Сјећања - видео: ''Птичица'' Гаринча...!

Мануел Франциско дос Сантос живео је с ауром неминовности, као да је живот пролазна непријатност. Константна борба анђела и демона. А фудбалски богови су хировита створења, прво су га волели, онда су му се наругали, па га потпуно уништили. Тако његова животна прича данас сличи дивно украшеном, помало избледелом писму из давнина чији је писац добрано огрезао у депресију...

Фудбал 22.02.2016 | 23:45

Ако постоји Бог који регулише фудбал, онда је тај Бог изнад свега ироничан и фарисеј. Мане Гаринча био је његов изасланик одређен да исмева свакога на стадионима. Али, како је Бог и суров, није му дао да схвати да је божји посланик. Био је сиромах и малени смртник који помогао читавој нацији да преболи своје туге. Најгоре од свега је то што су се те туге поново вратиле а не постоји други Гаринча.

Карлос Друмонд де Андраде, Рио де Жанеиро, фебруар 1983. Кад су се рефлектори угасили, кад је циркуска шатра остала у тами и када се први фудбалски харлекин заувек смирио.

"То кад је доктор последњи пут долазио у нашу кућу у Пау Грандеу, то ми је причала сестра Роза. Не сећам се. Био сам мали”. Мане Гаринча често ни сам није знао које је дете по реду код Дос Сантосових. Радничко село с краја 19. века, радничка породица – потомци робова. Пау Гранде су изградили Британци кад су посекли прашуму и подигли фабрику. Свега неколико хиљада људи и много, много деце. Живели су у трскарама. Соба или две. То и нису биле куће... Малог Манеа највише је волела Роза. Она му је и наденула надимак - Гаринча. Док се пентрао по околним врлетима, ловио ситне зверке и рибу, ухватио је ту ружњикаву, бескорисну птичицу која по бразилском веровању доноси срећу. И тако остаде Гаринча за цео живот. То је данас најпознатија и најславнија птица на свету.

Тог дана кад је доктор можда први и последњи пут забасао у Пау Гранде Мане се шћућурио у Розино крило. Мајка је тихо плакала, отац у углу собичка скупљао последње капи рума по дну боце. Тај човек се давио у кашаси...
“Дечак има деформисану кичму и неравнотежу карлице. Лева нога му је шест центиметара краћа, десно колено вуче на унутра. Неухрањен је. Постоје сви услови за дечију парализу”, доктор ниједног тренутка није околишао. “Неопходно је више операција...уколико имате могућности. Или ће остати инвалид. За сада не препоручујем никакве физичке активности”.

Дос Сантосови су једва преживљавали, једно дете чак им је умрло од глади, па је ствар очекивано препуштена случају. Али уместо парализе, мали Мане добио је крила гаринче...

Филмска парабола – налик једној од ретких Белинијевих за Ваву, пред шеснаестерац – дуга осам, девет година, и ону мучну сцену из мале трскаре смењује слика грандиозне Маракане, а туробну тишину граја са тренинга. Дуел један на један. Сви остали играчи су са стране. Кривоноги, тада већ 19-годишњи момак, намерио се стену од играча. Легенду Ботафога Нилтона Сантоса. Сантос је у оно време најбољи леви бек на свету. Звали су га Енциклопедија. О фудбалу је знао све. Стари играч Ботафога Арати, чувени ловац на таленте и судија, замерио је тренеру Ђентилу Кардозу што на тај начин жели да проба дечака којег је довео, али Кардозо није желео да губи време. Аратију никада нису одбили играча, често и из поштовања. Ипак, тада је изгледало да је претерао. Препоручио је богаља... Он и Ђентил Кардозо стајали су у кругу на центру и чекали да корида почне.
“Када сам га видео испред мене са тим смешним ногама, онако хромог, нисам могао да се не насмејем”, писао је једном приликом Сантос. “Верујте, личио је на све осим на човека који може да игра фудбал, а онда... Напао сам његову десну ногу, као што сам увек радио са десним крилом, терао га улево. Лажњак! Не знам како је прошао по десној страни, остао сам ван равнотеже, раскречен, нисам ни фаул стигао да направим”.

Ситуација није била нимало пријатна, отео се и покоји осмех играча који су били окупљени ту уз аут-линију, што је разбеснело Нилтона Сантоса пред “реванш”...
“Стојао је у месту и прескакао лопту, хтео сам да га одувам. Био сам у пуном трку а он ми је некако ћушнуо лопту кроз ноге. То је већ било превише”.

