Случај Троицки – момак за којег "нема будућности у тенису"!

Са Виктором Троицким и његовим тренером Џеком Ридером говорили смо много и о прошлости: о судбоносном дану у Монте Карлу и свему што се после догодило...

Тенис 22.12.2015 | 23:20

Упркос томе што је Суд за спортску арбитражу у спорту донео одлуку још пре две године, емоције обојице још су снажне. Ипак, ми ћемо се овде концентрисати на позитивне стране – на Викторов повратак и на оно што је научио о себи и свом тренеру.

АМ: У недељи у којој си се на вратио био си 847. на свету, а сада си на 25. месту – ипак, то нису само бројке. На шта си највише поносан прошле године?

Троицки: Било је тешко. Пре почеткра је било ментално тешко јер нисам знао шта ће се догодити. Било је много притиска са свих страна, а ни ја нисам био сигуран како ће све ићи и да ли ћу се уопште вратити. Да сам изгубио првих пет мечева, ко зна како бих се осећао и да ли бих играо уопште?

Иако је много људи сумњало хоћу ли се вратити икада, ја сам веома тврдоглава особа – знаш већ, српски инат. Желео сам да докажем, прво себи а онда и другима, да могу то да урадим и да будем још бољи. Наравно, ако дођем у ситуацију да гласно кажем организацији ИТФ да су погрешили покушавајући да окончају моју каријеру...

АМ: Али знаш да није било лично, зар не? Не мислим да је то било због тебе – ИТФ би тако поступио према свакоме у твојој ситуацији.

Троицки: После сам осетио да је било лично. Учинили су ситуацију личном свиме што су говорили у јасности.

АМ: Па, једино су се држали свог става.

Троицки: Наравно, наравно. Али после сам осетио да није исти однос ИТФ према мени. Нпр, тражио сам вајлд-кард за УС опен прошле године, само за квалификације, а нису ми ни одговорили. Нисам очекивао да ћу добити вајлд-кард, али то је доказ да их није брига за мене.

АМ: Да се вратимо на добре ствари, каква су ти још осећања после ове године? Иако ниси најбоље пласиран у каријери (Троицки је био 12. три недеље током 2011. године, прим. аут), да ли је било других светлих тренутака?

Троицки: Дефинитивно, освајање титуле на старту године у Сиднеју била је огромна ствар за мене. Имао сам још неке добре резултате, поготово на трави. Генерално, много добрих мечева и победа, осећам да ми игра напредује, а због тога сам најзадовољнији. Не желим да се зауставим овде, гладан сам нових победа и тога да будем још бољи. Лепо је што сам овде после само једне године, али желим још да напредујем и зато напорно радим.

Ипак, морам да кажем да сам понекад разочаран што ми се не одаје довољно признања. Када се играч врати после повреде или дуге паузе, онда пишу о томе у стилу: “Вратио се! Успео је!“ Много играча користи заштићени ренкинг, добијају ’специјалне позивнице’, а ја нисам имао ништа од тога. Изгледа скоро као да је медијима забрањено да напишу било шта о мени због свега што се догодило.

АМ: Из мог угла, могуће је да је допинг озбиљна тема у спорту и да постоји ризик у критиковању ИТФ и WАДА, па чак и у томе да се покаже саосећања са играчем попут тебе, који се враћа после суспензије. Наравно, сугерисано ми је да сам наивна јер верујем твојој верзији приче или су ми говорили да не видим ширу слику. Спортски новинари се можда плаше да кажу нешто што ће учинити да изгледају као да гледају попустљиво на допинг.

Каква је ситуација са спонзорима? Знам да је Баболат остао уз тебе – још неко?

Троицки: Лото, компанија која производи одећу, одмах се повукао, али желели су да носим њихове ствари чим сам се вратио. Осим њих, нико... У реду, већ је тешко када си Србин, али је још теже када се нађеш у оваквој ситуацији.

АМ: Какав је био осећај играти челенџере после свих година на врхунском нивоу?

Троицки: Дефинитивно је било чудно, другачије.

АМ: Јеси ли разговарао са неким од млађих играча?

Троицки: Јесам, помогли су ми јер сам осећао као да ме се понекад плаше. Знали су ко сам и на којем сам месту био у прошлости.

АМ: То је био твој фактор застрашивања?

Троицки: Да, али са друге стране су више и желели да ме победе јер су знали да сам био добар играч. Били су уплашенији, али и мотивисанији да ме победе. Кажем, било је чудно, упознао сам неке момке које никада нисам видео раније, као и клинце који долазе и који ће вероватно бити добри играчи.

АМ: Како је било на пропутовању са твојим тимом?

Троицки: Било је забавно, једва смо чекали, иако су у питању били челенџери и морао сам да играм квалификације. Осећао сам се као да поново имам 19 или 20 година. Тако сам се осећао када сам прешао на сениорски ниво – очајнички сам желео победу, борио се за сваки поен. Одлично искуство.

Увек сам био борац, никада нисам одустајао и зато мислим да сам успео, оба пута. Веровао сам у себе када сам се први пут пробијао, иако су ми као јуниору рекли да нисам довољно талентован и да нећу моћи да направим каријеру.

