Анализа: ФК Борац гори, а Бањалука се чешља!

„Само Борац Бањалуком одзвања“, постала је отрцана флоскула јер је готово свима јасно да практично више „ником није стало“ до бањалучког клуба, који броји своје посљедње дане и то у 90. години постојања!

Фудбал 02.01.2016 | 22:40

Уколико се не догоди неко чудо у наредних десетак дана, или пак некаква директива „одозго“, 12. јануар 2016. године биће посљедњи дан „Великана из Платонове“, који одласком руководства на челу са Драшком Илићем и Робертом Зрилићемнема управу и то је у овом тренутку најургентнији проблем.

Ту је и чињеница да се дуг за порез више не може одгађати, а износи око шест милиона КМ, као што је „прологиран“ на примјер Рукометном клубу Борац м:тел и да цијели проблем сад може да ријеши једино на највишем нивоу у Републици Српској.

Стручном штабу је данас, првог дана Нове године истекао уговор, а никог нема да продужи сарадњу са тренером Жељком Врањешом и његовим сарадницима, као ни са фудбалерима, којима се дугују по двије плате, а вјероватно ускоро и трећа, па ће играчи кренути „куд који мили моји“.

Нико од успјешних привредника или „виђенијих“ људи из других сфера у Бањалуци послије Скупштине Борца није желио да се ухвати у коштац са нагомиланим финансијским проблемима и обезглављеност је довела до тога да се осипа играчки кадар, стално пристижу нова потраживања, Градски стадион „враћен“ је у надлежност Бањалуци, која додуше то још није формално прихватила.

Дакле, једно свеопште расуло, чак су и кадети црвено-плавих почели да бјеже из бањалучког клуба у „центре“ попут Етно-села „Станишић“, гдје ће барем имати терене за тренинг, за разлику од највећег града Републике Српске.

Према процјенама бившег предсједника клуба Драшка Илића за наставак сезоне Борцу је неопходно више од 100 хиљада марака, али и то је само укључивање инфузије у неизбјежан самртни ропац некада великог клуба.

Вишемилионска дуговања, која због камата расту вртоглавом брзином, правиле су вјероватно све клупске управе од рата у Босни и Херцеговини наовомо и што је посебно интересантно, спекулисало се у јавности о „фиктивним“ уговорима са појединим играчима, као и „надувавању“ потраживања, енормним платама функционера, али никад нико није нашао за сходно да се позабави овим говоркањима.

На једној од конференција за штампу ове сезоне, Илић је потакнут питањем МОНДА најавио долазак „непристрасне ревизорске куће“, која би тачно утврдила које руководство је и колико наштетило Борцу, па би онда с тим документом вјероватно посла имало и Тужилаштво Српске.

Међутим, од тога није било ништа јер су челници клуба поднијели оставке и то обећање је остало мртво слово на папиру медијских извјештаја.

Предлагао је Илић, иначе актуелни предсједник Подручног фудбалског савеза Бањалука и одборник СНСД-а у бањалучком парламенту, својеврсна „трајна рјешења“ за Борчеву будућност која би подразумијевала некакво „уједињење“ са ФК Крупом.

Приједлог је дио јавности и посебно удружење „Ветерани Борца“ дочекао на „нож“ јер је Илићев рођени брат први човјек прволигаша РС из Крупе на Врбасу.

По одласку са функције у „Великану из Платонове“ Илић је понудио и друго виђење рјешења која су у надлежности Владе РС - доношење новог Закона о спорту по хитном поступку, који би ријешио ненаплатива дуговања спортским клубовима и регулисао имовинска питања и инфраструктуру спортских објеката.

Идеју су подржали многи клубови, међутим, иако је чак речено да постоји Нацрт закона о спорту и да би без већих проблема могао да уђе у процедуру, стопиран је у некој ладици и сигурно није хитан, као што је недавно „хитно да хитније“ не може бити донесен рецимо Закон о раду и полицији.

Али, опет ненаплатива дуговања заиста јесу ненаплатива јер клубови немају имовину и сигурно је неопходно пронаћи неко рјешење. Чим прије, тим боље, јер у противном угасиће се не само Борац, већ и бројни други спортски клубови у РС.

Такође, неопходна је и ревизија да се јасно утврди ко је и за колико оштетио Борац, а потом надлежни органи, вјероватно и казнени, би морали да одреагују.

Наравно, с обзиром да су у посљедњих 20 година мање-више све политичке партије у Српској имале своје представнике у управи бањалучког клуба, тешко је вјеровати да ће неко жељети да отвори „Пандорину кутију“...

Лакше се правити блесав док пред нашим очима нестаје један од симбола града на Врбасу.

Можда и једина свијетла тачка у комплетном послијератном периоду биле су најватреније присталице Борца - „Лешинари“, који су несебично помагали клуб и једини јасно и гласно означили главног кривца за суноврат „Великана“ - градску управу(е). Да се не лажемо, имају „Вултуреси“ и своју мрачнију страну због чијих је бакљада, паљења столица и шовинистичког скандирања, Борац добрано попунио касу Фудбалског савеза БиХ. Али, опет то је мизеран износ у односу на цјелокупна дуговања за која навијачи нису ни најмање криви...

П.С. Често се помиње да „дођоши“ немају емоцију према Борцу и да су они заслужни за стање у бањалучком клубу јер примарно навијају за Црвену звезду или Партизан, а не црвено-плаве. То је вјероватно дијелом и тачно, али...