Дискриминација мајки

Предузимање озбиљних корака за заштиту материнства, породице и жена уопште, испит је зрелости за једно друштво и одговор на питање да ли то друштво штити дјецу, мајке, породице или се ставља у службу бизниса, профита и капитала.

Република Српска 27.01.2016 | 08:29

Хелсиншки одбор за људска права у Републици Српској покренуо је пројекат “Заштита трудница и породиља од дискриминације“. Са Александром Летић из Хелсиншког одбора за људска права у Републици Српској за БУКУ разговарамо о овом пројекту и његовим циљевима, проблемима трудница и породиља код нас и на који начин се ти проблеми могу ријешити.

Александра, Хелсиншки одбор за људска права у Републици Српској покренуо је пројекат “Заштита трудница и породиља од дискриминације“. Можеш ли нам рећи нешто више о самом пројекту и његовим циљевима?

Пројекат “Заштита трудница и породиља од дискриминације“ реализује се у оквиру другог циклуса грантова Коалиције цивилног друштва у борби против дискриминације - Једнакост за све. Овај програм је омогућен захваљујући подршци америчког народа кроз Унитед Статес Агенцy фор Интернатионал Девелопмент (УСАИД). Општи циљ пројекта је да допринесе унапређењу система заштите од дискриминације, са посебним освртом на труднице и породиље у Републици Српској. Кроз пројекат ћемо настојати да успоставимо сарадњу између свих релевантних актера на локалном нивоу у четири регије у Републици Српској кроз дефинисање и реализацију мјера заштите трудница и породиља, изградњу капацитета надлежних институција за спровођење тих мјера, те осигуравања подршке јавности и пословне заједнице за активности које су усмјерене на заштиту ове групације у друштву, која је посебно осјетљива на дискриминацију.

Фото: Александра Летић, приватна архива

Пројекат ће се проводити у Бијељини, Бањалуци, Источном Сарајеву и Требињу. Колико је важно увезати регије да се заједничким снагама крене у борбу за бољи положај трудница и породиља?

Ми смо сматрали да је регионално увезивање важно, како би се што свеобухватније, али и ефикасније почео рјешавати овај проблем, који је дуго времена био табуизиран. Сви смо свјесни да је дискриминација жене на основу њене репродуктивне функције присутна, али се о томе јавно мало говорило. Овај проблем просто није локалног каракатера, он није специфичан за једну мању друштвену заједницу, него је општи друштвени проблем, који прелази границе локалног, регионалног, ентитетског. Пуно приче је увијек било о програмима сузбијања појаве тзв. Бијеле куге, о подстицајима за породице, охрабривању младих брачних парова да стварају породицу итд, али је сва та прича на концу остала без озбиљних корака на терену. Дискриминација жена, само зато што су мајке или то потенцијално могу постати се и даље дешава, санкција за оне који дискриминирају скоро да и нема, а јавне осуде оваквог дискриминаторског односа изостају. Какво је то сигурно окружење за стварање породице? Предузимање озбиљних корака за заштиту материнства, породице и жена уопште, испит је зрелости за једно друштво и одговор на питање да ли то друштво штити дјецу, мајке, породице или се ставља у службу бизниса, профита и капитала.

Често се спомињу проблеми добијања отказа када је жена трудна или на породиљском одсуству. Како се са овим проблем суочити? Који су још проблеми ове популације, а на које је важно континуирано указивати?

Тај проблем јесте врло често присутан. Но, треба напоменути да у Републици Српској постоји законски оквир који регулише ову област, као и механизми да се у случају добијања отказа за вријеме трудноће или породиљског одсуства могу покренути радње које ће такво понашања санкционисати. Наравно, у идеалном случају. Врло ријетко ће било који послодавац, а сад првенствено говорим о приватном сектору, тј. о сектору који је фокусиран на профит, навести да је особа добила отказ због настале трудноће или због одуства након порођаја.То није законито, као прво, а и лоша је реклама, као друго. Но, ту се онда проналазе перфидни начини да жена остане без запослења, чак до те мјере да се примора да сама да отказ.

Ипак, мора се напоменути да оне најозбиљније дискриминаторске радње према трудницама и породиљама можда нису оне које су најуочљивије, као што је случај отказа, него су скривене, перфидне. Многе запослене породиље, овдје опет морам напоменути да се то претежно не односи на жене запослене у јавном сектору, приморане су вратити се на посао прије истека породиљског одсуства од 12 мјесеци, враћати дио или чак цио износ мјесечне плате послодавцу док траје породиљско одсуство, итд. Такве радње се претежно дешавају иза затворених врата и њих је врло тешко доказати, а да не говоримо да се жртве ријетко одлуче о томе причати, с обзиром да не желе узгубити посао.

