Зашто су Русија и Турска непријатељи?

Тензије између Русије и Турске су поново појачане, иако то није изненађујуће када се посматрају у историјском контексту.

Свијет 09.02.2016 | 21:59

Портпарол руског Министарства одбране генерал Игор Конашенков изјавио је 4. фебруара да Турска планира инвазију Сирије. Он је рекао да су слике са једног мЈеста на турско-сиријској граници, показале проширење саобраћајне инфраструктуре која би могла да се користи за кретање трупа и војне опреме. То је додатно обављено поред других радова урађених раније.

Као одговор, неименовани функционер из канцеларије премијера Ахмета Давутогла је Ројтерсу изјавио да Руси "као земља која је већ извршила инвазију на Сирију, једноставно скрећу пажњу са њихових напада на цивиле."

Бујица оптужби на обе стране је постала рутинска ствар. Оптужбе и контра-оптужбе су мање важне од чињенице да су постале рутина.

До руске интервенције у Сирији, Турци и Руси су имали односе сарадње у чијем средишту је била енергетика и друга трговина. Стога је корисно да покушамо да разумИЈемо шта је пошло наопако.

Односи Турске са Русима су ушли у силазну фазу на почетку украјинске кризе, крајем 2013. Непосредан проблем за Турску био је статус Татара на Криму, са којима Турци имају етничке и вјерске везе и стога су морали бар формално да изразе бригу и пошаљу посматраче. Руси то нису дочекали са добродошлицом, јер су их у то вријеме Американци и Европљани нападали у вези њихових своје поступака на Криму.

Руси нису имали посебан однос са Турском, али су имали довољно заједничких интереса да би се надали да ће Турци поступити другачије. Турска наравно, има дубље разлоге за забринутост. Дешавања на Криму су теоретски дали руској флоти у Севастопољу већу слободу за маневрисање. Раније, је Украјина дала Русији право приступа овој поморској бази, која је укључивала најблажи могући степен надзора. Са припајањем Криму, база је постала руска територија.

Турци су разумИли руски интерес у Украјини и схватили да су Руси добили већу слободу дЈеловања у Црном мору. Оно што нису знали је како Руси планирају да користе ту слободу. Ово питање има дугу историју.

Европска Русија има три пута до океана, а сви пролазе кроз тачке под контролом страних и понекад непријатељских сила. Лучки град Мурманск је једна приступна тачка, али она води до линије Гренланд-Исланд-Велика Британија. Друго, постоји Санкт-Петербург, што доводи до пролаза које контролише Данка. Трећа приступна тачка је Севастопољ, који води преко Босфора који је под контролом Турске. Још од посљедњих дана Отоманског царства, Руси су жељели да преузму контролу над Босфором и отворе пут ка Медитерану. Током хладног рата, тражили су да стекну утицај у Турској у циљу приступа Босфору. То је у много чему центар гравитације за Турску и потенцијално витална ствар за Русе.

Није било сумње да ће Руси направити корак ка Босфору пошто је избила украјинска криза. Али, било је логично претпоставити да је Русима, због јачег западног присуства у Украјини, потребно јачање присуства у Црном мору. Јача руска сила у Црном мору може да се користи за блокирање операција НАТО у Румунији, на примЈер. Али Турци су схватили да теоретско гомилање руских снага у Црном мору може завршити са потпуно другим намЈерама, по њих непредвидивим. То их је узнемирило, а Руска интервенција у Сирији је била још један корак.

Руси нису имали намЈеру да то буде потез против Турака, већ је то био начин да покажу своју способност да утичу на догађаје у региону који Сједињене Државе желе да напусте, али не знају како. То заправо није била прИЈетња ни Американцима. Сједињене Државе желе да сиријски предсЈедник Башар ал-Асад оде, али сигурно не док је Исламска држава дубоко у Сирији. Приоритет САД је да се заузда ИД. Истовремено, Америка није могла отворено да подржи Асада, јер им то њихова политика није дозволила. Руски интервенција је ријешила овај проблем за Американце. Они су јавно осудили Русе због мијешања, али приватно им је лакнуло да виде терористи неће заузети Дамаск.

Руси нису имали потребу да циљају на Турску. Међутим, Турска је непријатељ Асадовог режима, како због његових сукоба са Туркменима и Арапима у Сирији, тако јер жели да има шири утицај над критичним сусједом. Турци су протумачили учешће Русије у Сирији као намјерну интервенцију против турских интереса, а резултат повећане напетости између двије земље је обарање руског авиона. То је створило не ратно стање, већ стање непријатељства чији је развој тешко предвидети.

То непријатељство је довело до инцидената као што је заустављање најмање једног руског брода када је покушао да прође кроз Босфор, као подсјетник рањивости Русије. Њима је потребан Босфор ради подршке њихових снага у Сирији. И тако се опет појавио стари руски стратешки проблем. То је довело до бескрајних провокација, претњи одмаздом и погоршања турско-руских односа.

Ово је мјесто гдје геополитика постаје корисно средство за разумијевање и предвиђања догађаја. Русија и Турска су историјски непријатељи не само због Босфора, већ и због Црног мора. Интереси двије земље се секу сувише често и на превише начина, да би оне у потпуности вјеровале једна другој.

Односи Турске и Русије су сада и на критичној тачки. Русија покушава да одржи своју економску и стратешку равнотежу. Њу Турска једноставно географски пресијеца, са четири дестабилизовати регионима Европа, Русија, Блиски исток и Централна Азија. Обе земље су дубоко рањиве и стога су веома осјетљиве на потезе друге. Случајни догађаји који су довели до овог стања слиједе логичан образац ширег становишта.

Ове двије земље су имале многе историјске обрачуне, и мјере сваки нови догађај опоређују са старим. Неповјерење је нормално и разумно стање између ове двије земље, и ми смо свједоци да се оно сада само вратило у традиционални образац.

(Курир.рс)