Капитен славног Ботафога, репрезентативац, зграбио је Гаринчу за косу, па за гушу. Скоро да га је подигао од земље. Само му је она дужа нога прстима додиривала траву...
“Види, дете, неке ствари се са мном не раде. Никада више од мене нећеш направити будалу. Запамти то”.

“Шкрипали су му зуби колико је био љут”, написао је Руј Кастро у једној од Гаринчиних биографија. Мане је већ био на путу ка тунелу док је Нилтон Сантос причао са Кардозом.
“Мали је монструм. Мислим да би требало да га узмемо. Боље да буде ту са нама него да игра против нас”.

Нилтон и Мане касније ће постати најбољи пријатељи. И кумови.

А Гаринчу фудбал, заправо, никада није интересовао. Ни као дечака, ни као момка, па ни касније када је постао професионалац. Арати га је видео сасвим случајно док је овај на улици изводио чудесне каламбуре с нечим што је личило на лопту. Играо је Мане за сеоски клуб, али тек повремено, кад би зафалило играча. Имао је и уредну регистрацију. Никада није дошао ни на један тренинг па на њега нису озбиљно рачунали. Оног дана, најтужнијег у историји целог Бразила, кад им је Уругвај на Маракани испред носа однео титулу светског првака, једини није био уз радио пријемник обешен на дрвету у центру села. Враћао се однекуд с рибом оку руке и затекао људе како плачу. Појма није имао да се на педесетак километара од његовог места играла утакмица за првака света. Ништа му није било јасно.

И Гаринча није прво отишао у Ботафого на пробу. Арати га је пре тога водио у Флуминенсе, тамо нису желели ни да га погледају, онда у Васко да Гаму, јер је стадион био најближе железничкој станици, али том приликом заборавио је обућу. Отишао је бос на тренинг...
“Тада сам ишао због воза. Волео сам возове, уопште нисам желео да играм фудбал”.

Остаће заувек тајна како га је Арати убедио да покуша и трећи пут. Да заборави на село, шуму и реку. Шта ли му је обећао? Можда да ће моћи да прехрани оне млађе Дос Сантосове што су дошли после њега...

Едуардо Галеано се питао па онда сам дао одговор: Да ли је Гаринча био рођени победник? Не, пре је био губитник кога је пратила срећа. А срећа је пролазна. Лепо кажу у Бразилу, кад би говна нечему вредела, сиротиња би се рађала без дупета. Мане Гаринча није био само сиромах. Био је тупи сиромах, сакати јадничак инфантилног ума који никада није успео да одрасте. Његов мозак заувек је остао на нивоу основца. И опет, постао је радост народа. Или како то Бразилци кажу Алегриа до Пово. Једноставно, био је један од њих. Галеано још каже да је Гаринча играч који је донео највише радости у целој историји фудбала. Летео је крилима шарене гаринче, летео је много високо и пад је морао да буде болан. Од оног момента када је јуна 1953. у трансферу вредном 27 долара – не постоји писани траг да је за неког играча плаћено мање у Бразилу – први пут закорачио на Маракану, па све до децембра '73, кад је као оронули пајац истрошених харлекинди напустио велику позорницу, Бразилци су живели најлепше и највише су се смејали. Мане Гаринча играо је на три Светска првенства – са два се вратио с трофејом у рукама. На првом, оно кад је у Шведској крунисан Пеле, био је прва атракција шампионата. ФИФА је тада поносно известила како има фудбалски одговор на Чарлија Чаплина. На другом у Чилеу, имао је чаробни штапић. Асистирао му Амарилдо. Таман колико и Буручага Марадони у Мексику. Само су Гаринча и Марадона били толико доминантни у походу на најважнији трофеј. Већи од тимова које су предводили.

Мане је живео с ауром неминовности, као да је живот пролазна непријатност. Константна борба анђела и демона. Фудбалски богови су хировита створења, прво су га волели, онда су му се наругали, па га потпуно уништили. Тако његова животна прича данас сличи дивно украшеном, помало избледелом писму из давнина чији је писац добрано огрезао у депресију...

