играли једну од оних бесмислених пријатељских које нам НБА и Евролига уприличе сваке године у којима играчи који су тотално ван форме покушавају да с времена на време макар погоде обруч.

Паркер је следећег лета већ потписао уговор са Репторсима где су га чекали Калдерон и Гарбахоса, стари знанци из Евролиге. Тада је већ имао 31 годину, али убрзо је постао стартер и једна од солиднијих 3&Д* опција у лиги. Потом је отишао у Кливленд где је у последњој сезони Леброновог првог мандата у Охају заменио Сашу Павловића на позицији стартног бека-шутера.

Знамо сви како се то неславно завршило, а после одласка Леброна, Паркер је наставио да игра у Кливленду још две тужне сезоне (тужне за тим, не за Паркеров индивидуални учинак) у којима је наставио да стартује и игра одличну кошарку. Опростио се као достојанствено и као таквог играча га и ваља памтити – сјајног поентера и одговорног, одличног дефанзивца.

*3&Д опција је израз који се у модерној НБА лиги користи за описивање играча који тиму највише доприноси квалитетном игром у одбрани и способношћу да у високом проценту убаци отворене тројке у нападу, без већег удела у креирању шутева. Најбољи примери за овакав тип играча су споменути Брус Бовен, затим Шејн Батије, Тревор Ариза, Дени Грин итд.

Вил Бајнам

Идемо даље, још један играч којем је Макаби оживео НБА каријеру која није обећавала – Вил Бајнам. Био је солидан на Џорџија Теку, није драфтован јер нема шут, а физички није чудо природе попут Џона Вола или Мудијеја да му се недостатак шута трпи. Ипак, некако се изборио за место у Вориорсима (2005/2006. када су Вориорси били на дну Запада), али тада није много играо. Решио је да оде у Европу, у Макаби.

Играо је задовољавајуће у Евролиги, показао је да може да носи тим у појединим тренуцима меча, и са Макабијем је поред обавезних националних титула играо и финале ЕЛ. Вратио се у НБА после две сезоне у Макабију, где је користио своју снагу да улази под кош и тако купио поене. У Детроиту је играо од 2008 до 2014. и одиграо је доста утакмица, махом као резервни плеј.

Потписао је два уговора, невелика, али је ипак зарадио више новца него што би то учинио у Европи, а имао је и луксуз да није морао да се потуца по руским или турским забитима и зависи од добре воље локалног тајкуна. У НБА лиги није класа, али је плејмејкер који уме да држи ритам, гризе у одбрани, а понекад може да се заигра и да уради овакве ствари:

Џералд Грин

Знате ли да је он рођак Денија Грина из Сан Антонија? Дошао је у НБА лигу као један од последњих играча бираних директно из средње школе 2005. године, последње у којој је то било дозвољено. Тада су га поредили са Мекгрејдијем, зато што је такође био запрепашћујуће физички надарен, те зато што је дошао у НБА право из средњошколске клупе.

Није му кренуло у НБА. Играо је он, добијао је неке минуте, али је било видљиво да није константан и да у ствари није толико талентован колико се мислило. После неколико сезона плеса на ивици НБА лиге, одлучио се да оде у Русију, земљу где се од кошарке и даље добро зарађује ако сте атрактиван амерички играч. Он је у Русији просто ’дивљао’ као што то само он уме – додавање није било опција. Играо је за Локомотиву Кубањ и Красније Крила.

За време играња у тим Крилима, суочио се на неком соц-реалистичном руском ол-стару са Џејмсом Вајтом, садашњим играчем Цедевите, и подарио свету једно од најбољих такмичења у закуцавањима свих времена.

Грин се убрзо вратио у НБА, мада њему није требало неко додатно развијање кошаркашких вештина, требало му је само да се мало сабере у глави. После добрих сезона у Сансима, поново је улио поверење доносиоцима одлука широм лиге, тако да је сада његов таленат на цени, довољно да добија уговоре у НБА.

Јесте неурачунљив у игри, али никад није лоше да имати у тиму човека који увек и свакоме може да убаци 25 поена.

Алан Андерсон

Завршио је Мичиген Стејт, све четири године, и после добијања дипломе чекао је драфт да оде у НБА, али на његову жалост, драфт је прошао, а њега нико није бирао. Шта је онда могао Алан Андерсон, него да се запути ка Европи?

Прва станица био му је Виртус, друга Цибона. Ми који пратимо регионалну кошарку сећамо га се из Цибоне, веома је добро тада играо. Играо је фајнал-фор 2009. у Арени, а у финалу су се састали Цибона и Партизан. Пера Божић га је толико чврсто чувао да је Андерсон после утакмице дао изјаву која и данас звони у ушима: “Нико ме никада није овако пребио у једној кошаркашкој утакмици“. Још тада се видело да је Андерсон играч који уме да напада из дриблинга, а при том је изврстан шутер.

Видео је то и Макаби, па га је довео на једну сезону (Макаби се нон-стоп понавља у овим повратничким причама – изгледа да је Тел Авив идеална дестинација за оне који хоће да се врате у НБА). После се опробао у Барселони и заслужио је шансу за повратак у НБА коју је и добио, баш као и његова претеча Ентони Паркер, у Торонту.

Од тада је у НБА лиги у својству стрелца са клупе, али ипак чешће у уској улози шутерског специјалисте за три поена. Сада у Вашингтону има значајну улогу, мада на жалост навијача Визардса, то више говори о стању клупе у тиму Вашингтона, него о Андерсоновом тренутном квалитету.

