Драган Џајић, прича коју нисте чули...

Постоје ли питања која легендарном фудбалеру никад нису постављена? Постоји ли одговор који никад није дао?

Фудбал 15.01.2016 | 00:00

АМАРКОРД

Главна улога: Драган ЏАЈИЋ

ПРВИ ДЕО: ПАРТИЗАН МИ НУДИО КУЛЕ И ГРАДОВЕ

За оне који су га гледали уживо, најбољи свих времена. За оне који нису, ВЕРОВАТНО најбољи свих времена.

Он је и званично најбољи фудбалер 20. века у Србији. Јединствен. Непоновљив. Бемсртан.

Драган Џајић.

Постоји ли питање које му никад није постављено? Постоји ли одговор који никада није дао? Има ли детаља из његове каријере који су остали непознати широј јавности? Сазнаћемо само уз помоћ Амаркорда.

Слике се листају и враћају нас у предивну фудбалску прошлост.

Лопта га је коштала прве опасније ситуације у животу. Појурио је за њом на улицу и умало подлетео под Москвич.

Оцу није ни рекао, јер му се већ био замерио. Играо се у школском дворишту када је одједном угледао свог Крстивоја.

Дошао је у школу да преконтролише братове оцене. Није био задодовљан и бес је искалио на мени. Узео ме за руку, одвео кући и све сличице ми бацио у ватру. Борио сам се као лав да сачувам бар једну. И успео сам. Шта мислите коју?

Живо нас занима?

Предрага Ђајића. То никада нећу заборавити. Још ми је пред очима. Врло брзо сам обновио колекцију и сакупио још више него што сам имао. Многе сам изгубио играјући тапке и пар-непар.

Детињство као и свако. Незамисливо без несташлука.

Јер тад, тад сам био млад.

Једном сам могао да се удавим. Ушао сам у реку са другом, кога сам касније венчао па смо се и окумили. Није било дубоко, али ниједан од нас није знао да плива. Почели смо међусобно да се гурамо, ноге су проклизале у стрмом плићаку и настала је драма. Дрека, вриска, дозивање у помоћ... Срећа да је на обали било старијих људи. Играли су карте. Да нису скочили и спасили нас не би било ни венчања ни кумства ни фудбала.

Не би било ни дриблинга, центаршутева, голова. Не би било врхунског фудбалског мајсторства.

Приче о страшној левици с Уба чуле су се много пре доласка у Београд. Захваљујући чудном сплету околности.

У Ваљеву је гостовао други тим Звезде и две селекције млађих и старијих пионира. Видео сам плакат на Убу и одушевио се. Кад ћу да гледам Звезду ако не сада. Буљио сам у плакат заједно са братовим другом коме је пало на памет да би Драгољуб могао да ми среди да одиграм бар неколико минута за млађе пионире. Када смо му изложили идеју, брат нас је погледао чудно и најнормалнијим гласом одговорио ’Немамо пара за аутобус’.

Није могуће. Зар аутобуска карта да поквари животни сан. Мора да постоји решење. Макар кренуо пешке ка Ваљеву.

Драгољуб је вероватно видео ватру у мојим очима. Вратио се после 15 минута и рекао ми да је обезбедио превоз. Замислите моју срећу. Он је познавао ваљевског тренера Мишка Лазића и замолио га да ме убаци на неколико минута. Чисто да осетим атмосферу.

Није све ишло глатко. Драган је био само један од стотине клинаца који су баш тада пожелели да обуку дрес Металца. Не долази Звезда сваки дан у Ваљево.

Убеђивање је уродило плодом и Мишко је питао брата где се најбоље сналазим на терену. Рекао је да добро баратам левом ногом и да би ми одговарало место левог крила.

Све после тога је део историје.

Сећам се да је падала киша пре утакмице, па је грануло сунце. Али услови за игру су били идеални, јер је терен на Крушику био један од најбољих у читавој Југославији. Судија је дао знак за почетак. Добио сам лопту и догодило се нешто невероватно. Ја се тог дриблинга сећам и дан данас. Први минут меча. Повукао сам напад и ослободио се неколико противничких играча. Отишао сам сувише искоса. Пошто смо играли у патикама, мало сам проклизао, али сам у делићу секунде извео потез који је све на стадиону оставио без даха. Иако акција није крунисана голом, утицала је на тренера Лазића да ме читаву утакмицу остави у игри.