Има ли живописнијег фудбалског створа на планети? Фудбал није волео, а играо је као да је сам божји изасланик за лоптање. То није само талент, за то реч није измишљена. Шта ради неко други, на другом крају терена – то је неважно. Осмех је ту кад је лопта у његовим ногама. То је срећа. И тада је стадион на ногама. Он је лош фудбалер, јер за њега су голови нужни климакс. Крешендо. И у исто време он је фудбалски геније, јер прави потез, штос, трик, већи је од гола. Тад срце јаче бије. Он је можда чак и ружњикав, а воле га жене. Непоправљиви женскарош. Кажу да на томе може да захвали свом умећу у спаваћој соби. Први пут оженио се из љубави, била је из села, имала 16 година. Добили су осам ћерки за десетак година?! После је имао многе, али венчао је само још најпожељнију Бразилку свог доба, самба играчицу Елзу Соареш. Са њом је добио првог сина. Мада, свашта је било у Стокхолму '58, то ће се тек касније сазнати... Свеукупно четрнаесторо признате деце, иако се годинама спекулисало с бројем 36! И да, невисност је изгубио са козом из комшилука?!

Мане је у раној младости почео да пије. Празне боце јефтине, “отровне” очеве кашасе, биле су му играчке док и сам није почео да је “уништава”. Често је и играо пијан. Пијан је убио ташту која је била са њим у колима, због чега је робијао две године, пијан је прегазио свог оца који ће непосредно после тога умрети. То је било после тријумфа на Светском купу у Шведској. Славио је неколико дана по повратку у домовину пре него што је дошао кући. Тада је још живео у селу. Купио је аутомобил и први пут сео за волан. Кући је донео 2.500 долара као премију за освајање светске титуле. То су биле огромне паре. Гаринча је волео људе и свима наивно веровао, осим банкама. Зато је преостали новац донео жени. Она га је, познајући свог мужа, сакрила у дечији мадрац. Када је затребало није га било, деца су ту месецима пишкила...

Његова узречица била је “добри људи”, говорио би то док их је тапшао по рамену и делио им и шаком и капом. Јер Мане је годинама био Ботафогов златни рудник. Показивали су га као мечку на вашару широм света и згрнули силне милионе. Зарадио је и он, не зна се број, и све је успео да списка. Уговоре никада није читао, није имао агенте. Узимао је оно што су му давали. Умео је само да се потпише, уз оно препознатљиво: “Добри људи, добри људи”.

Пут од пуке сиротиње, преко славе и богатства, до потпуне пропасти, Гаринча је прошао за мање од десет година. Једини предвидив аспект таквог живота била је његова смрт – у оскудици, без пребијене паре, пијан и сам.

А све је било тако лепо почело…на оном првом тренингу.
“Смејали су ми се све док нисам добио она два дуела и док Нилтон није рекао да треба да останем. Увек је био велики џентлмен, пустио ме је да покажем своје трикове”, испричао је скромно Гаринча у јеку славе у једном од ретких интервјуа које је дао.

Већ идуће недеље дебитовао је у првом тиму и постигао три гола против једног нижеразредног клуба. У екипи се усталио када је наредне године, ’54, Ботафого напустио један од најбољих играча Жулињо. Он је отишао у Италију. Опако десно крило, брзањац кога ће навијачи Фјорентине прогласити за најбољег фудбалера у историји клуба из Фиренце. Мане је био премлад да би конкурисао за Светски куп у Швајцарској. Четири године касније није било дилеме. Али једна припремна утакмица, и то баш против Виоле, могла је да му дође главе. Већ је било 3:0 за Бразил, када је Гаринча узео лопту под своје. Дриблао је до изнемоглости. Испадали су редом Роботи, Ћервато, Мањини… И то је трајало. Заобишао је на крају и великог Сартија. А онда када је само требало да са два метра гурне лопту у празну мрежу, крајичком ока видео је исмејаног Роботија који се залетео као бесни кер на мачку – тај човек имао је смрт у очима. И уместо да је ћушне у гол, Мане још једном баца на задњицу снажног центархалфа. Какав је то тунел био. Роботи се уплео у мрежу као риба, а Гаринча врхом копачке коначно поентирао – 4:0. Фиренца је видела магију. Док се Мане погнуте главе враћао ка својој половини са лоптом испод мишке и уз незапамћене овације у Фиренци за једног гостујућег фудбалера, зајапурени Висенте Феола се на клупи хватао за главу. Газда тима, велики фудбалски вожд Диди, урлао је на сав глас:
“Идиоте, такве ствари се не раде! Хоћеш да ти неко поломи ногу?!”

Мане и даље мирним кораком наставио ка центру. Тако је он разумео фудбал. И нико и ништа нису могли да га промене.