АМ: У јуниорима је Јанко увек сматран талентованијим.

Троицки: Он је био старији од мене две године, нисам ни пребацивао с њим до своје 18. године. Био је знатно испред мене, играо је професионалне турнире као врло млад. Новак је био годину дана млађи, али играо је са старијима, тако да је било много оних који су сматрали да нећу постати професионалац. Никада нисам био најбољи у својој генерацији, много је било клинаца бољих од мене.

Ипак, почињао сам да играм све боље од своје 18. године и све то ми је много помогло прошле године. Борио сам се тада, радио јаче од осталих, само да бих показао људима да могу да успем. Нисам имао спонзоре, нити помоћ са било које стране. Пријатељ ми је недавно послао један текст из времена када сам био млад у којем пише да не би требало да добијем месечну подршку Федерације јер за мене нема будућности у тенису. Било је забавно то видети и сада ми све то помаже – баш и као када сам био млад, желим да успем јер верујем у себе, верујем да могу да дођем где желим.

АМ: Када си се вратио, један од првих великих циљева био је улазак у Топ 100. Који су ти сада циљеви?

Троицки: Крајњи циљ је Топ 10. Као што сам рекао, гладан сам, желим више и Топ 10 је следећи корак. Неће бити лако, много је сјајних играча који желе у то друштво, али мислим да имам шансу. Верујем у себе, а то је главна ствар, уз квалитет и вредан рад.

АМ: Чак и да се није догодио цео случај са ИТФ, није ти ишло баш најбоље 2012. године – ниси ли већ био у малом паду пре него што си почео да радиш са Џеком Ридером?

Троицки: Навикао сам се да будем у првих 30-50 и ништа значајно није се дешавало. Навикао сам се и на осећај да идем на турнире, да играм мечеве и да у ствари не уживам у томе. Као дете сам увек желео да будем део тога, али тада није било узбуђености.

Када смо почели да сарађујемо, моја игра била је заиста лоша упркос томе што сам био у Топ 50. Нисам имао самопоуздања, игра ми се распадала, а Џек је дошао у правом тренутку, када је сезона почињала. Наравно, није све одмах кренуло сјајно, али корак по корак, уз рад на правим детаљима, осећао сам да напредујем. Ишло је набоље – на Ролан Гаросу сам дошао до осмине финала, на Вимблдону сам добио Јанка и дошао до трећег кола, одиграо још неке добре мечеве. Осећао сам да ми се игра враћа... Онда је све стало.

Такав тренер као Џек, могао је да оде да ради с ким год, знам да је имао понуда. Када сам кажњен и када смо знали да ће трајати годину дана, Џек је то тешко поднео. У првом позиву рекао је да му је жао и био је шокиран и тужан. Али онда ме је одмах потом позвао и рекао: “у феду, урадићемо ово. Вратићемо се, доказаћемо да припадамо ту и бићемо бољи него раније“. Одмах је био ’напаљен’ – лудо за видети, али стварно је тако.

АМ: То мора да је било посебно добро јер си и ти тада био у лошем стању. Сећам се да сам те видела на насловној страни једног српског таблоида, уз наслов “Не знам шта да радим са својим животом“. Била сам забринута за тебе.

Троицки: Највише сам био шокиран – то је било на свим вестима, сва пажња је била усмерена на мене, али нико није знао шта се у ствари десило. Одједном се све десило, а крупна је ствар.

Морам да се захвалим српским медијима – сви су ми пружили подршку, а то нисам очекивао. Мој осећај је да су ми држали леђа – пре свега, сви су покушавали да схвате шта се догодило, а после свега су покушавали да ме охрабре да се вратим. То ми је помогло.

АМ: Шта си научио о свом тренеру у претходне две године?

Троицки: Пре свега, да је сјајна особа. Да је аутентичан и искрен – истински пријатељ. Немамо само професионалну сарадњу, никада није само јурио новац или нешто слично, он је увек ту да помогне.

Невероватно је колико он пријатеља има по свету, упознао сам многе и сви кажу исто – да је дивна особа која брине о својим пријатељима. Са мном је био заиста пажљив и невероватно је иамти такву особу поред себе. Није ту само због посла, лепо се слажемо и ван терена, а људи на Туру га воле јер је духовит, веома опуштен и увек је позитиван.

И мене је учинио срећнијим на терену и помогао ми је да више уживам у тенису. Многима ме је стварима научио и много тога сам видео од њега.

Новак Ђоковић: Виктор је успео све да преброди

Мислим да је успео нешто што нису многи у историји тениса: да се практично од нуле врати тамо где му је место, у првих 20 у свету. У последни неколико месеци није имао континуитет као у првих пет-шест месеци у години. Али опет, када се све сагледа и узме у обзир где је био пре 15 месеци и где је сада, мислим да му стварно треба одати признање и честитати му – психолошки је то изузетно тешко и велики изазов, а он је успео то да преброди. Као његовом пријатељу, изузетно ми је драго што је у томе успео.