Да ли нам пријети нова економска криза?

Драматичан пад цене нафте и потреси на светским берзама изазивају зебњу да се враћа глобална економска криза из 2008, како тврди милијардер Џорџ Сорош (Георге Сорос).

Неки сматрају да она може бити чак и гора од претходне. Додуше, према мишљењу нобеловца Џозефа Штиглица (Јосепх Стиглитз) тренутне турбуленције не треба описивати као весник озбиљнијих тешкоћа.

Истовремено, други нобеловац Пол Кругман (Паул) нешто опрезнији, истичући међутим да не верује да ће успоравање кинеске економије, које се сматра главним узроком потреса у глобалној економији, имати веће негативне последице уз ограду да се то не може у потпуности предвидети.

И Томас Фридман (Тхомас Фриедман) поставља питање у “Њујорк тајмсу” (Тхе Неw Yорк Тимес) да ли је реч о пролазној кризи или “сеизмичком” потресу са несагледивим последицама. Шта ако се ближи крају досадашњи глобални економски модел у последњих 30-так година са високим растом Кине, односно њена способност да као до сада подстиче светски раст извозом јефтине робе и великим увозом енергије и осталих сировина.

Садашње тржишне турбуленције се не могу објаснити само економским разлозима већ и утицајем геополитике и геоекономије. Наиме, у прошлости су земље извознице нафте пад цена спречавале смањењем њене производње.

Међутим, сада суочавајући се са Ираном у успону, након укидања санкција, последње што арапске земље желе је да смање сопствену производњу нафте чиме би оставиле простор Техерану за додатни извоз у Азију и северозападну Европу, пише у “Фајненшел тајмсу” (Финанциал Тимес) Даније Јергин (Даниел Yергин), потпредседник компаније ХИС, која пружа тржишне и друге анализе.

Пад цена нафте због геополитике

Геополитика и геоекономија итекако утичу на тржиште нафте чија цена непрестано пада. Најновији узрок је овонедељни повратак Ирана на међународно тржиште енергената јер су му укинуте санкције након примене споразума о његовом спорном нуклеарном програму.

Првобитно је било предвиђено обустављање казнених мера Уједињених нација у марту или априлу. Међутим, то је убрзано очито у настојању међународнен заједнице да се на предстојећим парламентарним изборима у Ирану ојача позиција умереног председника Хасана Роханија, истиче Данијел Јергин.

Вредност нафте је пала на ниво из 2003. када је почео такозвани “суперциклус” условљен стреловитим успоном кинеске економије са растом већим од 10 одсто годишње, тако да је због њене велике тражње за сировинама њихова цена убрзано расла, пре свега до избијања глобалне економске кризе 2008.

Међутим, овако високи раст кинеске економије је прошлост. На тржишту нафте влада велика неизвесност да ли је успоравање кинеске привреде последица њене транзиције од извоза, ка потрошњи и услугама као покретачима развоја – или су у питању дубљи структурални проблеми који изазивају турбуленције, што се дешавало на домаћим берзама у последњих неколико месеци.

Јачање долара такође обара цену нафте док је пре деценију расла а америчка валута (у којој је изражена цена овог енергента) била много слабија.

Колапс цена нафте 1986. и 1998. је окончан смањењем производње овог енергента. Међутим, геополитика сада отежава такво брзо решење, оцењује Јергин.

Наиме, Саудијска Арабија и друге заливске земље сматрају да Иран настоји да постане доминантна сила на Блиском истоку.

Нуклеарни споразум са светским силама омогућио је Техерану не само приступ милијардама долара које су му биле замрзнуте у банкама широм света, већ и ојачале његову политичку позицију која би могла да даље нараста, ако дође до детанта у његовим односима са САД-ом -чега се прибојавају земље у Заливу - иако ирански врховни верски вођа ајатолах Али Хамнеји истиче да се то никада неће десити.

Међутим, суочавајући се са Ираном у успону, последње што арапске земље желе је да смање сопствену производњу нафте чиме би оставиле простор Техерану за додатни извоз у Азију и северозападну Европу.

Садашње ниске цене црног злата имају погубан утицај на глобалну индустрију енергије, излажући огромном притиску земље извознице као и поједине регије у САД, Канади, Шкотској и другде.

Широм света се редукују пројекти за истраживање и експлоатацију нафте, одлажу или чак отказују, што ће се итекако негативно одразити на снабдевање овим енергентом за 2-3 године.

Компанија ХИС, која пружа тржишне и друге анализе, предвиђа да ће због ових негативних трендова доћи до смањења обрта у нафтном сектору у износу од хиљаду и 800 милијарди долара до 2020. године. Врхунски стручњаци напуштају нафтну индустрију и многи се никада неће вратити.

Овај непрекидни низ негативних трендова само појачава сентименте који обарају цену нафте. Томе треба додати и страховања да ће уколико се ништа не промени, глобална индустрија ускоро остати без простора за складиштење вишкова нафте.

Може се очекивати да ће овај негативни тренд бити заустављен крајем ове или 2017. када ће се уравнотежити понуда и тражња. Међутим, у међувремену глобална економија ће бити изложена турбуленцијама.

Могуће је и да драматичан пад цена нафте изазове такве потресе да земље извознице које сада не желе да смање њену производњу – укључујући Иран и Русију – промене своју позцију и постигну сагласност са државама у Персијском заливу, које истрајаву на ставу да неће једнострано редуковати експолатацију из својих налазишта.