Због свега што им се догодило на Маракани 1950. у финалу и оне чувене туче са Мађарима у Берну четири године, касније бразилска федерација решила је да ништа не препушта случају и донета је одлука да на Светском купу “не може баш свако да игра”. Уочи првенства сви репрезентативци били су дужни да ураде тестове интелигенције. Резултати су били шокантни и шаренолики. Између 38 и 121. Мане Гаринча имао је најслабији резултат...
“Он има психу детета од 12-13 година, не би могао ни возач аутобуса да буде”, писало је у извештају лекара. Тек нешто боље прошао је Пеле са 67. Доктор Карваљо у његовм случају био је нешто блажи: “У питању је дете без борбеног духа, не реагује на агресију, нема осећај одговорности и тимског духа. Као и у претходном случају, не препоручујем позивање у национални тим”.

На срећу Бразилаца у том тиму Диди се питао више од селектора Феоле и тог психолога. И тако, између '58 и '66, кад год су Пеле и Гаринча били заједно у тиму Селекао није изгубио ниједну утакмицу?!

Диди их је у Шведској увео и у првих 11 у последњој утакмици у групи, одлучујућој против Совјета. Бразил је победио са 2:0 и прошао даље, а прва три минута памте се као најбоља три минута у историји фудбала. Била је невиђена опсада гола Лава Јашина са свих десет играча. Чувени голман направио јер четири чудесне одбране, Гаринча погодио стативу, Пеле пречку. Када му је Вава на истеку трећег минута дао гол изгубљени Јашин пришао је Пелеу и честитао му. Диди је наместио два гола, Вава оба пута погодио, па опет, боље од свега памте се Гаринчине арабеске са тог сусрета. Кузњецов је имао ту несрећу да је играо по левој страни.
“Имао сам среће, Жоао је добар човек, само је трчао за мном”, изјавио је Мане после утакмице. Новинари су се чудно згледали. Ко је, забога, Жоао?! Таквог нема ни у руском ни у бразилском тиму. Онда је Гаринча објаснио да се ради о несрећном Кузњецову. Није могао име да му изговори па му је наденуо најпопуларније бразилско име. Од тада па надеље све своје чуваре звао је тако – Жоао.

Бразил је супериорно тријумфовао у Шведској. Најтеже је победио Велс у четвртфиналу. Било је 1:0. После тога су пали Французи и у мечу за титулу домаћини. Оба пута 5:2. Пеле је давао голове, Гаринча намештао и забављао публику. А добро је забавио и своје саиграче, одмах пошто је Морис Гиг дао знак да је финале завршено. Кренуо је ка Дидију, па према Вави, вртео се у круг и унезверено гледао лево-десно. Зашто ли сви плачу... На крају, дискретно је пришао капитену:
“Белини, зашто сви плачу”, питао је збуњено.

“Освојили смо Светско првенство, Мане! Најбољи смо на свету”.

“Белини, Белини, а реванш? Не игра се?”

После је Гаринча и сам признао како није имао појма с ким су играли у финалу. Питао је тек да би знао шта да каже оцу.

Мане је у Шведској велике ствари урадио и ван терена. То ће сазнати тек много година касније. Конобарици коју је видео један једини пут у животу, после полуфинала са Французима, направио је дете. Тај момак, Улф Линдгрен дошао је у Бразил када му је било 14 да упозна оца. Гаринча ће непосредно после своје смрти постати и деда. Улфов син постао је професионални фудбалер. Каријеру је рано прекинуо због повреде...

Мане Гаринча вратио се у Бразил као велика звезда. Енглески Гардијан писао је о велемајстору дриблинга:
“Он је у исто време Стенли Метјуз, Том Фини и змија отровница”. Највећи Ирац до појаве Џорџа Беста - Дени Бленчфлауер задивљено је причао земљацима: “Тај момак има брзину и инстинкт животиње. Његова сенка збуњује. Фрустрирајуће је када покушавате да држите корак са њим”.

Бразилци су обожавали Гаринчу због онога што јесте – обичан човек из народа који није знао много више од њих. Дозвољавао је да га исмевају баш као што је он исмевао све оне силне људе на терену и никада се није љутио. Често је и најбољим пријатељима послужио да се забаве, поиграју, насмеју...

Нилтон Сантос непосредно пред повратак у Бразил из Стокхолма...
“Шта ће ти то?”

Мане је кући понео успомену на своју конобарицу и један мали транзистор...
“Па купио си га овде, тај ће само шведски да ти говори”.

Гаринча се за трен збунио, али није дуго размишљао. Треснуо га је о земљу.
“У праву си! Шта ће ми ово код куће”.