Патрик Беверли

Бек је који чува противничке плејеве (некад и двојке) и игра агресивно у одбрани да Харден то не би морао. И то је цела његова улога у НБА, мада се мора признати да је временом и научио да погоди отворену тројку. Али његове вештине нису увек биле на цени – када си млад играч без талента за постизање поена, нећеш добро проћи на драфту.

Пошто је као клинац 2007. изгубио у Новом Саду меч за златну медаљу на јуниорском светком првентсву од легендарног српског тима предвођеног Мачваном, Стојачићем, Катнићем и осталима, Беверли је изабран на драфту 2009, али није заиграо у НБА лиги. У Европи се прво смуцао по Украјини, па је дошао у Спартак из Москве.

Ту је показао да, иако не нарочито талентован, он једноставно мора да постане битан играч. Радио је на игри са лоптом, био је вођа екипе у нападу, али је и даље остао један од најбољих одбрамбених играча у Европи. У овој утакмици са ЦСКА имамо најбоље илустрован двобој између играча чији квалитет почива искључиво на напорном раду (Беверли), и играча који има талента више него ико, али не 'гине' толико (Теодосића).

Беверли је касније био у Олимпијакосу, где је исто гризао и правио скоро-па-инцидентну атмосферу, а онда га је пут, сасвим очекивано, довео код Морија у Хјустон. Јер, ко би више волео оваквог радника и ултимативног војника у тиму од највећег љубитеља кошаркашких специјалиста – Дерила Морија?

Штета што је био повређен за прошлогодишње финале Запада. Највероватније не би Хјустон прошао, али би Беверли ипак ознојио Стефа више него Џејсон Тери са својих 150 година.

Крис Коупленд

Крис Коупленд је доста лош играч тренутно, да будемо искрени, али издржава породицу од НБА лиге. Пре отприлике пет година ова чињеница је деловала нереално скоро колико и чињеница да ће за пет година Џамар Вилсон из Партизана играти у НБА. Но ето, Коупленд је упркос свему ипак догурао до НБА.

После студија на Колораду и неуспеха на драфту, завршио је у другој шпанској, па у Холандији (?), па у Немачкој, па у Белгији. Ваља напоменути да је у Холандији играо за тим Матриxx Магиxx, један од тимова за које навијам, иако никада нисам погледао ниједну њихову текму. При том имају дресове доста сличне Мегиним – дречаво зелено-љубичасте.

Мистерија је где су га Никси приметили, али су му на основу игара у Белгији и летњој лиги дали уговор у Никсима, где је показао да не може да се креће јер је спорији од Кевина Спејсија у већини филма Тхе Усуал Суспецтс, али да ипак уме доста прецизно да шутира иза линије 6,75 метара. Успео је током боравка у Никсима да уради оно што је у НБА неопходно за дугачку каријеру – да јавност убеди да је добар у једној ствари и на основу тога игра и дуже него што заслужује.

Реџи Еванс је играо на конто тога што је сјајан скакач дуго пошто је то скроз престао да буде, Кењон Мартин је на самом крају каријере важио за чувара рекета иако је већ три године једини његов квалитет била способност да застраши противнике физичким насиљем, Хидо Турколу је био стреч четворка у Клиперсима, иако је његов шут био далеко од доброг итд.

Елем, Коупленд је потонуо на дно клупе у Индијани, уз неке блескове у виду шутерских минијатура. У фокус је опет доспео крајем прошле сезоне, када је него покушао да га избоде ножем у једном њујоршком клубу, а на месту злочина су из неког разлога били Хокси Перо Антић и Табо Сефолоша који су потом ухапшени јер нису хтели да оду из клуба када је полиција звала фајронт. Бизарно вече у Њуорку.

Крис Коупленд сада игра за Милвоки Баксе и потпуно се опоравио од споменутог инцидента. Његов овогодишњи учинак у Милвокију је занемарљив.

Ово су само неки од играча који су пратили путању: неуспех у НБА – оживљавање каријере у Европи – повратак у НБА. Има их још много, а ви слободно напишите у коментарима ако се сетите још неког занимљивог примерка који одговара калупу.

Са друге стране, имали смо и ситуацију у којој су Американци у Европи постали толико добри играчи да су сигурно могли да нађу ангажман у НБА, али су свесно остали у Европи. Знали су да у НБА неће добити толики новац, а и нису били одушевљени чињеницом да опет буду ’последњи у граду’, када су већ имали гарантован статус звезде у Евролиги.

Траџан Шака Ленгдон, момак из Аљаске (стварно се зове Траџан Шака као нека турска поп-звезда), био је један од најбољих шутера у Европи током двехиљадитих и позних деведесетих. Био је близу 50-40-90 учинка* у Евролиги неколико пута, освајао је Евролигу и безбројне националне шампионате са ЦСКА, а веома лако је могао да оде у НБА у то време.

*50-40-90 учинак се односи на проценте шута. Да би играч ушао у тзв. „50-40-90 клуб“ једној НБА сезони мора да у има шут из игре преко 50%, шут за 3 поена преко 40% и шут са линије пенала преко 90%. У НБА лиги су само шесторица играча остварила овај учинак од увођења линије за три поена – Лери Бирд (два пута), Марк Прајс, Реџи Милер, Стив Неш (четири пута), Дирк Новицки и Кевин Дурент.

Сви који су пратили Евролигу пре десетак година сигурно су сагласни да је Џеј-Ар Холден без проблема могао да буде стартер у неком солидном НБА тиму средином двехиљадитих, али му се више свидело да буде херој нације у Русији и богат као крез. Мајк Батист је био савршена четворка за НБА лигу са својом воловском снагом и меком руком, али је био легенда Панатинаикоса и није му падало на памет да се сели из Атине, поготово што је тамо нашао и супругу.