Анализа: 10 најбољих странаца КК Партизан...!

Страни кошаркаши су током претходних 15 година дали огроман допринос успесима црно-белих и било је "паклено" тешко рангирати их...

Кошарка 05.01.2016 | 00:00

САД, Бугарска, Турска, Белизе, Португал, Габон, Чешка, Словачка, Аустралија, Летонија, Француска, Мексико, Аргентина... Наравно и земље настале распадом СФР Југославије.

Кошаркашки клуб Партизан доводио је странце практично из свих делова Европе, али и са различитих крајева планете. Неки су у Пиониру били само на "пробном раду". Неки су потписали уговоре, али нису догурали до дебија за први тим.

У конкуренцију за ову Топ листу ушло је њих тридесетак - тиме што су бар неколико месеци носили дрес Партизана, одиграли бар један "вечити" дерби, европску утакмицу, освојили бар један трофеј...

Велика већина странаца и данас има своје место у срцима Гробара, који су их чувеним "часовима љубави" мотивисали да пружају све од себе, истовремено их даривајући осећајем емотивне испуњености и успоменама, какве нису могли да понесу са неких других станица у својим каријерама.

Најбољу десеторицу није лако одредити, још теже је рангирати их од првог до десетог места, а после свега бити сигуран да се о некога нисте огрешили - немогуће. Али, покушали смо...

10. ВОНТИГО КАМИНГС (Вонтеего Цуммингс), 2006-2007

Први странац који је у Партизан донео значајно НБА искуство. Одиграо је две сезоне за Голден Стејт и једну за Филаделфију, али му Партизан није био први клуб у Србији, с обзиром на то да је у сезони 2004/05 наступао за Хемофарм.

Црно-бели су га довели фебруара 2006, неколико недеља након растанка са Џералдом Брауном, који се на почетку те сезоне вратио у Партизан из Албе, али се показало да више не може да одговори захтевима тренера Душка Вујошевића.

Камингс је од самог почетка уливао поверење - конституцијом, лакоћом покрета и кошаркашком елеганцијом (памти се и по увек угланцаним белим патикама), а за сезону и по у клубу био је актер пет финала.

Помогао је црно-белима да освоје две титуле првака државе (2006, 2007) и први трофеј у Јадранској лиги (2007), али са ове тачке гледишта је можда најзначајнији подухват био пласман у Топ 16 фазу Евролиге, јер то Партизану претходно није успевало пет сезона заредом и сви су већ били на ивици стрпљења.

На укупно 20 мечева Евролиге 2006/07 бележио је 12,9 поена и 3,4 асистенције. Добре партије "наплатио" је преласком у Макаби, испоставило се у последњи час, јер је тамо, са пуне 32 године, почео да губи прикључак са врхунском кошарком. Са "поносом Израела" наступио је и на Фајнал фору 2008.

9. ФРЕДЕРИК ХАУС (Фредерицк Хоусе), 2002-2004

Американци који су почетком века долазили у српске клубове били су у правом смислу те речи - лутрија. И то са малим шансама за добитак. Међутим, Хаус је био играч који се Партизану, упркос очигледној техничкој недорађености, итекако исплатио.

Доведен је из развојне лиге (НБДЛ) у раној фази сезоне 2002/03, да замени Бобана Савовића, који није испунио очекивања по доласку са универзитета Охајо Стејт.

Играо је са огромном енергијом, губио много лопти, али их је још више освајао. Селекција шута му је увек била дискутабилна, у Евролиги је за две сезоне у Партизану убацио свега 20 одсто тројки.

Ипак, показивао је велику жељу за победом и посвећеност клубу и то га је брзо учинило љубимцем навијача. Публика у Пиониру прописно је извређала Душка Вујошевића, када је Хауса једном приликом по казни послао у свлачионицу усред утакмице... сцена каква се пет или 10 година касније не би могла ни замислити.

Дао је велики допринос освајању друге и треће узастопне титуле (2003. у финалу против ФМП-а и 2004. против Хемофарма), чиме су ударени темељи дугогодишњој доминацији у домаћем првенству.

Прешао је у Лијетувос Ритас, са којим је 2005. освојио УЛЕБ куп, а потом играо за Таукерамику (садашњу Лаборал Кућу, био учесник Фајнал фора 2006) и Валенсију, тако да му је Партизан - као и многим странцима после њега - послужио као одлична "одскочна даска".

8. ДАВИС БЕРТАНС, 2012-2014

Сјајни летонски шутер потписао је за Партизан почетком 2012, а мало је познато да га је тадашњи шеф стручног штаба Владе Јовановић тражио још лета 2010, након што је у мечу за треће место на У-18 Европском првенству убацио српској репрезентацији 24 поена (тројке 6/9).