И после Шведске, и све те силне славе коју је донео у домовину, остао је онај обичан, простодушан момак из Пау Грандеа. Доказ? Пријем шампиона у Рију. Градоначелник је испуњавао жеље. Било је оних који су желели новац, намештај за кућу, одела, сатове...
“Мане, тебе смо заборавили, још ти си остао. Да ли Бразил може нешто да учини за тебе? Ти још живиш у селу?”

Мане се издвојио и сам стајао крај отвореног прозора на коме се налазио мали кавез. Ћућорио је са птицом.
“Господине, ја бих волео да је ослободите. То је моја жеља”.

Новине су сутрадан писале да се радило о птичици по којој је добио надимак.

Гаринча је на врхунцу био 1962. у Чилеу. Пеле се повредио у другој утакмици у групи и Мане је сву славу покупио за себе. Бразил је на његовим крилима успео да одбрани титулу првака света. Био је најбољи играч и стрелац првенства. Летео је против Енглеза у четвртфиналу (два гола) и против домаћина Чилеа у полуфиналу када је такође два пута тресао мрежу. Тамошњи Ел Меркурио питао се на насловној страни: “Са које планете је ова човек?”

Мане је на утакмици против Чилеанаца добио страшне батине и по први и последњи пут у животу је агресијом одговорио на агресију. Због ударања прљавог Рохаса добио је црвени картон. Али тих дана Мане Гаринча био је већи и од саме игре. Иако није имао право наступа у великом финалу против Чехословачке, ФИФА је направила преседан, уз образложење да без Гаринче борба за титулу првака света не би имала никаквог смисла. Премијер Бразила Танкредо Невес писао је свим светским институцијама. Молио је у име целе нације. Негде у том писму протнуо је и неколико политичких флоскула (попут: Чехословаци, Стаљинови потомци), па не треба искључити да је и политика умешала прсте. Лобирало се неколико дана, да би на крају специјална Фифина комисија рекла “ДА”. Бразил је већ тада постао првак. Чехословачка није имала никаквих шанси.

Гаринча је баш током првенства у Чилеу упознао Елзу Соареш. Испоставило се да ће му она и доћи главе. Додуше, индиректно. Идуће године, када је напунио 30, због ње је одлучио да напусти породицу и осморо деце. Народ ће му истог момента окренути леђа. Његов инфантилни ум то није могао да схвати. Болела су га добацивања на улици. Почео је све чешће да плаче и пије. Никада није волео поређења са Пелеом, а она су постајала све чешћа и нису ишла у његову корист. Добар и лош момак...
“Кажу ми пријатељи ових дана да је време да се уозбиљим јер сам надмашио његову (Пелеову) славу. Знају за мене у целом свету. Ово је мој одговор: Нећу да се уозбиљим! Слава ме замара. Одбијам, да будем озбиљан”.

Едсон Арантес до Насцименто Пеле, тај методични геније увек је знао шта ради. Имао је план за сваки свој поступак. Појављивао се у рекламама (Гаринча није умео ни да чита ваљано), напорно радио на свом маркетингу и постао глобална спортска икона. Онда и милионер. Краљ фудбала. Мане је можда зарађивао више али њега је и даље занимала само забава. Када му се није играло – није хтео да игра. Када је био расположен – није му било равног. Некада су их у Бразилу називали близанцима, да би се онда један развио у најлепшег лабуда раскошне лепоте, а други постао ружно паче друштва.

Ботафого ниједног момента није имао разумевања за Гаринчу. Људи из клуба за повреду нису хтели ни да чују.
“Турнеје су одавно заказане. Људи су платили богатство да би те видели”.

“Три месеца паузе. То је минимум”, доктор из Њујорка није имао дилему. “Ако не престанеш да играш кроз неколико недјеља постаћеш неупотребљив за за сва времена”.

“Пауза у марту? Мора да се шалиш”.

Под претњом губитка 50 одсто годишње зараде Мане је кренуо на турнеју. Опреција је одложена и то више никада није била она иста птичица. Гаринча је у то време са Елзом увелико уживао у раскоши високог друштва на обалама Ипанеме и Копакабане и није могао себи да дозволи да остане без новца. Своју нову драгу пратио је од Мајамија, преко Париза до Токија. Плаћао нове албуме и спотове.

