Зашто сви радници желе у јавни сектор?

Иако се за високу стопу незапослености кривац углавном тражи у пропалој привреди и лошем пословном амбијенту, послодавци и економисти тврде да су за то једнако криви и сами радници, јер су незаинтересовани да свој хљеб зараде у реалном сектору!

Република Српска 19.01.2016 | 17:40

Како тврде, у Српској многи произвођачи муку муче да попуне своје редове или чак да прошире производњу зато што нема заинтересованих за рад у погонима и просјечну плату од 600 КМ. Истовремено, број оних који се јављају на конкурсе у јавној управи и финансијским организацијама, гдје се нето плата креће у распону од 600 до 1.300 КМ, по једном радном мјесту најчешће је и троцифрен. Нису ријетки они који годинама таворе на бироу и уопште не конкуришу за послове које би могли радити.

Рударски посао

Александар Радета, директор Агенције за јавну управу Републике Српске, каже да се за једно мјесто са средњом стручном спремом на њихове конкурсе обично јави више од стотину кандидата, али да има и другачијих ситуација, односно да за нека отворена радна мјеста нико неће да конкурише.

"Сви желе да заврше било какву школу, да се ухљебе у некој канцеларији и ништа не раде. За свако радно мјесто са средњом стручном спремом код нас се јави више од стотину кандидата, па само можете да замислите шта се дешавало када су Пореска управа Републике Српске и Управа за индиректно опорезивање БиХ расписивале конкурс за 40 радних мјеста - стигло је на хиљаде пријава иако многи за та мјеста нису били ни квалификовани", наглашава Радета.

Истовремено, додаје он, високообразовани често не желе да конкуришу тамо гдје се много ради. Како каже, типичан примјер су дипломирани економисти којих има највише на бироу, а када буде отворено мјесто за рачуновођу, нико га неће.

"Знају сви да је то рударски посао. А да се јаве, стекли би и искуство и сигурно лакше дошли до бољег посла", рекао је Радета.

 

На питање да ли мисли да смо лијен народ, Радета каже да нисмо, али јесмо склони кретању линијом мањег отпота и великих очекивања да одмах након дипломе треба да се ухљебимо као директори или барем чиновници.

Економиста Зоран Павловић тврди да се суочавамо с општим поремећајем у систему вриједности. Тражи се само брза зарада уз минималан рад у удобној климатизованој канцеларији.

"Нико неће да ради у реалном сектору, гдје се морају засукати рукави за далеко нижу плату. Чињеница да се на конкурсе за једно мјесту у државној управи јаве стотине кандидата, а да произвођачи не могу да попуне 400 радних мјеста, јер се на њихов оглас јави једва 100 људи, потврђује ову теорију. Посљедњих деценија његује се концепт по којем се треба прихватити посла само ако је зарада брза и добра. Волимо да лежимо џаба. Слика живота нам је искривљена и као да нисмо свјесни реалности. Није наша стварност оно што видимо на ТВ екранима, да се за глупирање у ријалитију може добити 15.000 евра за неколико мјесеци. Колико видим, никоме није ни на крај памети да хљеб заради у производњи, која мора да се развија да би се систем одржао. Плате у реалном сектору су дефинисане на основу трошкова и радници не могу да буду боље плаћени зато што је направљен велики јаз према јавном сектору, у којем су те плате далеко више него што стварно стање допушта", каже Павловић и додаје да је посебно проблематично што, поред одбијања посла, млади не желе ни да се едукују, осим ако ће им то донијети посао у јавној управи.

Једва преживљава

Радници, с друге стране, гледају како да живе, тј. преживе, са 400 или 500 КМ из производње док они из јавне управе имају и до три пута више плате. Један од радника с којима смо разговарали каже да, иако нема ништа против рада у производњи, тешко му пада то што уз велике напоре једва плаћа редовне обавезе.

"Свака част и економистима и послодавцима, али нека они покушају да живе од моје плате, па онда нека говоре о жељама да се ради у производњи. Надам се само да моје дијете неће морати у производњу, јер од ове сиће коју нам дају једва преживљавамо" рекао је један радник.

Аћић: Лош однос према радним навикама

Директор Уније удружења послодаваца, Саша Аћић, каже да теза о незаинтересованости радника апсолутно стоји, што се свакодневно потврђује у пракси међу произвођачима. Иако није хтио да помиње имена компанија које не могу да попуне своје редове, он тврди да таквих примјера има.

"Имамо лош однос према раду и радним навикама, а влада велики јаз између плата у јавном и реалном сектору, због чега је и превагнуо интерес за рад у управи и администрацији. Сви ови разлози су узрок што имамо само једног радника у производњи на 10 потрошача. Упису факултете само да би отишли из производње, односно ушли у управу и администрацију. Томе у прилог иде недавна информација да је на конкурс за 400 радних мјеста у једној производној фирми стигло само 150 пријава. Такође, радници су нам слабо покретљиви, тешко прихватају послове у другим градовима или државама, а да не говоримо о дошколовавању" ,рекао је Аћић.

Извор: Пресс