Црно-бели су га добили практично на поклон, услед финансијске кризе у Олимпији, али ће га лета 2014. и сами изгубити под сличним околностима, без наплате обештећења, због чега ће Вујошевић изјавити како су "нека деца Ловерњ, а нека Бертанс".

Популарни Берта је за две и по сезоне у Партизану освојио три титуле првака државе, један Куп Кораћа и једну регионалну титулу (2013. против Црвене звезде у Лакташима).

Гробари га најрадије памте по победоносној тројци у другом мечу финала плеј-офа 2013. године. Нажалост, само неколико дана касније, у четвртој утакмици те серије, доживео је тешку повреду колена, због које је паузирао девет месеци.

7. ЛОРЕНС РОБЕРТС (Лаwренце Робертс), 2009-2010

Дуго су у Партизану вагали да ли да Робертс буде замена за Дејана Милојевића, који је почео припреме за будућу "Фајнал фор сезону", али је због хроничне повреде колена морао да одустане и заврши каријеру.

Робертс је претходне сезоне био у Црвеној звезди, где је и сам доживео озбиљну повреду леђа приликом пада на паркет, па су црно-бели у том смислу имали одређених резерви. Ипак, када није прошао у тренинг кампу Индијана Пејсерса, понуђен му је уговор и Робертс је заиграо већ у другом колу Евролиге против Ефеса.

На путу до завршног турнира у Паризу и четвртог места у Европи, бележио је просечно 9,0 поена, 7,4 скокова, 2,3 асистенције и 1,1 асистенцију.

Изгубљене лопте и слободна бацања ("Кецман ми је спасио дупе", изјавио је после легендарног финала Јадранске лиге против Цибоне) су увек били критични, али Робертс генерално није био играч чији значај за екипу се може сагледати пуким погледом на статистику.

Одличан дефанзивац, доминантан скакач, беспоштедан борац, коме никада није био проблем да се баци на паркет, али и врхунски професионалац. Красило га је господско опхођење према саиграчима и члановима стручног штаба и Робертс зато спада у ред оних странаца, са којима у Партизану нису имали буквално ниједну кризну ситуацију.

Пре доласка у Европу играо је за Мемфис Гризлисе, а после Партизана га је пут водио у Ефес, Лијетувос Ритас, Бајерн...

6. СТЕФОН ЛАЗМЕ (Степхане Ласме), 2008-2009

Партизан је лета 2008. остао без Николе Пековића, а када је схватио да за тако доминантног центра нема ни приближну замену, Душко Вујошевић одлучио је да направи стратешки заокрет. Центиметре и масу на ниском посту покушаће да надокнади брзином и експлозивношћу!

Те сезоне је Партизан тркачки и атлетски био далеко боље заокружена екипа него икада пре, а велики део заслуга за то припада Стефону Лазмеу, који је доведен после сезоне проведене у НБДЛ и НБА (Мајами Хит) и као најбољи блокер шутева у историји универзитета Масачусетс, где је примат преузео од чувеног НБА центра Маркуса Кембија.

Лазме је са Величковићем, Веселим, Жарком Ракочевићем чинио веома покретну предњу линију, а допуњавао их је својим специфичностима 229 цм високи Вранеш. Иако је "по папирима" био висок 203 цм, а у реалности вероватно који центиметар мање, на паркету је деловао као да има бар 210.

Занимљиво је да је Лазме већ на евролигашком дебију за Партизан (пораз од Ефеса 61:60 у Истанбулу) имао 14 скокова, од тога осам офанзивних и да су му то до данас остали лични рекорди у елитном континенталном такмичењу!

Са црно-белима је освојио "триплу круну" (првенство, Куп, Јадранска лига), док су у Евролиги, где је Габонац уз 10,6 поена и 6,6 скокова имао и 1,5 блокаду по утакмици, догурали до четвртфинала плеј-офа. Тамо се испречио бранилац титуле ЦСКА.

Из Партизана је отишао у Макаби, пар година је мало "лутао", али се од 2012. за две сезоне у Панатинаикосу поново наметнуо као елитни играч. Изабран је за најбољег дефанзивца Евролиге 2013, а онда и у другу идеалну петорку такмичења 2014.

5. МИЛТОН ПАЛАСИО (Милтон Сигмунд Палацио), 2007-08

Партизан је првим пласманом у Топ 16 фазу Евролиге добио на тежини као клуб и тог лета је на позицији плејмејкера могао да изабере солидног НБА играча - Милта Паласија.

Пореклом из Белизеа, мале земље у Централној Америци, родом из Лос Анђелеса, Паласио је дошао у Београд са седам година стажа у најјачој лиги света (Ванкувер, Бостон, Финикс, Кливленд, Торонто, Јута). Последње сезоне у Јути имао је 6,2 поена и 2,7 асистенција по утакмици.