Са бројем 11?

А како другачије.

Недељно поподне из маште. Заживео је мит о чуду од детета са божијим даром у левој нози.

Само четири дана касније, тај исти тим Звезде је по повратку из Ваљева свртатио на Уб да одигра још једну пријатељску утакмицу. На клупи је био Миљанић, а на терену Куле Аћимовић, Цоле Јанковић, Стане Караси, Трифке Михајловић... На голу Небојша Ђорђевић. Тренер Јединства у то време био је Раде Ђунисијевић. Један сјајан човек коме дугујем огромну захвалност за све што сам постигао у животу. Он је и договорио са људима из Звезде да сврате до Уба и одмере снаге са Јединством. Чак нам је и дресове купио, јер смо до тада играли фудбал само на улици.

Претпостављам да сада није било потребе за убеђивањем?

Ха-ха-ха. Какво црно убеђивање. Раде ми је чак дао слободу да саставим тим. Рекао ми је ’ти најбоље знаш ко од тих твојих другара из школе може највише да пружи’. Тако сам ја био и селектор са 14 година. Онај Боба са претходне фотографије није имао пој... овај, био је најслабији од свих, па сам га послао да брани. Сви су се плашили катастрофе. Тај чувени подмладак Звезде је често играо предигре широм земље и побеђивао са 18:0 и 22:0.

Колико су вама дали?

Два! И нису победили. Јер сам и ја њима дао два. Било је нерешено. Посебно ми је драг други гол који сам дао Ђорђевићу јер је потпуно идентичан као онај који сам му дао неколико година касније у првенственој утакмици ОФК Београд – Ц. звезда. Тај гол се и данас врти на телевизији у неким емисијама. Сећате се сигурно. Боцнуо сам лопту, пребацио голмана и онда је рутински отпремио у мрежу.

Полако, пре тога Палилулац.

Ма то је била једна утакмица. Можда две. На молбу једног изузетног стручњака, доктора Златана прихватио сам да појачам његов тим на турниру у Ваљеву. Ја сам тада свима излазио у сусрет. Само да играм и дриблам. Послали су чак и Мерцедес по мене на Уб. Одиграо сам једну и на игралишту Бродарца против Радничког с Новог Београда. Победили смо 3:0. У Радничком је радио врхунски тренер Звонко Лубенков. Разумео се у фудбал и мене је обожавао. На том логоровању у Крушевцу он ме је одмах препознао и препоручио. Очигледно ме добро запамтио са те утакмице.

Грабио је крупним корацима ка Аутокоманди. Било је само питање у коју ће улицу скренути. Ближио се дан одлуке.

Рођен сам у звездашкој породици. Од малих ногу навијам за Звезду, али први се јавио Партизан. Дошли су на Уб да разговарају са мојим оцем. Чињеница је да сам дефинитивно скренуо пажњу на себе наступом за омладинску репрезентацију Београда против селекције Југославије, када сам завртео мозак беку Звезде Жики Јефтићу.

Тренер подмлатка ’црно-белих’ Миломир Стризовић је имао велику жељу да га доведе на ЈНА. Понудили су собу за становање, неограничен број бесплатних аутобуских карата до Уба, џепарац...

...интернат и храну у мензи. На све то, мој отац је одмахнуо главом и рекао ’њему је овде школа на 50 метара од куће, а храни се код мајке’.

Рационално, нема шта?

Мој отац није био човек из спорта. Тек је касније заволео фудбал и почео да га прати са занимањем. Чак могу да кажем да се веома добро разумео. Али у почетку, није желео да ми било шта одвуче пажњу од школе.

Не верујем да је под ’било шта’ подразумевао и Звезду?

Ту већ није имао куд. Опет је то био стицај околности. Генерални секретар Звезде Ђоле Мирковић је био убски зет и пашеног са поменутим Ђунисијевићем. Ишао је на проверену карту звездашког педигреа. Сложио је причу да за Џајиног сина не сме да постоји друга опција осим Звезде.

И коначно. Маракана. Сан постаје јава.

Нашли смо компромисно решење. Ипак сам ја код родитеља имао одређену сигурност. Није било лако кренути у непознато. У велики град. Зато смо се договорили да у прво време путујем на тренинге и враћам се увече на Уб. Наставио сам са школом. Часови до 11.55, аутобус за Београд у 12.05. Тако је било 7-8 месеци. Тако сам и ушао у први тим.

