Зашто смо сујетни?

Сви, понекад, имамо потребу за потврдом сопствене вредности. У корену таштине је несигурност, а подједнако је присутна код оба пола. Пракса нас уверава да неко за кога сви мисле да је сујетан, ту особину не види код себе.

Занимљивости 22.01.2016 | 10:30

Када бисте желели да пронађете човека без сујете, морали бисте свећом да га тражите. Након много времена, пронашли бисте га. На пустом острву. Али, не бисте задуго уживали у свом проналаску. Јер, пре или касније, и код њега би се појавила таштина.

Сујета је основа свега, говорио је Гистав Флобер. И био је у праву. Сви је имамо, али је ретко ко препозна код себе. У данашњем друштву које подстиче такмичење у свим областима, има је више него икад у историји. Саговорник "Живота плус", психолошки саветник Иван Огризовић истиче да се код сваког од нас који живимо у савременом друштву понекад јави сујета. И то онда кад желимо да будемо прихваћени у циљу потврђивања сопствене вредности.

- Сујета је друштвени феномен јер су за њено јављање и одржавање потребни други људи. Данашњи вредносни систем јој посебно погодује јер подстиче да се вредност људи мери друштвеним успехом, славом или богатством. Сујета се јавља у ситуацијама кад нам је потребна потврда сопствене вредности. Особа од других очекује одобравање, дивљење, честитке или чак страхопоштовање - каже психолог.

Без других, дакле, нема ни сујете јер немамо коме да се доказујемо. А у њеном корену је несигурност, па чак и инфериорност, примећује наш саговорник. Она представља манифестацију слабости и немоћи јер особа није у стању да сагледа реално себе и осети задовољство и унутрашње смирење.

- Уместо тога, предузима понашања којима жели да скрене пажњу на себе како би добила потврду вредности. Због тога, сујета лако прераста у гордост којом особа покушава да остави утисак моћи. Са становишта развојне психологије, сујета представља инфантилно осећање, јер таква особа попут малог детета није у стању да прави разлику између себе као бића и својих поступака. Са друге стране, зрела особа прави разлику између свог бића и понашања, прихваћености и осећања личне вредности, па је у стању да уместо поноса или сујете доживи осећање самозадовољства и самопоштовања - истиче Огризовић.

Звучи невероватно, али пракса нас уверава да неко за кога сви мисле да је сујетан, ту особину не види код себе. Ако му блиска особа предочи проблем, наступиће одбрамбено правдајући се да је несхваћен, нападнут, па и глумити жртву против које се уротио цео свет. Овакво понашање не чуди нашег саговорника који каже да је сујетном човеку тешко да објективно сагледа себе.

- Ова особа осећа да је често понижена, увређена, омаловажена, те неретко доживљава љутњу, мржњу, гнев, завист. Сваку критику тумачи злонамерношћу или завишћу околине и то чини несвесно како би заштитила своје поштовање. Споља гледано, могу бити приметне промене у понашању, попут претераног истицања успеха, јавног експонирања, привлачења пажње, специфичног израза лица, гестикулације, држања тела. Зато најчешће други примете сујету пре него сама особа - наглашава Огризовић.

Има и оних који верују да сујета није лоша особина. Карл Лагерфелд је говорио да је таштина најздравија ствар у животу. Ал Паћино називао ју је својим најдражим грехом, а Метју Меконахеј тврди да је она одличан покретач. И заиста, рекло би се да нема ничег лошег у томе ако нас жеља да се докажемо тера да будемо добри у послу или да чинимо племенита дела. Наш саговорник, ипак, упозорава да је сујета лоша особина и води у негативном правцу развоја личности чак и кад нас тера на добра дела.

- Сујетне особе су преосетљиве на критику, емоционално веома нестабилне и увредљиве јер претерано зависе од мишљења других. Чак и мањи покушај критике доживљавају као непријатељство и понижење на које одговарају деструктивношћу или осветом. Сујета може бити покретач материјалног успеха или неког другог постигнућа, али дугорочно не води ничему јер проласком успеха наступају инфериорност и очај. А када сујетна особа чини "добра дела", она то опет ради да би добила признање околине. Уколико очекивана захвалност или дивљење изостане, може реаговати веома негативно - каже Огризовић.

Мада је Виктор Иго говорио да жена без сујете није жена, наш саговорник каже да су припадници оба пола подложни таштини. Разликује се само повод и понашање, па ће тако жена чешће испољавати сујету претераним експонирањем свог физичког изгледа, а мушкарац ће истицати положај, имовину, снагу и моћ. Али, добра вест је да се са сујетом можемо изборити.

- Треба да сагледамо себе, препознамо и прихватимо своје истинске вредности. Циљ је постигнут кад наше осећање личне вредности зависи од нас самих, а не од мишљења других или прихватања ауторитета. Такође, борба против сујете се остварује невезивањем за површне, материјалне ствари и славу, већ окретањем другим људима и развојем љубави у себи и за друге. Кад човек научи да свој живот посматра из духовне перспективе која подразумева да је свако од нас равноправан део са различитим способностима и улогама у једној великој целини, моћи ће и да прихвати себе - закључује Огризовић.

ГЛУМЦИ, НОВИНАРИ, ДОКТОРИ
Припаднике неких професија, попут глумаца, новинара, лекара, прати глас да су сујетни. Не без разлога. Како примећује наш саговорник, појам уско везан за сујету је славољубље. Самим тим, погодно тле за јављање таштине су све професије које успех постижу популарношћу и признањем од стране јавности или ауторитета. - Проблем настаје ако особа поистовети своју вредност само са успехом у професији. Неко, на пример може да заврши медицину јер га то занима, воли да помаже људима, добар је у томе и осећа се задовољним. Али, примарни мотив може бити и признање и друштвени престиж како би особа имала доживљај сопствене важности. Да ли је неко задовољан или сујетан, можемо приметити по понашању те особе - каже Иван Огризовић.

Новости