Један од најмлађих обућара у Српској

Дејан Станетић, бањалучки обућар, који се овим занатом бави већ пет година, мисли да не постоји обућар млађи од њега који ради самостално у Републици Српској, а колико му је познато ни у Босни и Хецеговини.

Босна и Херцеговина 03.01.2016 | 12:00

Станетић има 36 година. За овај занат се школовао, а касније га је усавршио с ујаком који је такође обућар. Никада се каже није покајао због избора занимања

"Покајао сам се само што нисам још раније кренуо да радим овај посао, чим сам завршио школу, а имао сам прилику, али сам увијек негдје другдје ишао. На срећу, никад није касно", рекао је Дејан Станетић..

Објашњава да овај посао може радити "само неко ко је у неку руку и креативан", јер има доста процеса у којима долази до изражаја креативност мајстора, чак и приликом поправке, надоградње, преправке.

"То може да ради само онај ко воли и ко има смисла. Ја волим и радо га радим", каже он.

Сматра да у Бањалуци постоји премало обућара, а што је највећи проблем. Сви су или у средњим годинама или старији.

"Уопште не знам ко ће то да ради када једног дана не буде тих људи, мене и осталих, ко ће да настави радити?" пита се Станетић и објашњава да је пратио ситуацију када је интерес за овај занат у питању, те да је јако мало интересовање за било какав обућарски смјер.

Узалуд су, каже, и стипендије и све остале мјере којима се млади покушавају приволити да се школују за овај посао. У његову радњу, од како ради, нико није дошао да пита да ли би могао учити. То Станетића ни не чуди, јер је, вели, чуо од једног искуснијег колеге да му за 40 година рада није дошао нико с жељом да изучи занат.

"Шта је разлог, немам појма", каже он.

На питање да ли је добра зарада, објаснио је да "може да се заради једна солидна плата, а сад да има нешто посебно новца - нема, као ни свугдје.

"Посла углавном има, с тим да се не може наплаћивати онако како би требало да се наплаћује, таква су вемена, криза је", прича овај мастор.

У његовој радњи, каже, честе су и хитне интервенције, јер му често долазе, нарочито жене којима пукне пета или се поквари рајфершлус, па моле за хитну помоћ.

Највише посла за обућаре иначе буде од октобра па надаље.

"Вријеме нам диктира обим посла, ако је снијег и киша, имамо више муштерија", каже Станетић.

Осим класичних поправки обуће ношене дуже вријеме, он у својој радњи, смјештеној на бањалучкој пијаци, ради и интервенције на рекламацијама нове обуће за неколико фирми које имају своје продавнице у Бањалуци, а углавном се ради о пођоњавању, лијепљењу, поправљању рајфершлуса.

Често му муштерије долазе и с обућом коју је немогуће поправити.

"Поготово сад ова кинеска обућа коју је немогуће било чим залијепити, немогуће је да се ради било шта с њом. У таквим случајевима углавном савјетујемо муштеријама да им се не исплати то да радимо, да ми бацамо труд, они новац и на крају ништа не добијамо", испричао је овај обућар.

Задовољан је сарадњом са старијим колегама, са којима, како каже, има претежно добру сарадњу и коректан однос.

"Ако су они претрпани послом пошаљу муштерије мени и обрнуто и тако то иде", каже он.

Окушао се и у ручној изради ципела, испричао је, показујући пар ципела који су ручни рад од почетка до краја.

"То се код нас не исплати радити, јер одлази много труда и улагања, а људи немају пара да плате тако нешто. Те ципеле се, на примјер, крећу у Србији од 150 евра па надаље, док је код нас то већ...", прича он.

Додаје да је проблем и набавка репроматеријала, јер су тржишта Хрватске и Србије много боље снабдјевенија од БиХ.

Од машина, објаснио нам је, све су подједнако важне и пријеко потребне. Од машине за обраду, за полирање, машине за шивање... Због тога је на почетку самосталног рада имао већа улагања, али нешто од опреме добио је и као донацију.

Упркос упозорењу да се обућа мора подићи у року од мјесец дана, које је истакнуто у његовој радњи, често се муштерије никад не појаве, а дешава се да дођу и након двије године.

"Одлажем по годину, двије, ако за то вријеме не дође муштерија поклоним сиротињи" каже Станетић.

Извор: НН