Окрећемо страницу у албуму. Једна фотографија враћа сећање на прве дане у омладинском тиму Звезде.

Меч против Металца на стадиону ЈНА. Виде се и моји другови из Ваљева, ево га голман Ладовац. Финале нечега, не сећам се тачно чега. Знам сигурно да је било за неки трофеј. У регуларном току 1:1 и пенали. После пет серија и даље нерешено 4:4. Само сам ја промашио за Звезду. Очекује се додатна серија и Миљан ми каже ’иди, поново шутирај’. Ја га послушам, узмем лопту, ставим на 11 и... Опет промашај. Хтео сам у земљу да пропаднем.

МИСТЕРИЈА ТРАНСФЕРА У РЕАЛ

Није ни сањао да ће тако брзо дебитовати за први тим Звезде:

Крстивоје дошао кући и мртав хладан ми каже да је био код доктора Аце Обрадовића у канцеларији. ’Свратио сам до Звезде’, као да је свратио до комшије. ’Поручили су ти да одмах одеш за Београд јер у суботу треба да играш за први тим’. Ја не верујем. Рођени отац збија шале на мој рачун.

Све је баталио због фудбала. Чак и школу:

Пао сам из биологије на поправном. Нисам смео оцу пред очи.

Исплатило се. Вишеструко. У мају 1962, Џаја са 16 година постаје члан Црвене звезде.

Поштовао сам договор са оцем и враћао се на Уб после сваког тренинга. Умео сам понекад да преспавам код Дејана Бекића у Молеровој улици. Имао је предивне родитеље и никада нису правили проблем. Једно време сам користио и трособан стан у Светосавској број 30, заједно са Дурковићем, Томом Милићевићем, Миланом Чопом, Дујковићем и Ђурицом.

Друштво мало, али одабрано.

Тако смо се калили. Мени је Учитељска била једну станицу од зграде. Спавао сам такође у хотелу Палас и две године у стану Душана Маравића док је он био у Венецуели. Касније сам добио свој стан на Бановом брду.

Одлутасмо од теме. Деби?

Против Будућности. Морао сам да прођем специјални лекарски преглед код доктора Боре Бабића. Маштао сам о томе да само једном заиграм за Звезду, па да баталим фудбал. Одем увече испред Борбе, купим сутрашње новине и видим своје име у саставу. Шок и неверица. И даље мислим да сањам. Тренирао сам са првим тимом, они ме гледају, не познају ме. Ја све нешто стидљиво.

И против Будућности стидљиво?

Ма не. Ту се нисам збунио. Био је 0:0, али сам одиграо одлично. Сећам се да сам добио седмицу сутрадан у новинама. Био сам један од ретких са прелазном оценом.

Да ли је то била прекретница?

Стицајем околности, омладинска репрезентација је имала неку турнеју одмах по завршетку првенства. Доктор Обрадовић ми није дозволио да се одазовем позиву, јер је Звезда имала обавезе на Рапан купу. Миљан се љутио, али није могао ништа против одлуке клупског руководства. Испоставило се да је Аца био у праву. Одигао сам феноменално тај турнир против пољских и чехословачких ривала. Онако млад, био сам атракција. Један дриблинг, публика већ у трансу. Уследиле су припреме у Никшићу на којима сам се дефинитвно изборио за статус првотимца.

Миљан Миљанић. Нераскидиво пријатељаство веже најбољег српског фудбалера свих времена са популарном Чичом. Везивало је...

Веома важна личност у мом животу. Имао је пресудан утицај на формирање читаве моје генерације.

То је све? Значи, ипак постоји мистерија трансфера у Реал?

Звезда је добила позив да учествује на турниру у Бадахозу са Гранадом, Спортингом из Лисабона и Реалом. Пут је био напоран. Најпре авионом за Севиљу. Затим, седам сати аутобусом по несносној врућини. Стигли смо пред сам почетак прве утакмице. Само смо се истуширали и одмах на стадион. Реал са Гранадом, ми са Севиљом. Славили смо са 6:1. Бриљирао сам на терену. Не претерујем, заиста.

Не сумњамо. Да ли су чекали финале, или су одмах бацили удицу?

