Оџачарка: Нико се не хвата за дугме!

Сан да постане чланица једне од најелитнијих обавјештајних јединица на свијету, израелског Мосада, двадесетпетогодишња Дајана Ђурић из брчанског насеља Мераје замијенила је димњацима у БиХ, које свакодневно чисти са својим оцем Јадранком!

Република Српска 01.02.2016 | 08:25

Ова симпатична млада дјевојка кроз смијех каже да је посао оџачара подједнако тежак и опасан, па јој стога није много жао што је њена дјевојачка жеља остала неостварена.

И док многе њене вршњакиње размишљају о томе гдје отићи на љетовање или зимовање, када ће изаћи у провод с другарицама или како ће зарадити новац без много труда, Дајану једино брине како да унаприједи породични бизнис и прилагодити га новим технологијама и потребама тржишта.

Нико се више не хвата за дугме!

Стара изрека да димњачари доносе срећу одавно је, према Дајанином казивању, изгубила значење међу грађанима БиХ. Према ријечима наше саговорнице, грађани више уопште не трче за оџачарима да их дотакну, нити се хватају за дугме и пожеле жељу када прођу поред њих, као што се то некада чинило. За разлику од већине грађана, Дајана сматра да димњачари ипак доносе срећу.

"Чишћењем димњака из њега извлачимо мрак и глувоћу, при чему у кућу пуштамо топлоту. Када је димњак чист, ватра добро гори и кућа је топла", прича Дајана.

Она каже да су Италијани, за разлику од грађана БиХ, луди од среће када виде димњачаре. Додаје да се лично увјерила како Италијани трче за димњачарима да их дотакну, ухвате за дугме или им чупају длаке из четки, као сувенир, у нади да ће им то донијети срећу.

Први сусрет с димњаком, каже она, имала је већ са шест година, када је почела да се пење са оцем по брчанским крововима. Већ тада је завољела овај посао, јер јој нико није приговарао што трчкара около прљава, нити је ико обраћао пажњу на то како је обучена.

"Узела бих чађ из димњака и намазала се свуда по лицу или бих се играла у тој прљавштини. Било ми је забавно, као и сваком дјетету тог узраста када направи неку неподопштину. Кроз ту игру завољела сам димњачарство, иако нисам ни слутила да бих једног дана могла тиме професионално да се бавим. Тада сам имала сасвим друге планове за себе", присјећа се Дајана.

По завршетку основне школе, уписала је Средњу еколошку школу у Брчком и стекла звање еколошког техничара, а упоредо с тим у Београду је завршила занат за оџачара. Ни тада није размишљала да ће јој чишћење димњака бити професија. Школу за оџачаре је, каже Дајана, завршила само зато што је њен отац био власник предузећа "Еко-димњачар" у Брчком, па је сматрала да ће по завршетку те школе моћи да унаприједи породични посао.

У дилеми због Лондона

Међутим, у то вријеме Дајана је много читала о Мосаду и потајно сањала да постане дио те елитне обавјештајне јединице. Пред крај средње школе њена жеља да се придружи Мосаду постала је толико велика да је почела да трага за информацијама како да им се придружи. У међувремену је сазнала да у Лондону може да се упише у једну израелску школу у којој полазнике обучавају за тјелохранитеље.

"Одлучила сам да се упишем у ту школу и постанем тјелохранитељка. Разговарала сам са оцем о томе и он ми је рекао да нема ништа против, али је додао да добро размислим шта желим у животу и шта ми је приоритет. Питао ме је: "Да ли мислиш да једног дана постанеш мајка?" Послије нашег разговора отишла сам да спавам и дуго сам размишљала о томе да ли да одем у Лондон или не. На крају сам схватила сву тежину тог посла. Постало ми је јасно чега би све требало да се одрекнем, па сам одлучила да останем у БиХ и упишем факултет. Уписала сам се на Универзитет за пословне студије у Бањалуци, смјер еколошки техничар, који сам у међувремену такође завршила и стекла диплому еколошког инжењера",прича Дајана.

Сусретала се с предрасудама!

Осим што је једина димњачарка у БиХ, Дајана Ђурић је једина високообразована Ромкиња у Брчком. Иако високообразована и запослена, Дајана каже да често наилази на предрасуде околине због свог ромског поријекла. Осим што јој се дешавало да је одбију за посао јер је Ромкиња, чак је и на емотивном плану имала исти проблем.

