Интервју - ЈЈ: Могу да будем боља него што сам била 2008.!

Осетила је како је то бити најбоља на свету, а иако су је повреде од тада омеле да се врати у сам светски врх, не одустаје од тога.

Тенис 21.01.2016 | 00:00

Верује да и даље може до Грен слем трофеја, сања олимпијску медаљу у Рио де Жанеиру и наглашава да је коначно пронашла прави рецепт.

У интервјуу за Б92 између две тениске сезоне Јелена Јанковић је причала о томе како је заволела тенис, шта је тера да иде даље и још неким темама...

Кренимо од почетка. Јелена је заволела тенис уз старијег брата Марка, пошто јој је, како каже, била потребна занимација поред школе јер је била хиперактивно дете.

„Брат ми је био идол, желела сам да радим све што и он. Уз часове клавира, одлучила сам да кренем на тенис, да бих искористила то што нисам могла да стојим у месту. Врло брзо сам заволела тенис, многи су ми говорили да сам веома талентована и да бих једног дана могла да будем професионалац. Тада нисам помишљала на то, пошто нисам почела да играм да бих постала број један на свету, већ да бих искористила енергију на паметан начин“.

Врло брзо, резултати су дошли, освојила је Аустралијан Опен у конкуренцији јуниорки и постала најбоља на свету у тој конкуренцији. Успут школу није запостављала, пошто је то био један од услова који су јој родитељи поставили да би могла озбиљније да се посвети тенису.

„Како сам напредовала, тако су стручњаци говорили да би требало озбиљније да почнем да се бавим тенисом јер имам потенцијал. Родитељи су ми рекли да могу, али да морам да наставим са школовањем јер образовање мора да ми буде приоритет. Никад се не зна да ли ћеш успети, а ја сам морала да се спремим за будућност. Тек када сам освојила јуниорски Аустралијан Опен почела сам да размишљам о томе да бих могла да будем професионалац. Срећом, постала сам број један на свету и постигла сам велике успехе“.

Њен таленат није промакао познатом стручњаку Нику Болитијерију, па се већ као тинејџерка преселила на Флориду у жељи да стигне до самог светског врха. Иако је много напредовала, истиче да јој је то био један од најтежих периода у животу.

„Када сам отишла у Америку, још сам практично била дете. Осећала сам се као на другој планети, одвојена од породице и пријатеља, али сам желела да остварим свој циљ. Тај период ми је био најтежи до сада јер сам навикла да будем окружена љубављу своје породице, имала сам своје друштво са којим сам се дружила. Када сам била одвојена од свега тога, било ми је тешко, много сам и плакала, чак сам хтела да се вратим кући. Али, у исто време сам размишљала о томе да морам да се одрекнем нечега да бих успела“.

По Јелениним речима, у свему томе много јој је помогло то како је васпитана јер иако је позната личност, не понаша се тако.

„Волим када су људи скромни и нормални, када чврсто стоје на земљи. Тако сам васпитана, волим људе, спонтану, позитивну страну, весеље. Весела сам по природи, тако сам васпитана. Мене никада ништа неће променити, увек ћу остати иста и на земљи и то сматрам својим највећим успехом“.

Поред тога што је весела и позитивна, Јелена истиче да је велики борац и да се не предаје лако.

„Велики сам борац и никада се не предајем. Најлакше је одустати када вам је тешко, то само губитници раде. Увек сам тежила томе да пронађем кључ, да се вратим, анализирам своје грешке и научим нешто из њих, кренем напред и нађем пут да се вратим. Нажалост, посебно током последњих сезона сам имала повреде које су ми много тешко падале, и физички и психички, да бих се опоравила и смогла снаге да се вратим и одиграм најбоље што могу“.

Протекла сезона била је посебно тешка за ЈЈ, пошто је практично ишла из повреде у повреду, али је при крају успела да нађе свој ритам и освоји три титуле.

„Није лако, можда је још теже да се човек психички мотивише, да нађе снагу и воље јер сам ја прошле године имала велике проблеме са леђима, а када сам се вратила на терен, појавио се проблем са мишићем на бутини. Уз то, имам хронични проблем са стопалом, који ме је спречио да играм у Фед купу, а иако он може да се реши само хируршким путем, терапије су ми помогле да то не утиче на мене. Искрено, имам осећај да сам се последњих месеци вратила, да играм много боље, тело ми је ојачало. Свесна сам да ми је потребан константан рад и труд да би ми се тело довело на одређени ниво да бих могла да се борим са најбољима на свету, освајам турнире у будем при врху. Тек при крају сезоне сам успела да остварујем победе над тенисеркама које су ми раније задавале проблеме, добила сам самопоуздање и нову жељу да напредујем, радим на себи и будем боља“.

Популарна ЈЈ верује да би 2016. година, ако је здравље буде послужило могла да буде њена најбоља у каријери.

„Надам се да ћу се ако ме здравље послужи вратити у светски врх јер мислим да то могу и да је прави тренутак. Мислим да је главни разлог зашто то нисам успевала претходних сезона то што због неадекватне припреме нисам могла да играм добро у континуитету. Одиграла бих добро једно, два до три кола и више не бих имала снаге. Повреде су криве што нисам имала континуитет у раду, па тако и унапређивању игре и јачању тела, али и психе. Радила сам посебно на томе да бих дошла до нивоа којим бих била задовољна, верујем да сам нашла формулу за успех, а сада су само битне воља и мотивација, да ли ја то желим или не“.

Најбоља српска тенисерка није на најбољи начин започела сезону на турнирима у Бризбејну и Сиднеју, али има велика очекивања од њега и не одустаје од највиших циљева.

„Убеђена сам да би ова сезона могла да буде моја најбоља. Надам се, имам велике циљеве и мотивисана сам за велике успехе. Посебно због Олимпијских игара у Рио де Жанеиру, волела бих да освојим једну од медаља, то ми је сан. Много волим да играм за своју земљу, увек дајем више од својих могућности, много сам срчана, борбена и велики патриота. Баш зато мислим да уколико наставим да радим овим темпом и дођем до континуитета у раду бићу боља него када сам била најбоља на свету 2008. године“.

Иако ове године пуни 31 годину, Јанковићева не размишља о крају каријере, али признаје да јој тренинзи много теже падају сада него пре десетак година.

„Све зависи од тога колику страст ја будем осећала према тенису и колико ће ме здравље служити. Волим да се такмичим, то је нешто што волим највише на свету, али сам све старија и много ми теже падају тренинзи, загревање и рехабилитација, све оно што тенис захтева да бих била на врхунском нивоу. Када бих могла само да изађем на терен и да се надмећем, играла бих до 50“, рекла је Јелена Јанковић за Б92.