Анализа: Погледи на фудбал Ивана Томића...!

Како ће играти Партизан под палицом новог шефа, коју формацију ће он користити и какве играче воли...?!

Фудбал 25.12.2015 | 00:00

Напред, Партизан!

Као у навијачком слогану Гробара, јетко и ефектно, играће црно-бели под командом Ивана Томића. Или би макар требало да играју ако нови шеф струке остане доследан себи и не почне, попут његових претходника, да измишља незамисливо.

Буде ли повлачио исте потезе, или макар сличне као у периоду када је, као спортски директор, поставио темеље шестогодишњој доминацији Парног ваљка (2008-2013), имаће навијачи с јужне трибине стадиона у Хумској 1 најпре повод да се на њу врате, а онда да са ње заурлају те две речи. Просте за изговор, врашки тешке за претварање у стварност:
„Напред, Партизан“.

Навијачка заповест, деценијски обликована не само на стадиону, већ и у моделу игре започетом од Фрања Глазера, која се упркос онима који су пожелели да је мењају одржала до данас, одликује Ивана Томића – 44. тренера у историји Партизана. Некадашњег капитена, верног традицији, за кога многи претпостављају да ће Партизану вратити идеју, стил, организацију и пре све свега смисао. Све оно што му је недостајало код Зорана Милинковића и Љубинка Друловића.

Ако је последњи пут играо агресивно, прави такмичарски фудбал, у ери Марка Николића, а ултраофанзиван и „до коске“ директан кад је свлачионицу држао под кључем Александар Станојевић, онда је Иван Томић – да, баш он – прототип човека способног да те две физиономије уклопи у једно и донесе Партизану врцавост с једне и стабилност с друге стране терена да тако „помирени“ стилови изнедре почетак нове епохе у функционисању спортског сектора клуба са Топчидерског брда.

Иван Томић ће у Партизану прво променити формацију. Од Милинковићеве 4-3-3, која се током сезоне претворила у 4-чик погоди-како играмо даље, преко Друловићеве (ах, Друловићеве) декадентне 4-2-3-1, вратиће црно-беле на једини логичан и у клупским алманасима записан принцип функционисања: 4-1-3-2.

Партизан са једним задњим везним и два нападача. То дуго није било.

А да би се схватило да ће нападати све време, ваља подсетити да је управо Иван Томић утицао и на тренерску каријеру Мирослава Ђукића, који можда никад не би направио ни изблиза велике резултате да изнад себе није имао спортског директора Партизана. Било је лето 2007, Парни ваљак се после хаварије у претходној сезони за нову спремао у Холандији. Довео је, између осталог Антонела Жуку, Алмамија Мореиру и Ламина Дијару – за кога су чак појединци тврдили да никад неће постати играч – и ноћ пред једну контролну утакмицу заподенуо разговор не слутећи да ће, заправо, окренути историју Партизана.

„Добро, Ђука, како си планирао да играш?“, питао је, више пријатељски, али ипак с позиције директора Томић Ђукића.

„Па... Мислио сам да ставим Јовету у напад, Дију можда на крило.“

„Шта, на крило? Нећеш са два нападача?“

„Нисам тако замислио.“

„Види, играј са два нападача. Јовета и Дија.“

„Како с два?“

„Тако, лако, с два. Тако Партизан мора да игра.“

„Али...“

„Шта 'али'?“

„Али да ли то они могу?“

„Види, они могу. А ти мораш. Или ћеш играти тако или више нећеш бити тренер Партизана.“

И би тако. Притеран уза зид, а не толико својом генијалношћу, Мирослав Ђукић је упарио Стевана Јоветића и Ламина Дијару, а овај тандем за сезону збирно дао 31 гол и уписао 17 асистенција. Махом, један другом.

Партизан је освојио титулу. После две сушне године. Њој придодао и Куп Србије. Између осталог, због чињенице да је управо Иван Томић сковао тактику која са испоставила кобном за Црвену звезду у драматичном полуфиналу, кад је на Маракани вечити ривал савладан резултатом 3:2, головима Ламина Дијаре (два) и Стевана Јоветића. А пре свега саветима којима је ноћ пред дуел игран 16. априла 2008. почастио Ђукићевог зимског наследника Славишу Јокановића.