Те 1963. из руку му се измигољила можда и животна шанса. Ботафого га је суспендовао због недисциплине и ставио на трансфер листу. Јавио се Интер и понудио тада рекордних 400.000 долара. Договор је пао, међутим, колено је опет поклекло. Није прошао медицинске прегледе. Узео га је Коринтијанс. После скоро годину дана паузе и свега 13 одиграних утакмица (10 голова) у новом клубу, добио је шансу да се врати у Енглеској 1966.
“Имам лепе вести. Гаринча је јуче био насмејан. Уверен сам да ћемо око њега направити добру екипу. Чини ми се да има ентузијазам младића. Чак је тренирао током карневала у Рију”, изјавио је селектор Феола током једног репрезентативног окупљања почетком '66.

Мане је на Гудисону у Ливерпулу дао прелеп гол из слободног ударца Бугарима. Бразил је ипак испао у групи јер је изгубио од Мађарске – 1:3. То је Гаринчин једини пораз на 50 утакмица у дресу са националним грбом...
“Повреда, па заборав, то што није могао да ради оно што је највише волео…то га је дотукло. Био је сломљен, разочаран, често депресиван. Постало је неподоношљиво, тражио је спас у алкохолу и ја ту ништа нисам могла. Оно што никада нећу заборавити, иако сам опростила, јесте што смо остали сами када је било најтеже. Сви ти људи коју су га звали “радост народа” нису дошли ни руку да му пруже. А мој Мане био је најплеменитија душа коју сам упознала. Волео је тако страсно. Са њим сам открила шта је љубав. Сви други су прошли и нису оставили никакав траг. Наша љубав је била фатална”, говорила је Елза Соареш у једном од многих интервјуа посвећених свом супругу.

Увелико несрећни Гаринча по окончању каријере у Фламенгу 1969. пратио је по свету Елзу и покушавао да пронађе још који ангажман. Почетком седамдесетих доживео је највећа понижења. Понудио се париском Ред Стару. Препоручио га је Еузебио који их је пре тога одбио. Био је потпуно изморен алкохолом, нису га ни препознали и нису му веровали колико има година... Нешто касније у Италији био је покретна реклама за кафу?! Са оном таблом око врата. Играо је за локалну месару из Милана која је имала свој тим.

Гаринчу су у домовини прогласили за издајника када је отишао. Толико су га замрзели да је неколико година одбијао да се врати. Ни Елза Соареш више није била омиљена. Живели су као изгнаници. Кући је дошао тек када га је лепа певачица напустила јер ју је у тренуцима алкохолног лудила ударио. То га је потпуно уништило.

Последње године свог живота Мане Гаринча провео је на клиници за одвикавање од алкохола и у душевној болници. Једна од последњих жеља била му је да посети карневал. Изашли су му у сусрет. Седео је у колицима по страни окружен медицинским сестрама и гледао параду. Камера је у једном тренутку ухватила Пелеа. Из своје ВИП ложе бацао је венце цвећа у раздрагану масу. Онда је у свој тој гужви угледао Гаринчу. Као да је то неко тако уредио. За трен је скинуо осмех са лица и пре него што је развукао нови са усана су му прочитали само “о мој Боже”. Као, схоw муст го он! Или, нове пајаце ће маса наћи лако? Не иде, то је ипак Друмонд лепо објаснио.

Постоји један еп у коме је опевана Гаринчина смрт и у коме је Мане упоређен са Бетовеном. Много тога имали су заједничког, не само хендикеп. Чак Моцарт и Пеле могу руку под руку. Бетовен је тражио боцу рајнског ризлинга, убеђен да ће га излечити. Чекајући га, преминуо је. У ноћи своје смрти чуо је удар грома. Чудо или бајка мање је важно. Мане је у најжешћем делиријуму молио само за чашицу, за још мало жара. Да оде спокојан. Умро је у зору 20. јануара 1983. везан за кревет као лудак. Неколико дана после свог 49. рођендана. Опроштај је стигао чим је свануло. Закаснио је колико и вино из Бона. На споменику су му написали: “Хвала ти што си живео”.

А онај фарисеј остаде му дужан и тај удар грома...

ПС: Погурени старац једва је вукао ногу пред ногу. Можда на Копакабани, можда у једној од уличица Рокиње. Зар је битно? Питали су га за Пелеа. Истог момента очи су му засијале. Скинуо је сламени шешир у знак захвалности и поштовања, усправио се и “порастао” неколико центиметара. Онда су га питали за Гаринчу. Старац се вратио у своје природно стање. Неразумљиво се извињавао, погнуо главу и склањајући се истим онаквим кораком почео да плаче...