ЕП: Шта хоће ти Срби?! Е, сад ће да вам објасни Мики Велики...!

Вечерас Руси навијају за Србију, шибицари су стали зверима на црту! „Гледаш тајм-аут код Шпанаца и тренер крене да жврља неке акције. А наш тренер нема таблу?! Код нас је: "Ајмо момци, да се стиснемо." Ми се цео живот нешто стискамо”!

Фудбал 11.02.2016 | 16:40

Не причају уочи утакмица како ће оставити срце на терену. Не досађују са фразама и лажним обећанима. Нећете чути „сигурно да…“, „тај један максимум…“, „даћемо 110 одсто…“ Једноставно, изађу на терен и ураде то. Лопта не лаже и награда на крају увек стигне. Да ли у последњем серкунду или раније, али ипак стигне.

Нови миљеници спортске јавности у нашој земљи, чланови футсал репрезентације Србије су вечерас на највећем испиту у каријерама. У нереланим очекивањима народа који је преко ноћи постао велики селектор и стручњак за футсал, српски мајстори на петопарцу излазе на црту светској сили Русији. Уочи четвртфинала су наши момци рекли да се сан остварио, потом су почели да ходају по јави…
„Добро је на јави“, кроз осмех додаје један од лидера овог тима, голман Миодраг Мики Аксентијевић...
„Ја сам међу искуснијима и ова медијска пажња ме мало плаши јер не желим да момци изгубе концентрацију. Нисмо овде да бисмо били звезде јер нисмо били звезде ни пре десет дана. Нити имамо жељу да будемо звезде. То је све у неке друге сврхе. Због ваше читаности, због политике, због министра спорта, због ФС Србије… И нећу да будемо жртве свега тога јер ми смо овде да уживамо и да пробамо да изненадимо свет.“

Док Србију дрма еуфорија и нада се чуду против Руса, ван граница нико не сумња у супротно.
„Колико год да је ово изненађење за Србију, још веће је у свету. Знате, ми смо такав народ који од сваке своје репрезентације очекује да освоји титулу. А пре два месеца нису знали да постојимо као репрезентација. Али у свету сви знају наше могућности и зато је то изненађење за њих јер пробијамо границе сопствених могућности. Очекује се финале Шпанија - Русија, али сви они причају: Шта са Србима? Шта раде људи? Како побеђују? Шта је оно?“

Већ је направљен највећи успех у историји српског футсала, нова победа би била сензација прве класе, али оптимизам не напушта Микија и саиграче.
„Јесте сан, јесте супер, али није још није готово. А велика је разлика за нас да ли ћемо завршити са медаљом или без медаље. Без обзира на то што је ово историјски успех. И без обзира на то што смо успели.“

Када каже да су успели, Аксентијевић задовољно констатује да резултат није био једина мисија њега и његових саиграча.

„Успели смо јер смо Србији представили футсал у најлепшем светлу. Поред резултата, то је био главни циљ. Мени је највећа похвала да сутра неки нови клинци почну да тренирају футсал. Као што је тенис био спорт који нико није пратио и онда је дошао Новак Ђоковић, развалио све и деца су почела да играју тенис. Па само код мене у Прокупљу су никла три тениска терена. Одједном! Ја сам светлосним годинама далеко иза Новака Ђоковића, али ако сутра у мом граду никне терен за футсал или школа футсала, то ће ми бити највећа сатисфакција.“

Има ли људи који ће сутра учити ту децу футсалу?
„Наравно да има. Сви ови играчи у репрезентацији су школа неких људи. Нас су ти људи научили. Иако смо почели са тренирамо са 20 и кусур година. Ја сам почео са 22. Тачније, почели смо кад смо завршили са великим фудбалом. Ето, има ко да их учи. И ми смо при крају. Ја имам 32 године и волео бих да сутра учим клинце. Чекам бебу и желео бих да се склоним од свега, да пецам, живим нормално и подучавам децу.“

Само Мики и саиграчи знају корз шта су све прошли да би стигли довде и какве све препреке су морали да прескоче.
„На пример, немам лигаменте у десном колену. И данас имам проблема да ходам, али на утакмици немам проблем да браним. Имам два лета сваке недеље. Пођем у четвртак, летим, дођем у петак, па у суботу једна, у недељу друга утакмица. У понедељак летим назад кући. Жену видим два-три дана недељно иако живимо у истом стану. Није то лако. Макар сам зарадио солидан уговор и надам се да ћу тек да зарађујем. Али жао ми је ових клинаца у Србији што играју за по 300-400 евра.“

Питање маћехинског односа ФСС према играчима не може да се избегне и прећути, али Аксентијевић само констатује реално стање ствари и не жели да диже фрку пред утакмицу каријере за наше момке.
„Азери су имали премије од 15.000 евра за четвртфинале. Нисам ја неко ко плаче за парама. Мени те дневнице не значе колико млађим момцима. Али мислим да причам у име свих људи. Моје изјаве немају циљ да нам неко донесе паре. Ја то не причам да би нам дали. Али то је реалност о којој треба да се прича. Нисам тражио да нешто испровоцирам...Тражимо само да обрате пажњу. Репрезентација је оличје једне државе. Ако немаш основне услове, то је непоштовање грба, земље, било чега… Само покажи да постојимо.“