„Сутра са два шпица, а?“

„Та... не знам...“

„Како не знаш?“

„Не знам да ли баш са два против Звезде.“

„Слушај ме, стави Јовету и Дију напред, али направи два блока позади. Један за њихове нападаче, други за везни ред. Поента је да Кастиљо, Миловановић и Милијаш добију што мање лопти, јер су с њом опасни. Пусти штопере да им воде игру. Добри су Гај и Томовић у скоку, али 'танки' на земји. Збуниће се, неће знати шта с лоптом кад буду видели да немају коме да је предају. Напуцаће је напред. А онда нек наши што пре пребаце до Јовете и Дије. Видећеш.“

„Добро.“

Јокановић промени план. Било је 2:0 за Партизан после 22 минута игре, а 3:2 на крају. Дијара је дао два и наместио један, а Јоветић уз гол забележио асистенцију.

Такав фудбал, у коме чита противника, али не одустаје од амбиције да га нападне, одликује Ивана Томића. С тим да су за такав фудбал Партизану потребн(иј)и играчи које данас нема. Или ће без њих остати током прелазног јануарског рока. Зато у њему, под ознаком хитно, мора да доведе још бар два штопера (с тим да жели једног искусног), исто толико „брзањца” по крилу – какав је у Томићевом директорском мандату био Зоран Тошић – једног задњег везног далеко бољег од Марка Јевтовића или да самом Марку Јевтовићу објасни како је у то време знатно млађи Радосав Петровић постао репрезентативац, затим да пресече да ли Стефан Бабовић остаје или му је потребан нови организатор игре и одлучи јесу ли Валери Божинов и Абубакар Оумару нападачки тандем или мора да се купује нови.

Оно што је извесно јесте да ће Томић максималну пажњу и минутажу поклонити деци Партизана, школованој у „Земунелу“. Пре свега се то односи на Сашу Лукића, Мирослава Богосавца и Миладина Стевановића (били уступљени Телеоптику, враћају се у први тим) као што је некад учинио са Адемом Љајићем, јер они које памћење служи сетиће се да је управо Иван у лето 2008. прекомандовао тада само талентованог Новопазарца у први тим, а овај шест месеци касније потписао за Манчестер јунајтед.

Сам Томић прилично прецизно је умео да се изјасни о идеји игре какву жели да створи. Ту скицу имао је у глави знатно пре него што је промовисан у наследника. Она је оцртана у оном усклику:
„Напред, Партизан.“
„Не говорим о актуелном тренутку, него уопштено и ванвременски – Партизан мора увек да игра лепршаво, да га краси идеја, виц, да пружи навијачима спектакл. Кад гледам црно-беле у Суперлиги, желим да приметим разлику какву уочавам на нашим утакмицама у иностранству. Ако тада долази до изражаја разлика у квалитету евроспких екипа у односу на Партизан, онда је природно да од мог клуба очекујем да доминира на свакој утакмици у Србији, постигне најмање по три гола свакоме. А успут, да емитује енергију због које ће навијач пожелети да дође и на наредни меч, без обзира да ли је ривал Звезда или Раднички из Крагујевца“, причао је Томић пре скоро две године.

Јасно уочљив проблем са којим ће се Иван Томић суочити није толико у 26 бодова заостатка у односу на Црвену звезду (Партизан је одавно изгубио титулу) – чак се може рећи да има сјајну стартну позицију да без притиска спрема тим за наредну сезону – већ чињеница да малтене нема озбиљног искуства у бављању тренерским позивом. Ако се вођење кадетске, потом и омладинске репрезентације Србије (у којој је упарио Ивана Шапоњића и Луку Јовића чинећи их убитачним тандемом) као и двомесечни стаж у Телеоптику могу сматрати недовољно озбиљним послом, онда се може констатовати да нови тренер црно-белих тек сад улази у авантуру свог живота. Са јасном идејом да не да на себе. Јер није дао ни као играч, а камоли спортски директор.

Уосталом, потребно је имати ону ствар, па Драгану Ђурићу на врхунцу моћи отказати послушност и у изборима за председника Партизана и те 2009. подржати, са функције спортског дирекотора, противкандидата Сава Милошевића. Таква одлучност, помало својеглавост, помало прибраност и рационалност, али и усклик отпора који је избио из реченице „потребне су нам нове идеје“ дефинишу Ивана Томића као човека спремног да подвикне и оно:
„Напред, Партизан!“