Иако Американац, имао је европско схватање кошарке и лако се уклопио у екипу која се "вртела" око доминантног Николе Пековића. За разлику од свог претходника, Камингса, Паласио је био доста корпулентније грађе, али му то није сметало да буде веома агилан и брз са лоптом. Што је најважније, човек је ЗНАО да игра.

Први је странац који је са Партизаном прошао Топ 16 фазу Евролиге и пласирао се у четвртфинале плеј-офа (1:2 против Таукерамике).

Импресивним учинком у везаним победама над Монтепаскијем, Ефесом и Панатинаикосом (тадашњи шампион Европе елиминисан је у директном обрачуну у Пиониру) постао је МВП Евролиге за месец март.

Након освојене "трипле круне" прешао је у Химки, да би лета 2009. поново потписао за Партизан, али је уговор са њим раскинут пошто се није прикључио тиму на америчкој турнеји пред почетак сезоне.

4. БО МЕКЕЈЛЕБ (Лестер Бо МцЦалебб), 2009-10

Ако се повреда Милојевића показала "срећом у несрећи", јер је резултирала довођењем Робертса, проблем са Паласиом био је дар са неба, јер је црно-беле вратио на тржиште и одвео их до вижљастог и вихорног Мекејлеба.

Потписан је за "смешан" новац после добре сезоне у турском Мерсину и већ на првој утакмици, против Уникахе у Пиониру, наговестио да ће бити играч који прави разлику.

Био је атипично решење, у односу на све претходне Партизанове плејмејкере из иностранства, али и енигма у свлачионици, са доста чудних животних навика. У прво време је чак и Робертс, као Американац, тешко проналазио заједнички језик са момком из Њу Орлеанса, а камоли тренери.

Међутим, заједничким напором је Мекејлеб прилично брзо и ефикасно уведен у Партизанов систем, где је брзином и продорношћу доносио хрпу лаких поена, што својом реализацијом, што асистенцијама.

У првој фази Евролиге је имао двоцифрен учинак на свакој утакмици, док је у Топ 16 фази и плеј-офу имао и не тако добрих партија, али је против Макабија у Арени "оверио" одлазак на Фајнал фор са 18, односно 19 поена.

Муњевитом контром у завршници полуфинала против Олимпијакоса довео је Партизан на праг историјског тријумфа (67:65), али црно-бели нису сачували ту предност у последњих десетак секунди...

Изабран је тада у другу идеалну петорку Евролиге. Освојио је Јадранску лигу, Куп и првенство Србије (МВП финала против Хемофарма) и онда - логично - прешао у један од платежно најмоћнијих клубова тог времена, Монтепаски из Сијене.

Играо је после у Фенербахчеу и Бајерну, а последњу запажену кошаркашку активност имао је јесенас у тренинг кампу Њу Орлеанс Пеликанса.

3. АЛЕКСАНДАР АЛЕКС МАРИЋ, 2009-10

После дужег размишљања одлучили смо да се на овом списку нађе и Марић, иако је по крви чист Србин, који се стицајем околности родио у Аустралији и њен је држављанин.

Осим по генетским предиспозицијама, Марић је у сваком погледу продукт другог спортског система и другачије школе кошарке, па у том смислу не можемо да га сматрамо домаћим играчем.

Прве кораке начинио је у Сиднеју, био је штићеник националног Института спорта у Канбери, а потом су га "обликовали" Американци - у средњој школи, па на универзитету Небраска.

Прву професионалну сезону одиграо је у Гранади, где је случај хтео да му саиграч буде Владо Шћепановић. Он је скренуо пажњу црно-белима на снажног и паметног центра, скаутинг сектор дао је сагласност и Марић је без помпе постао члан Партизана. Просеци од 4,6 поена и 3,5 скокова у дресу Гранаде, нису могли ни да наговесте какву ће "експлозију" доживети у Партизану, практично од прве утакмице у Евролиги.

Убацивао је 19 и 34 поена Ефесу, 23 Олимпијакосу, 18 и 20 Орлеану, 16 Лијетувос Ритасу, три пута био МВП кола, једном МВП месеца... У првој фази Евролиге имао је просек од 16,8 поена уз 72 одсто реализације за два поена, где је профитирао на одличној тимској игри, а пре свега на Мекејлебовом пробијању прве линије одбране.

Усред сезоне је имао паузу због повреде лигамента колена, пропустио је прву половину Топ 16 фазе, али је у четвртфиналу против Макабија (12,8 поена) и поготово на Фајнал фору (17 против Олимпијакоса, 15 против ЦСКА) опет играо на врхунском нивоу.