Ту је и питање америчке нафте из шкриљаца, чија је производња смањена за око пола милиона барела дневно од априла 2015 – не толико колико се очекивало прошле године, делимично због тога што су офшор налазишта из Мексичког залива амортизовала пад експлоатације из овог новог извора. Међутим, даљи пад производње нафте из шкриљаца у САД може ублажити песимизам на тржиштима.

Иронија је и да нафта из Ирана може помоћи у заустављању ових негативних трендова. Наиме, поставља се питање колико црног злата Техеран може да пласира на тржиште. Ирански министар финансија је описао садашњу цену нафте као “свеопшти рат” за удео на тржишту.

Ако се испостави да ће Техеран испоручивати мање количине него што се предвиђало, онда ће то бити додатни разлог за ублажавање суморних изгледа на тржишту енергената.

Од овог и других фактора ће у многоме зависити цена нафте у будућности и, у знатној мери, стање на веома ровитим глобалним финансијским тржиштима, закључује Данијел Јергин.

“Шта ако”

Да ли је реч о пролазној кризи или “сеизмичком” потресу са несагледивим последицама. Шта ако се ближи крају досадашњи глобални економски модел у последњих 30-так година са високим растом Кине, односно њена способност да као до сада подстиче светски раст извозом јефтине робе и великим увозом енергије и осталих сировина.

“Сада са ризиком од пуцања дужничког мехура, раст у Кини стагнира”, казао је за ЦНБЦ Мајкл (Мицхаел) Пенто, председник “Пенто Порфолио Стратегиес”.

“Вредност јуана пада, деонице на берзи у Шангају изгубиле су вредност за 40 одсто од јуна 2014. а домаћи железнички теретни транспорт је опао за 10,5 процената у прошлој години. Све то показује да кинеска економија не расте по стопи од око 7 одсто како је објављено, већ да скоро нема никаквог раста. Проблем је што удео Кине у расту глобалне економије износи 34 процента, а у тржиштима у успону више од 50 одсто”, истиче Пенто.

Томас Фридман указује да ће земље чије економије почивају на извозу нафте вероватно морати да се суоче са чињеницом да је ера са ценама овог енергента око 100 долара за барел неповратно прошла и, стога, биће принуђене да преоријентишу своје привреде на производњу и услуге који други желе да купе.

У земљама које су буџете пројектовале на цени нафте од 80 до 100 долара – а притом имају високу стопу раста становништва, као што су Иран, Саудијска Арабија, Нигерија, Индонезија и Венецуела – државни фондови за различите намене су све тањи.

Међутим, за разлику од хладноратовске ере, ове земље не могу да рачунају на традиционалну производњу у којој би се масовно запослили радници. Са све већом применом роботике и софтвера, производи из ових земаља не могу да конкуришу кинеским.

Додатни проблем су климатске промене које притискају њихове екосистеме, а САД и Русија нису спремни да покривају њихове губитке.

“Многе од ових крхких, вештачких држава не подударају се са етничким, културним, језичким или демографским реалностима. Оне су куће каравани, налик на смештај у аутоприколицама – изграђене на плочама од бетона без правог темеља. Сада видимо да су убрзани развој технологије, климатске промене и глобализација налик торнаду који погађа камп кућице. Неке од ових држава се распадају а многи њихови становници сада покушавају да пређу преко Средоземног мора – да избегну из свог света хаоса и домогну се света у коме влада ред, пре свега у Европску Унију”, истиче Фридман.

Међутим, шта ако се завршава и ера Европске Уније, као отворене постмодерне заједнице. Наиме, ако под притиском миграната кључне земље старог континента подигну ограде на границама укидајући тако шенгенски безвизни режим, онда ће, по мишљењу једног европског конзервативног политичара кога цитира Ројтерс, “то бити крај Европе какву знамо”.

Питање је и какве ће бити последица изласка Ирана из изолације са истовременим колапсом система арапских земаља а решење са две државе за проблем односа Израелаца и Палестинаца дефинитивно припада историји.

“У каквој ће интеракцији бити сви ови молекули”, пита се Фридман додајући да се све ово дешава у тренутку када двопартисјки систем у САД црпи највише енергије са крајње левице и деснице.

Платформа Бернија (Берние) Сандерса је да се кључни економски проблем могу решити пре свега додатним опорезивањем грађана. Истовремено, Доналд Трамп (Трумп) и Тед Круз (Цруз) се представљају као политичари који могу да реше све проблем.

“Шта ако наши избори 2016. на крају буду надметање социјалисте и малтене фашисте – идеја које су нестале 1989, односно 1945”, пита се Фридман.

Све ово се дешава у тренутку када су ограничене могућности америчке владе да подстичу економију монетарном или фискалном политиком.

По мишљењу Фридмана, најбоље што Федералне резерве могу да ураде је да повуку одлуку о незнатном повећању каматних стопа у децембру. Након великих напора америчких власти да стимулишу тражњу у циљу превазилажења кризе из 2008, нема консезуса за још један такав значајан подухват.

“Ова питања шта ако чине стварни политички амбијент са којим ће се суочити нови председник. Међутим, најгоре шта ако биће ако за време председничких избора нико и не постави сва ова важна питања, а да не говоримо ако се све ове шта ако тектонске плоче одједанпут покрену? Како ћемо омогућити раст, радна места, безбедност и отпорност? Још има шанси да неко преузме лидерску позицију постављајући и одговарајући на сва ова шта ако питања, међутим време брзо истиче”, закључује Фридман.

Извор: РСЕ