Стојадиновић: Баук звани секуларност

У јеку беспотребних и бесмислених препирања поводом неуставног предмета у државним школама под називом “верска настава”, постаје све јасније да скоро нико не зна шта је то секуларност. Нити грађани, а још мање политичари који би требало да је спроводе. Како можемо да очекујемо да се поштује секуларност у друштву у коме се не види никакав проблем у томе да круна, крст и молитва буду симболи те државе?

Србија 28.01.2016 | 11:55

Погледајмо прво шта пише у Уставу Републике Србије:

Световност државе

Члан 11.

Република Србија је световна држава.

Цркве и верске заједнице су одвојене од државе.

Ниједна религија не може се успоставити као државна или обавезна.

Кратко и јасно. Цркве и верске заједнице су одвојене од државе.

Неко би рекао да је логично да важи и обрнуто, тј. да је држава одвојена од цркве, али изгледа да многима недостаје такво појашњење. Мада, сигурно је да би и тада некима и даље било нејасно шта реч одвојеност заправо значи. Оно што се најчешће јавља је неразумевање да непотпуна одвојеност није одвојеност, тачније да су неке ствари стварно одвојене само ако су потпуно одвојене.

Не постоји “мало одвојено”, баш као што не постоји ни “мало трудна”.

Додатно, велики број људи када чује секуларност помисли или на комунизам или на некакво забрањивање практиковања религије. Што, поново, показује неразумевање речи одвојености, јер ако држава забрањује религију, то је такође мешање у црквене послове, те није, нити може да буде, одвојеност.

Дакле, секуларност је потпуна и апсолутна одвојеност државе и цркве.

У секуларној држави је дозвољено:

да сви грађани слободно верују у шта год желе

да сви грађани слободно практикују своју веру, све док тиме не угрожавају друге

да сви грађани слободно финансирају своје религијске институције, по свом нахођењу и из свог џепа

да сви грађани слободно носе своја религијска обележја, приватно или на радном месту

да сви војници слободно могу да оду у цркву када добију слободно

да сва деца слободно иду на верску наставу у црквама и другим верским објектима

да верске заједнице слободно граде шта им се гради као и сва остала правна лица

да верске заједнице слободно врше и наплаћују услуге као и сва остала правна лица

У секуларној држави није дозвољено:

да религијска молитва буде химна

да се религијске институције на било који начин мешају са државним институцијама

пример: такозвани “Богословски факултет” као део Универзитета у Београду

да се у државним институцијама обављају било какви религијски послови и ритуали

пример: такозвана “школска слава”

пример: верска настава у државним школама

пример: “верска служба” у војсци

пример: такозване “градске славе”

пример: славе и други религијски ритуали у државним болницама, општинама, полицији, војсци и другим државним институцијама

пример: председник државе који уноси бадњак и слави божић унутар председништва да се религијским институцијама поклања новац из државног буџета, или државно земљиште

пример: обавезне доплатне маркице за изградњу било којих религијских објеката

пример: пензије свештеницима

пример: плате такозваним “вероучитељима”

пример: плате такозваним “војним капеланима”

пример: све друге могуће и немогуће донације, праштања дугова и слично да се у државним институцијама постављају религијска обележја

пример: религијска обележја на зидовима, прозорима и другим јавним површинама

пример: капеле у болницама, у круговима болница и било којим другим државним институцијама

да се на државним површинама граде религијски објекти из било ког разлога

да свештеници на било који начин буду привилеговани у односу на остале грађане

да цркве буду ослобођене пореза

пример: неопорезоване услуге које се наплаћују

да се државници “консултују” са верским представницима о било каквим државним пословима

пример: консултације о Косову, благослов председнику и другим политичарима, и тако даље

да држава доноси законе којима се само одређене религије обележавају као признате

Председник државе, као и сви други државни службеници, имају право да приватно и код своје куће практикују своју религију. Немају право да за то користе државна средства, било да је то новац из буџета или државне просторије.

Секуларност се базира на једноставном правилу: држава не сме својим грађанима да одређује у шта ће они веровати, и да ли ће веровати.

Ако је тај услов јасан, онда је јасно и то да држава има само две могучности:

или ће бити у потпуности одвојена од религије и неће се ни на који начин мешати у (не)веровања својих грађана

или је обавезна да једнако третира све религије свих грађана

Но, ако имамо на уму да само хришћанство има преко 30 000 различитих деноминација, док осталих религија има и на стотине хиљада, постаје јасно да је друга опција немогућа. Управо зато, држави као једина могућност остаје то да се ни на који начин не меша са религијом, јер свако мешање представља дискриминацију на основу верске (не)припадности.

Другим речима, свако кршење секуларност представља дискриминацију на основу верске (не)припадности.

Нико, у историји човечанства, није боље објаснио неопходност секуларности од Томаса Џеферсона:

“Због тога што је религијско веровање, или неверовање, тако важан део живота сваке особе, слобода вероисповести утиче на сваког појединца. Верске институције које користе моћ државе као сопствену подршку и које намећу своје ставове људима других вера, или без вере, ниподаштавају сва наша грађанска права. Штавише, подршка државе једној установљеној религији чини да свештенство престане да се одазива свом народу, и води ка корупцији унутар саме религије. Подизање зида раздвајања цркве и државе је, дакле, апсолутно неопходно у слободном друштву.”

Аутор: Предраг Стојадиновић

Извор: Директна реч