Колико је ово велики резултат најбоље говори коме смо све стали на црту и какву смо конкуренцију оставили иза себе.
„Питајте Италијане, Португалце, Русе, Шпанце, Украјинце… У Београд је дошло 17 играча Шпаније и 20 људи у стручном штабу. Ту је нутриоциониста који једе пре њих. Кувар који спрема посебну храну. Мигелин је вегетаријанац, њему се спрема посебно. Голман данас једе рижу, овај једе ово, овај оно… То су ненормалне ствари с ким ми играмо. То су „звери“ које зарађују огроман новац. Игита и Лео Играју за по 15-20.000 евра месечно, Мамарела у Италији држи ланац хотела… Међутим, ми смо Срби. Навикао си да трпиш, трпиш и трпиш. Али само немој сад када дође успех да ми се показујеш као покровитељ.“

Аксентијевић тврди да футсал има блиставу перспективу у Србији само ако би неко мало хтео да се бави улагањем.
„Ако је Ђоковић залудео нацију тенисом, можемо и ми нешто да урадимо са футсалом. У сваком граду у Србији постоји по један футсал мајстор за којег цео град зна. На турнирима у сваком српском граду је постојао мајстор за кога сви кажу да кида мали фудбал. Зашто онда не би то искористили? Имамо мало фудбалера који су топ класа, а футсал играју сви. И ми јесмо футсал нација. Сви играју термине. Старо, младо. Сви газе мали фудбал, сви се нешто разумеју, чак и „акцијице“ неке су почеле да играју на терминима. Зашто да онда то не дигнемо на виши ниво?“

И онда у Србији неко очекује да се ми носимо са светски силама и једног дана победимо Шпанце…
„У Шпанији је футсал трећи колективни спорт. Тако их и плаћају, тако су и медијски промовисани. Све је на врхунском нивоу. Када Барса игра долазе Меси и они из првог тима да их гледају, иде пренос на државној телевизију, трибине крцате… Зашто онда да и код нас футсал не буде у врху? А рођени смо за то. Интелигентни смо за тај спорт. Шибицари који воле да продају фору. Ми овај турнир тако и играмо. На фору. Гледаш тајм-аут код Шпанаца и тренер крене да жврља неке акције. А наш тренер нема таблу?! Код нас је: „ајмо момци, да се стиснемо“. Ми се цео живот нешто стискамо. И управо је селектор Аца Ковачевић са тим својим приступом најзаслужнији што смо стигли довде. Верује у нас и инсистира на тимском духу који је направио све ово“.

Хтели-не хтели, вечерас ћемо морати да стиснемо палчеве нашим новим љубимцима јер играју против светске силе у футсалу. Екипе која нас је побеђивала где је стигла претходних година. Аксентијевић брани у руском Тјумену и врло добро познаје вечерашње ривале.
„Све их добро познајем. Најјача школа футсала. Због хладноће - ја живим на минус 30 и кусур - тамо је дворански спорт примаран. Они су колевка малог фудбала. Е сад су довели и Бразилце. Прва тројица су из мог клуба, али је један касније отишао. Ромуло је задњи играч који има одличан шут и баш је јак. Робињо је мозак. Кориснији је од Рикардиња. Рикардињо је мајстор над мајсторима, али игра сам. И видели сте да сам не може да нас победи. Робињо је звер. Онако мали, али даје голове, пасове, конкретан је, „не млати“ се много с триковима.., Едер је пивот, не игра на овом турниру као што се очекивало и надам се да неће да проради ни против нас. Можда нам је то шанса.“

Мики открива и једну занимљивост. Можда Бразилци доносе резултате, али навијаче у Русији то баш и не радује.
„Треба свих њих да се плашимо јер су сви топ играчи. Од последњих 10 смо их победили једну. А ових девет смо скоро сваку изгубили један разлике. Руси нас поштују и воле нас. Али вечерас ће Руси навијати за Србе јер не воле Бразилце. Постоји одбој према странцима у репрезентацији. У мом клубу вечерас не навијају за Русију. Рекли су ми: навијамо за наше, за православце, а данас су Срби већи православци.“

Шта год да буде вечерас, Аксентијевић и другари су успели.
„Највећа награда нам је што је Србија заволела футсал, али није крај и идемо по медаљу.“

Пробили су све баријере. Без подршке икога осим родбине, пријатеља и групе ентузијаста у Србији који улажу у футсал. Нико нема право да покуша да одломи ни парче њихове среће или да се леђима очеше о резултат који су направили. Навикли су да све раде сами. На овом првенству им сјајно иде, једино што траже је подршка са трибина. Па нека загрми Арена вечерас од првог минута, а не да чека као у претходним утакмицама.

Сви ожиљци, све поломљене шаке, колена и зглобови ће вечерас зацелити ако направе највећу сензацију у историји европског футсала. На претходних девет европских првенстава, у финалу је играло само пет различитих нација. Финале је резервисано за велике, богате и озбиљне. Србија може да постане прва репрезентација која је пореметила тај затворени круг великана.

Срећно момци!