Није им лако - рођена браћа, а вјечити ривали...!

Јаке су емоције, избегавали смо се на терену! Они су будућност српске кошарке. Момци који долазе. И који дишу један за другога. Све док се не нађу очи у очи на терену. Тада, некако, морају да забораве да су браћа, и то им је најтежи део ове игре. За Петра Аранитовића (21), бека Партизана, и његовог три и по године године млађег брата Александра, крила Црвене звезде тренутно на позајмици у Мега Лексу, ово је сезона пуне афирмације. Први прави плес на великој сцени. И баш зато, одмах их питамо, како изгледа када на брата мораш да гледаш као на ривала.

- Први пут смо се нашли очи у очи недавно у Пиониру, када је Мега стигла “-18” и победила - почиње причу Петар - Ух... Невероватно чудан осећај. Било је доста емоција, имаш у подсвести да играш против брата, а с друге стране мораш да помогнеш клубу...

- Ма битно је да сам ја отишао кући срећнији - убацује се млађи Александар - Шалу на страну, није ми било свеједно, план ми је био да га избегавам на терену (смех). Ипак, испоставило се да смо чували један другог цео меч. Нема ту попуста, морали смо да се искључимо и да дамо све од себе.

Иако их по слову уговора дели Топчидерско брдо, један сан нико не може да им забрани...

- Ваљда ће доћи и тај дан када ћемо заиграти у истом дресу, па да немамо оваквих мука. Наравно, највећа је жеља да то буде онај са грбом Србије... - машта Петар.

Логично, занимало нас је и да ли браћа Аранитовић одиграју некад баскет “1 на 1”, онако за своју душу.

- Немамо времена, а волели би... Бар један меч, да се сетимо како је то некад изгледало.

Па како је изгледало, питамо млађег.

- Често се завршавало тучом. Био је фаул, није био, као и сви клинци... Сада би Пера био бољи, ипак је “талентованији” - пецка га Александар.

Попуста нема ни у кући, где наранџасту лопту у рукама по правилу мења варјача. Шалимо се, џојстици за Сони.

- Ха-ха-ха... Играмо углавном ПЕС и 2К НБА. То признајем, Сани убедљиво води, поломио сам до сада и пар џојстика, али тренирам па ћу да му вратим. На ПЕСУ играмо Ел Класико, ја сам Реал, он Барселона. У НБА, бирам Голден Стејт, иако су ми омиљени ЛА Лејкерси. Шта ћу кад су слаби...

- Ја немам дилему, увек сам Мајами или Далас - додаје Александар, као да нешто жели да нам поручи...

- Не, не, прерано је да размишљам о НБА, иако бих волео да достигнем те висине. Па ко не би? За сада само “скидам” форе, учим. Са посебним акцентом на Бобија Марјановића, њега обожавам да гледам.

А гледају ли и саветују браћа један другога?

- Наравно, имамо среће са терминима утакмица па смо један другом највећи критичари, иако се ретко виђамо. Путовања, тренинзи, тешко је све уклопити. Зато сваки тренутак који можемо проводимо заједно, одемо на ручак, па анализирамо... - прича старији Аранитовић.

Онда за крај, шта сте изаназирали, у чему је брат најбољи, а шта мора да поправи...

- Не плаши се, увек напада кош, кад год може то максимално искористи - скенира Сани - А слаба тачка? Одбрана, без дилеме. Не смем даље, већ ме гледа испод ока (смех).

- И ти би морао више да радиш на техници - не да се Петар - Волим код њега зато што је лидер, што воли да преузме одговорност. То се цени...

Браћа за пример. Како на терену, тако и ван њега. Рођена за успехе. И да оставе траг. Ништа мање ни не заслужују.

Као Спанулис и Дијамантидис

Браћа Аранитовић, наравно, имају играче на које се угледају.

- То су Дијамантидис и Џејмс Харден - истиче Петар - Леворуки су, као и ја па зато... Од наших је то био Бодирога.

- Мени је ипак на првом месту Василис Спанулис, волим Олимпијакос. Али обожавам да гледам и Мицова - додаје Сани.

Заједно се радујемо, али и тугујемо

Обојица су прошли како кроз лепе, тако и кроз тешке тренутке.

И данас памтим Петрове прве поене у Евролиги против Будивељника. То се не заборавља, баш као ни када ме је тешио после промашаја у последњој секунди за победу у финалу јуниорске Евролиге у Мадриду...

- Али зато није било срећнијег од мене када ју је годину дана раније освојио у Милану - додаје старији.

“А могао је да игра фудбал у Раду”

За разлику од Петра, који је као мали брзо схватио да за њега нису пливање и ватерполо, Александар има другачију причу.

- Од седме године сам фудбал и кошарку тренирао паралелно, све до 13 године и преласка у Звезду. Тек тада сам преломио, иако сам заиста био добар и у фудбалу.

- Верујте, док је био у Беовуку, играо је понедељка до среде кошарку, а четвртком и недељом фудбал. А за викенд, када дођу утакмице, шта му је важније!

Упијамо сваку реч Милоја и Џикића

- Позајмица у Меги је била најбоља опција за мене. Тренер Дејан Милојевић је супер човек, преноси нам карактер који је имао као играч. Много сам научио од њега - прича Александар, а слаже се и Петар.

- Упијам сваку Џикићеву реч. Најбитније је да сам ове сезоне добио шансу, а знам на чему морам да радим.