"Била сам у вези с једним момком, а када је његова породица сазнала да сам Ромкиња, полудјели су. Рекли су му: "Шта радиш са Циганком, да ли си нормалан?" На крају је наша веза пукла, јер сам била неподобна за ту породицу", каже Дајана.
Она додаје да се, поред свих проблема на које наилази, никада неће стидјети свог поријекла.

Она додаје да је по завршетку факултета одрадила приправнички стаж у Влади Брчко дистрикта, те да је, као и већина свршених студената, очекивала да ће веома лако наћи посао у струци и почети самостално да зарађује за хљеб. Међутим, убрзо је схватила да до посла уопште није тако лако доћи и да у БиХ мало ко брине о заштити околине. Након што је у више наврата безуспјешно конкурисала за низ послова на подручју Брчког, Дајана је одлучила да се придружи породичном бизнису.

Засукала рукаве

"Имала сам избор да сједим у кући и џабалебарим у ишчекивању посла или да засучем рукаве и помогнем оцу. Како сам од малих ногу навикла да радим, није ми дуго требало да одлучим шта ћу. Обукла сам униформу и придружила се оцу у чишчењу чађи у запушеним димњацима. Тај посао ми није био нимало стран, јер сам се од дјетињства играла са чађи и разним четкама, те учила која за шта служи. Са осам или девет година први пут сам очистила димњак на једној кући и добро сам знала који је алат потребан за то, или за чишћење централне пећи. Вјештине које сам стекла радећи као дијете са оцем Јадранком сада сам само употпунила дипломом димњачара", истиче Дајана.

Саговорница каже да многи њени вршњаци с презиром гледају на тај посао, јер га сматрају прљавим, али она на то не гледа тако већ као на извор зараде. Дајана каже да особе које никада нису биле гладне не могу да знају шта значи немати.

"Сви родитељи желе да им дјеца сједе у фотељи и држе оловке, али то није реално. Не могу сви да сједе у фотељи. Мене је отац одмалена учио како да зарадим хљеб и да се не стидим ниједног посла. Боље се окренути у кревету два пута уморан него једном гладан. То је оно чему су ме родитељи увијек учили", каже Дајана.

Истиче да јој је отац одмалена понављао реченицу коју је њему понављала његова бака: "Немој, сине, да те сунце огрије под јорганом." То је и Дајану научило да свако јутро устаје у цик зоре и почне да обавља своје дужности, било да је ријеч о кућним пословима или неким другим.

На висини од 30 метара

Дајана истиче да се посао димњачара, као и многи други, с временом промијенио, па тако они више не морају искључиво да се пентрају по крововима као раније, већ димњаке могу да чисте и из куће. Наша саговорница каже да је димњачарство наука, те да оџачар није само особа која има куглу и четку, већ му је потребно знање и вјештина да посао обави како треба.

Живот оџачара, каже Дајана, није нимало лаган. Свако јутро устаје у пола шест, пије кафу и већ од пола седам чисти прве димњаке. Радни дан јој завршава око 22 часа, али ни то није увијек сигурно, јер понекад имају и хитне интервенције ноћу или викендом.

"Једноставно, нема нам одмора. Радити се мора. У једном дану и по неколико пута се попнем на кров уколико то муштерија тражи. Није ми никакав проблем да чистим димњаке који су високи и до 30 метара", објашњава Дајана, додајући да не зна колико је димњака очистила до сада, али да је сигурно ријеч о неколико хиљада.

Радећи посао димњачара, Дајана каже да је наилазила на разне ситуације, од којих су неке биле комичне, а неке неугодне. Истиче да многи грађани, када је виде у димњачарској униформи, чађаву у лицу и с капом на глави, обично мисле да је ријеч о дјечаку, па је тако имала и љубавне понуде од дјевојака које нису ни слутиле да причају са особом истог пола. Једна од њих ишла је толико далеко да је инсистирала да јој Дајана да свој број телефона, а када јој је ова дала број уз опаску "дјевојко драга, ја сам женско", дотична дама је побјегла од срамоте и више се није појављивала.

(ПрессРс.ба)