Диктатор у фирми Боксит Милићи: Како Дукић каже или вас нема

У Милићима се тек поједини грађани одлуче јавно проговорити о мобингу који се дешава унутар компаније Боксит. Полиграфски тест тек је један у низу провјера кроз које радници морају проћи. Боље упућени тврде да је у позадини приче бојазан директора да у јавност изађу озбиљне приче о криминалу и корупцији који се вежу за ово мјесто.

Јелена Симић није прошла полиграфски тест. То јој је саопштио генерални директор фирме у мотелској соби, у прекидима између шамара, каже њена сестра Милојка.

"И ту је он сачекао, вријеђао је, чупао је за косу, називао је погрдним именима, шамарао и давио. Рекао је да ће јој одузети стан који је добила од фирме да га откупи што су касније и учинили заједно с отказаом. Казали су да је одавала тајне, а које она тајне може одавати као угоститељска радица. Страшно", казала је за Н1.

Због страха за властиту безбједност Јелена је данас ван БиХ, ускоро би јој се могла придружити и сестра за коју је живот у Милићима постао немогућ.

"Овде је све како Рајко Дукић каже или вас нема. И без полиграфа довољно је било тешко. Морали сте излазити у његове објекте, куповати у његовој робној кући, И ако не потрошите новце они вам их одузму. И сви ћуте", додаје.

Шта значи бити изопштен из друштва најбоље у Милићима осјећа Душко Вагурић, бивши радник Боксита који се усудио проговорити о криминалу у компанији Боксит. Иако повријеђен на радном мјесту, никада није добио инвалидску пензију. Али јесте отказ и иницијале на споменику срама који је у власништву Боксита.

"Ја сам радио у Бокситу од 82. године. Послије рата била је то велика пљачка у приватизацији. Ја сам све вријеме указивао на то и зато и добио отказ 2002. године. Иако ме суд као инвалида рада вратио, поново су ми дали отказ и 2006. и до данас се борим на суду. Мени је забрањен улазак у све објекте Боксита, а то су готово сви објекти у Милићима. Нама који смо покушали говорити пријетило се и смрћу", каже Вагурић.

Но нису само бивши радници ти који прозивају генералног директора. Земља коју је преко задруге користила породица Витић преписана је на Боксит. Њихови објекти су срусени, стока одведена...

"Једног дана су упали, његова индустријска полиција и 70 специјалаца из Бијељине као да сам ратни злочинац. Опколили ово, свиње, 70 комада су потоварили, ово срушили. Без објашњења. Мој дјед је користио ову земљу, мој отац, ја. Све ово је преписано на Боксит, људи чија је земља била нису се смјели бунити -увијек има неког ко ради у Бокситу, а у геодетском заводу ћуте. А ти се немаш коме жалити. Све је под његовим патронатом".

Фирма Боксит прије рата упошљавала је преко 3.500 радника, након приватизације тај број сведен је на 700. У самом граду нешто је више од 5.000 грађана који о генераланом директору не желе говорити.

Умјесто Рајка Дукића који је данас на службеном путу, коментар је стигао од савјетнице за медије. Одбацила је наводе о злостављању, а на питање о полиграфу нагласила:

“Питања су била о компанији јер је било крађа, а норамалним путем није се могло утврдити ко је одговоран. Било је питања о одавању тајни, ствари које се дешавају у компанији, но мобинга никада није било, посебно не злостављања. У компанији ради 700 лица. Не можете свима вјеровати. Увијек има оних који су задовољни и оних који нису. Ако је било и примједби могао се контактирати Синдикат, надлежне службе, но пријава није било".

Пријава је било, али не и реакције власти у Милићима.

Осим уреда Омбудсмена нико на оптужбе наших саговорника није реаговао. Јелена Симић епилог свог случаја очекује на суду у Источном Сарајеву.

Извор: Н1