Шта крије тајна Додикових тајкуна?!

Испод радара медија јавности промиче чињеница да се у Тужилаштву БиХ све чешће саслушавају и пословни људи који су блиски предсједнику Републике Српске. По кулоарима се ова чињеница већ тумачи као опкољавање Додика.

Последњих неколико година, с времена на време, као најснажнија бујица, дигне се медијска и друга галама о правосудном прогону председника Републике Српске Милорада Додика. А онда се се све утиша, спласне као да ничег није било. Тако су протекли и последњи дани јануара, али, за разлику од неких пређашњих ситуација, овог пута изгледа да у целој причи нечег има.

Прво су медији блиски Додику лансирали вест да Тужилаштво БиХ тражи проверу свих Додиков банкарских рачуна, претрес просторија у оквиру припрема за спектакуларно хапшење и онда су кренуле којекакве маштарије - што медијске што оних који воле да их зову аналитичарима.

Према сазнањима до којих је дошао НИН, засад је једино тачно да се проверавају банкарски рачуни, али то се, кажу упућени, у свим уређеним земљама ради за многе и то не мора ништа да значи, мада може.

Окидач за ову најновију галаму је вероватно учестала прича о Додиковој куповини виле на Дедињу пре скоро девет година и дизање кредита за тај посао, али годину дана касније, како се тврди.

Саслушаван је и власник банке Слободан Павловић који има и америчко држављанство и ту је изгледа спорно што печат Владе Републике Српске стоји на уговору тамо где му није место. Досадашња објашњења о свему томе у јавности су деловала прилично муцаво.

Још две спорне банке опозиција, а и један део јавности, покушавају натоварити Додику. Једна је ''Бобар'' банка која је након смрти њеног власника одмах отишла у стечај, а власник је био члан руководства Додикове партије.

Ту је по свој прилици пропао новац великог броја предузећа, а највише је изгубљено ''државних пара'' – државних предузећа, јавних фондова и буџета локалних заједница. Друга је ''Банка Српске'' у већинском власништву Републике Српске. Она је у блокади, а јавности још није саопштено о којим се сумама ради и шта је коначно решење за ту банку.

Опозиција је у јавност, осим овога, изашла и са списком од чак 150 афера и тврди да је ту кроз коруптивне и криминалне радње пропало неколико милијарди евра што за малу Републику Српску делује готово нестварно.

На све то Додик учестало одговара да је реч о пројекту урушавања или обесмишљавања Републике Српске и да га желе склонити јер је највећа препрека таквим наканама. Говори : ''Спавам као беба, не могу ме уплашити''.

Ипак, испод радара медија и јавности промиче чињеница да се у Тужилаштву БиХ све чешће саслушавају неки људи из пословног света које колоквијално неки зову ''Додикови тајкуни''.

У кућним и кафанским анализама то се већ види као процес опкољавања Додика. Он сам покушава оставити утисак потпуно мирна човека објашњењем да није наиван и да зна да га одавно прате многе светске обавештајне службе.

Ипак, на домаћем плану често вређа и најдобронамерније када покушавају да поставе питање разјашњења неке од афера. Обично им залепи етикету издајника Републике Српске, па се пристојан свет најчешће клони било каквог јавног дијалога, а медији се овде деле на Додикове и оне друге.

Дабоме, оштра подела на ''издајнике'' (како Додик зове опозицију) и ''криминалце'' (како опозиција зове Додикову власт) пренела се и најшире слојеве становништва и све подсећа на оно време када је Додик 1997. и 1998. године долазио на власт.

Сада су улоге и етикете замењене, али Република Српска једнако трпи – економски и социјални проблеми су у другом плану, а дрштвени дијалог је замењен све примитивнијим сударима две политичке групације. Има и катастрофичних прогноза и слутњи да би све могло завршити и ваниституционалном бробом за власт, некој врсти уличних обрачуна која ће онда свако тумачити на свој начин.

Републику Српску готово нико не посећује, делује прилично изоловано, ако се изузме нека врста врло озбиљне поруке коју вероватно носи чињеница да су у врло кратком року Бањалуку посетиле две делегације – једна Слободарске партије Аустрије, а друга Националног фронта Француске. Обе се убрајају у крајњу европску десницу, а Додик је званично начелу социјалдемократске партије. И једни и други су, како је обзнањено, подржали Републику Српску.

Да ли је то баш требало Републици Српској, шта они реално могу осим реалне вербалне подршке, какву поруку све то скупа шаље у свет. Овде, међутим, постоји уверење да је Додику ова врста пропаганде потребна како би на унтрашњем плану неуким масама поручио како има неке важне међународне контакте и послове.

Ипак, због своје ''међународне активности'' има озбиљне бочне ударе одакле се најмање надао – из своје партије. Наиме, део чланства тражи ''дружење'' са сличним политичким опцијама, а не крајњом европском десницом.

Додик то засад држи под контролом причом да је реч о ''пословима важним за Републику Српску'', али обавештенији хроничари овдашњих збивања тврде да би могао бити врло изненађен побуном дела чланства.

Аутор: Бранислав Божић

Извор: НИН