Отишао је из Партизана са три трофеја и МВП признањем из финала Купа Кораћа против ФМП-а. Следећи клуб био му је Панатинаикос, код Жељка Обрадовића је постао шампион Европе, али са 3,5 поена по утакмици у обе сезоне са "зеленима" није био ни близу доминације у црно-белом.

Играо је након тога за Локомотиву Кубањ, Макаби, Галатасарај... Сада је у Будућности, са којом се бори за титулу првака АБА лиге.

2. ЖОФРИ ЛОВЕРЊ (Јоффреy Лаувергне), 2012-2014

Као и многи актуелни репрезентативци Француске, Ловерњ је продукт националног Института спорта и физичке културе (ИНСЕП). Професионалну каријеру почео је у Елан Шалону, дао одређени допринос освајању два Купа и једне титуле првака, али се крајем 2012. нашао на "улици", након туче са једним саиграчем.

Потписао је за Валенсију на месец дана, а онда га је агент као потпуног анонимуса на овим просторима дао у руке Душку Вујошевићу.

Искусни стручњак био је свестан Ловерњовог потенцијала, брзо му је пронашао минуте у дупке пуној унутрашњој линији, али је Француз као пети странац био прекобројан на завршном турниру Купа Кораћа, а не би био лиценциран ни за Суперлигу Србије, да Дру Гордон изненада није "дигао сидро" због неисплаћених зарада.

Ловерњ је спремно ускочио на његово место и искористио шансу. Већ у финалу АБА лиге против Црвене звезде у Лакташима играо је 37 минута, а на путу до тријумфа у домаћем првенству (3:1 против "вечитог" ривала) потпуно се ослободио и на емотивном плану, успоставио везу са навијачима и почео да се намеће као један од најупечатљивијих играча у новијој историји Партизана.

У сезони 2013/14 бележио је 10,8 поена и 7,3 скокова у АБА лиги, односно 11,4 поена и 8,1 скокова у Евролиги, где је упркос серији повреда носилаца игре остварен пласман у Топ 16 фазу.

Партизан је шокантно изгубио полуфинале АБА Фајнал фора од Цедевите, међутим, успешна одбрана титуле у негативностима набијеној Суперлиги (опет је било 3:1 против Звезде) изнедрила је Богдановића и Ловерња као најновије идоле Гробара.

Без пласмана у Евролигу није било начина да Француз остане у клубу, али се за пружену шансу и остварену афирмацију одужио "јаким" обештећењем и опроштајем дугова.

Потписао је двогодишњи уговор са Химкијем, да би после само осам месеци постао члан Денвер Нагитса, где тренутно игра раме уз раме са Николом Јокићем. У свакој прилици помиње Партизан као клуб који му је променио каријеру.

1. ЈАН ВЕСЕЛИ (Јан Веселy), 2008-2011

"Летећи Чех" као 18-годишњак је дошао из Геоплин Слована, који је тих година лансирао велики број актуелних евролигашких и НБА играча, попут браће Драгић, Прелџића и Видмара.

Тамо је одиграо своју прву сезону у Јадранској лиги и априла 2008. потписао за црно-беле.

Доведен је као крилни центар без шута, али вансеријских атлетских карактеристика, којима се идеално уклапао у Вујошевићеву модификовану филозофију кошарке (види под "Стефон Лазме").

Сезону 2008/09 почео је скромно, играјући на "четворци" између два и 10 минута, а онда му се стицајем околности (повреда Чедомира Витковца) отворила шанса на позицији ниског крила.

Почев од победе у гостима над Олимпијом и "тесно" изгубљене утакмице против ЦСКА у Пиониру, неколико дана касније - када је одиграо маестралну одбрану на Шишкаускасу - "тројка" је постала његова основна позиција, а само проблеми са личним грешкама могли су да га спрече да игра 20-30 минута.

Три сезоне био је један од кључних играча за одбрану, скок и игру у транзицији, а закуцавања и блокаде постали су му заштитни знак.

Његов боравак у Партизану поклапа се са периодом доминације клуба из Хумске улице Србијом и регионом. Освојио је свих девет расположивих "домаћих" трофеја (по три првенства, Купа и Јадранске лиге), а у Евролиги играо једно четвртфинале плеј-офа, један Фајнал фор и једну Топ 16 фазу.

Лета 2011. постао је шести пик на драфту и потписао за Вашингтон Визардсе, а црно-белима је донео једно од највећих - ако не и највеће - обештећење у историји клуба.

Последње две сезоне је члан Фенербахчеа, где га је Жељко Обрадовић поново "измислио" као играча, пребацивши га на позицију центра...

У КОНКУРЕНЦИЈИ СУ БИЛИ И: Таренс Кинзи, Куртис Џерелс, Џејмс Гист, Ејси Ло, Нејтан Џаваи, Лео Вестерман, Блејк Степ, Џералд Браун...