Анализа: Који је прави Робин Содерлинг? И зашто нам недостаје?

Гледао је или у земљу или је чело држао скроз високо, израз лица углавном му је био намрштен и није многима био симпатичан.

Недостајало му је харизме, али парадоксално, с њиме често није било досадно ни на терену ни ван њега.

Упркос томе што није био омиљен, када га дуго није било на АТП туру, почео је да недостаје навијачима и свима око тениса – због громотивих форхенда, пркосне нараве на терену или можда због потребе човека да га највише занима баш онај који жели да буде недоступан и таквим се представља.

Недавно је Робин Содерлинг дефинитивно објавио да се повлачи, иако је последњи званични меч одиграо још у Бостаду 2011. године.

“Није баш најбољи момак у свлачионици, други играчи немају баш лепе ствари да кажу о њему“, рекао је Рафаел Надал о њему после победе на Вимблдону 2007. године.

“Рекао сам му ’здраво’ у пролазу мислим седам пута, а он не одговара. Када добије поен уз помоћ мреже, не извини се. Када смо завршили меч, пружио је руку и није ме ни погледао“, атипично критичан према колеги био је Надал на тој конференцији за медије.

Било је много чарки између њих на том вимблдонском мечу који се протегао на четири дана због кише – Содерлинг је у једном тренутку чак опонашао Надала како вади гаће из задњице.

“Ако мој противник добије поен срећно и не извини се, мене баш брига. Све је то ср..е“, у свом стилу рекао је Содерлинг.

“Не знам јесам ли стидљив, али сигурно се сада нећу мењати. Можда су играчи у праву када причају о мени, можда се не јавим увек, али увек сам мало нервозан и не волим да говорим пре мечева“, одговорио је ипак Швеђанин на Надалову замерку који дан после.

И у томе се крије истински одговор – како је време пролазило, тако се и Робин мењао и почео донекле да се прилагођава окружењу. Новинари почињу да га описују као повученог, али изузетно финог у комуникацији “један на један“, мада је у раној фази његове каријере ситуација била сасвим супротна.

Паралелно са новинарима, повратио је и наклоност колега – испрва није имао много пријатеља, али после се стабилизовао, чак је и са Рафом склопио примирје. Да му је каријера потрајала дуже, можда бисмо и упознали неког сасвим другачијег Содерлинга...

А мечеви са Рафаелом Надалом умногоме су обележили његову каријеру, највише га памте по победи над Шпанцем на Ролан Гаросу 2009. године. Све до прошле сезоне био је једини тенисер који је добио Рафу у Паризу – ’однео’ га је са терена у осмини финала карактерстичном, агресивном игром са основне линије. Играо је као у трансу, ударао је и ударао све док ’Краљ Шљаке’ није био на коленима – 6:2, 6:7 (2-7), 6:4, 7:6 (7-2).

Надал је пао, а цео тениски свет био је у неверици – многе телевизијске станице чак нису од почетка ни преносиле тај меч мислећи да ће Рафа рутински славити, али како је време пролазило и Содерлинг није попуштао, било је јасно да се спрема нешто велико.

“Људи често кажу: ’Мора да је Надал био повређен’. Ја се не сећам тога, играо сам заиста добро, а сви су помало повређени када се дође до каснијих фаза Грен слем турнира. И мене је болело колено и био сам помало уморан. Можда је он имао проблема са коленима, али такве ствари увек се више осећају када губиш“, рекао је Содерлинг неколико година касније.

После победе над Надалом, Робин је декласирао Давиденка и добио Гонсалеса у маратонском мечу, а онда је поново био део историје, само овај пут на “погрешној“ страни – Федерер га је победио са 6:1, 7:6 (7-1), 6:4 и напокон освојио Ролан Гарос.

Содерлинг је био стегнут, није сервирао силовито као у претходном делу турнира, па Роџер није ни имао тежак посао.

Следеће године Робин му се реванширао у четвртфиналу, после је добио и Бердиха и опет ушао у финале, али ту га је сачекао до неба мотивисани Надал – славио је Рафа са убедљивих 6:4, 6:2, 6:4 и поново је успоставио своју владавину Паризом.

Не рачунајући та два финала Ролан Гароса, Содерлинг ни на једном Грен слем турниру није стигао даље од четвртфинала – на УС опену је два пута испао од Федерера баш у четвртфиналу (2009, 2010), на Вимблдону је такође 2010. играо четвртфинале (пораз од Надала), а у Мелбурну је 2011. године дошао до осмине финала.

Већ дуго је тенденција у тенису да играчи касније сазревају и није реткост да се најбољи резултати остварују у оном периоду који би раније био смештен у “позне играчке године“. Најбољи пример јесте Стан Вавринка, који сарађује управо са Робиновим некадашњим тренером Магнусом Норманом.

У тренутку када је одиграо свој последњи меч, Содерлинг је имао 27 година и није тешко замислити да су најбољи резултати и најбоље године тек биле пред њиме. Уосталом, без њега и без Дел Потра, тенису је недостајао један ударач, играч који чистом снагом може да однесе противника са терена. А такви често знају да ’закувају’ када им крене...

Међутим, срећа му поново није била савезник. Био је перспективан јуниор и освајач Оранж Боула, али су му повреде, пре свега колена, успориле напредак. Када је коначно дошао на своје и убедио себе и друге да му је место међу најбољима, десио му се вирус мононуклеозе.

Направио је кобну грешку, дуго је игнорисао симптоме и наставио је да тренира, тако да је његово стање постало хронично – имао је успона и падова, али и даље се пребрзо умарао и после више од три године битке са сопственим телом, решио је да подигне белу заставу.

“Наравно да је ово тужна одлука. Требало је да слушам више своје тело, тако бих избегао болест, али са друге стране, лако је сада бити паметан, а тенис је спорт који увек захтева да сте на максимуму. Могу са поносом да гледам на своју каријеру као врло успешну“, написао је Содерлинг у писму којим је објавио повлачење.

У каријери је зарадио више од десет милиона долара, освојио је десет титула, укључујући и Мастерс у Паризу 2010. године, а достигао је и четврто место на свету.

Дуго Содерлинга нема на АТП туру, већ смо се мало и навикли на то, али мушком тенису и те како би био потребан један играч његовог профила.