Одмах су дошли у хотел и изразили жељу да будем њихов гост на опроштајној утакмици Хента. Челници Звезде нису правили проблем. Замолили су да се пошаље званичан допис на меморандуму клуба и обећали да ћу сигурно доћи. Дан касније, победили смо и Реал са 2:1. Дао сам сјајан гол и дорпинео освајању трофеја.

Претпостављам да је позивница исто вече стигла на Маракану?

По повратку у Београд, имао сам страшне болове у леђима. Задесио се и реванш са Тотенхемом. Јурили смо њихову предност из Лондона од 2:0. Једва сам истрчао на терен, а сутрадан је требало да путујем за Мадрид. Нисам се ни загревао. Доктор Ерцеговац ми је дао ињекцију буквално минут пре почетка меча. Победили смо 1:0 и ја сам рекао да нема шанси да идем у Шпанију.

Реал не зове два пута. Као што се и Хенто само једном опрашта од фудбала.

Миљан није хтео ни да чује. ’Обећали смо и не смемо да их преваримо’. Ломио сам се читаву ноћ и на крају одлучио да кренем. Нисам се покајао. Дочек је био врхунски. Како и доликује великом клубу. Хенто ме је лично сачекао на аеродрому и поклонио ми ручни сат Ролекс. По доласку на стадион, имао сам заказану масажу. Угостио ме је и Кубала, не сећам се да ли је у то време био тренер или неки функционер у клубу.

Није ни битно. Нас занима колико сте простора добили?

Много. И то на какав начин. Хенто је напустио игру већ у петом минуту. Пришао је аут линији, скинуо дрес са бројем 11, подигао ми руку и уступио место на терену. Има ли лепше симболике? Одиграо сам изванредно.

И остали у Мадриду?

Не. Вратио сам се за Београд и чекао нови позив. Био сам спреман да се закунем да ће уследити сваки час. Миљан је ишао са мном на тај спектакл. На неки начин, ја сам њега упознао са Реалом.

Телефон никада више није зазвонио?

Јесте. Али због позива у војску. Док сам ја одслуживао дуг отаџбини, Миљан је отишао у Реал.

Без Вас?

Мени се у међувремену појавио Атлетико Мадрид са баснославном понудом. Зовем га телефоном и питам ’Чича, докле смо стигли са овим? Дошли су људи и нуде ми гомилу пара’. Он каже ’Драгане, ништа не потписуј. Ја ускоро завршавам све формалности и ти долазиш код мене у Реал’.

Да ли је звучао озбиљно?

Апсолутно. Још је додао ’Овде су Амансио, Веласкез, Сантиљана и Роберто Мартинез. Недостајеш само ти за идеалан нападачки квинтет’. Ја му поменем још једном за понуду Атлетика, он упоран да ништа не потписујем.

Послушали сте га?

Наравно. И није ми се више јавио! Никада га нисам питао зашто ми је то урадио.

Нисте ни наслутили?

Десет година после свега, били смо гости у некој емисији на РАИ УНО у Италији. Било је много асова у студију. Факети, Ариго Саки, Вујадин Бошков, Бата Булатовић, Дејан Савићевић... Са мном је била и моја супруга. Био је и Миљан. У једном тренутку, Чича отвори душу и призна пред свима да се огрешио о мене. Као, плашио се реакције шпанске јавности ако доведе још једног Југословена у Реал. Остала је жал за сва времена. Био сам у врхунској форми и маштао о томе да бар једну сезону проведем у дресу Краљевског клуба.

Жал која је дефинитивно нарушила односе између два велика пријатеља?

Не могу ја да се љутим на Миљана. Никада. За мене је Чича најбољи тренер са којим сам сарађивао у својој каријери. Може само да ме чуди тај његов потез. Увек сам му био при руци. Гасио сам пожаре у Звезди и трудио се да њега заштитим у свакој ситуацији. Поштовао сам га као оца. Ценим га и данас као стручњака. Није смео то да ми уради. Жао ми је, признајем. Не због финансија, већ због привилегије да обучем дрес најславнијег светског клуба. То остаје за сва времена. На крају крајева, они су мене звали. Нисам се ја нудио. Не љутим се на Миљана, али смем бар да му замерим.

Искрице у Џајиним очима. Не љути се. Али памти. И жали. Искрено, жали.