Такође, не треба занемарити и присуство дискриминације прије само заснивања радног односа. Питања о брачном стању потенцијалне упосленице, њеним намјерама за стварање породице и слична питања су строго забрањена, али се редовно налазе на списку питања током разговора за посао. Ми више и не реагујемо на њих, прихватили смо их, нажалост, као нормална. Нисам чула да је неком мушкарцу постављено питање да ли има у плану постати отац у наредним мјесецима или година, тако да је сасвим јасно зашто се то питање поставља женама. Инспектори за рад у свим овим случајевима морају ригорозније вршити провјере, охрабривати жене да пријављују све оно што сматрају да је непримјерено у радном односу или током заснивања истог. Детабуизација и санкционисање дискриминаторског понашања је кључ.

Недавно су у Бањалуци мирним протестом труднице и мајке указале на неповољан положај у којем се налазе. Није чест случај да ове групе протестују. Шта то говори о друштву у којем живимо?

Кад вам труднице и мајке изађу на улице да протестују, онда знате да нешто стварно не функционише у друштву. Ми подржавамо захтјеве који су изнесени прије неколико дана и надамо се да њихов ангажман и захтјевање побољшања положаја неће овдје стати него да ће се развијати у озбиљне кораке и озбиљне захтјеве према онима који одлучују на нивоу Републике Српске.

Када сте свједоци расипања новаца од стране институција и њихових представника, а истовремено се смањују давања за мајке, труднице, породице, дјецу или остају на смијешно и увредљиво ниском нивоу, онда је крајње вријеме да се реагује. Мени је само жао да на овај проблем на улицама указују труднице и мајке, а да се тим протестима не придруже и шире друштвене заједнице. То само отвара питање у каквом то ми друштву живимо, као да нас тај проблем не дотиче.

Фото: Протести у Бањалуци, БУКА

Колико се код нас Закон о забрани дискриминације у БИХ, са посебним освртом на заштиту трудница и породиља, поштује и на који начин жене могу боље искористити законска права?

Врло мало, тај Закон се уопштено врло мало примјењује и о њему се у јавности јако мало зна. Ја могу говорити из наше праксе и праксе наших колега и колегиница, да се у случајевима дискриминације трудница и породиља, ако уопште дођу до судова, пресуде претежно односе на кршење неких других закона, као што је Закон о раду и слично. Занемарујуће мали број случајева се ослања на Закон о забрани дискриминације, што је уистину пропуст и у недовољном упознавању грађана са овим Законом.

На који начин се проблеми трудница и породиља могу ријешити и колико је важно укључивање свих нивоа друштва, од локалног, републичког до државног?

Рјешавање овог проблема у великој мјери зависи од сарадње различитих актера у друштву, од појаве и пријаве дискриминације труднице или породиље, до кажњавања оних који су извршили дискриминацију и збрињавања жртве дискриминације. Дакле, НВО-и, центри за пружање бесплатне правне помоћи, центри за социјални рад, инспекторат за рад, канцеларије омбудсмана за људска права, гендер центри, итд. Мора се радити увезано, истински посвећено и са искреном намјером да се дугорочно сузбије дискриминација ове осјетљиве групације у друштву, али не само оном скривеном намјером прешуткивања овог проблема и скривања иза законских одредби, правилника о раду у служби и слично. Ако се стварно жели створити сигурно и охрабрујуће окружење које поштује и штити жену, мајку, трудницу и породицу, онда се мора и може наћи начин, а он сигурно подразумијева сарадњу на свим нивоима.

Код нас, генерално гледано, положај жена није на завидном нивоу, колико се тај однос према женама одражава на групу породиља и трудница које су осјетљиве у том периоду?

Жена у БиХ је иначе врло често жртва родне дискриминације, у радним односима, јавном и политичком животу, породичним односима, а кад на то додате и чињеницу да и у ситуацијама када је посебно осјетљива, тј. када очекује дијете и када се брине о њему након порођаја, није довољно заштићена, ни економски, па чак ни здравствено, онда ставрно не знам зашто некога чуди чињеница да је све мањи број младих жена које се одлучују да рађају дјецу. У оваквим околностима, породица постаје луксуз, а рађање дјетета могућност економске и друштвене изолације. А ми смо као друштво очито пристали на то стање и нечињењем одговорили на једно крајње неморално, али и дугорочно опасно питање: Посао или дијете!?

Извор: Бука