У Србији није могао да се запосли, па је...

Александар Чигловски (40) је пре 12 година стегао срце, спаковао кофере, поздравио се са породицом и, суочен са чињеницом да у Србији не може да нађе нормалан посао, преселио се на други крај света - у Чиле. Он је данас директор у Гуглу за Јужну Америку, а иако је више од деценије у Чилеу, Србија му и даље јако недостаје. Међутим, за повратак нема шансе.

Србија 14.12.2015 | 17:00

Када сам завршио факултет надао сам се да ћу наћи неки посао и почети неку нову етапу у свом животу. Међутим после неколико година тражења схватио сам да губим време. Фирме се затварају, нема занимљивих пројеката, ниске плате, нема понуде посла, а потражња је превелика. Није било потребно да будеш геније да схватиш да можеш да се пробудиш за неколико година и да немаш ништа од живота, присећа се Александар, иначе дипломирани машински инжењер.

Александар је неколико година покушавао - радио је за ниске плате, волонтирао, покушавао да стекне искуство и нађе посао од ког заправо може да се живи. Али, онда је схватио да му је једина шанса одлазак из земље, а прва опција му је, као и великом броју Срба, била Аустралија. Међутим, новац је поново представљао проблем.

Када неко зарађује 200 евра и за цео визни процес треба да скупи између 15 и 20 хиљада евра, то је као немогућа мисија. Ту се појавила опција преко једног пријатеља да одем у Чиле и ево још увек сам ту, каже Чигловски.

Први кораци ка успеху у далекој земљи нису били лаки - иако је учио шпански језик, убрзо је схватио да Чилеанци говоре сасвим другачије, па му је требало доста времена да научи да се добро споразумева. После првог периода адаптације, упознавање културе и обичаја, Александар је схватио да му предстоји жестока борба.

У почетку тај ветар промена је јак, поготово када постоји нада да нешто другачије може да се деси у твом жиивоту, али с друге стране увек постоји страх - шта ако не успем. Једноставно, неуспех није био опција. У почетку не толико, али временом почиње да расте осећај да не живиш у свом свету и да нећеш бити свој на своме. Иако сам прихваћен изузетно лепо од стране Чилеанаца и никада нисам имао никакав проблем, никада се не губи осећај да си странац. Осећај да ти фали нешто је стално присутан, и са годинама само расте, искрен је саговорник.

Велику помоћ нашао је у једном Хрвату којег је тамо упознао, Давору Рафаелију и његовом сину Игору, које назива својим чилеанским очевима. Са њима је радио осам година, а данас је у Гуглу директор операција дата центра за Јужну Америку. Оженио је прелепу Чилеанку Дејзи Андреу Њанкупан Чигловски и са њом има две ћерке, које носе српска имена - Катарина и Јелена. Ипак, овај успешни и храбри Србин и данас пожели да може да се нађе са својим пријатељима у Београду.

Увек можес да се чујеш преко интернета, телефона, али не можеш никад више да се скупиш са свима, да одеш на Аду, да одеш на славу, да будеш на својој слави, да будеш на свадбама, рођенданима, рођењима деце, крштењима пријатеља и родбине. Једноставно, постајеш сваке године све блеђа сенка нечега што је могло да изгледа другачије, само да си рођен у другом времену и другом друштву. Недостаје ми Србија, али не могу да се вратим. Причајући са пријатељима видим да се ствари нису поправиле, а ја сада имам породицу о којој треба да размишљам, каже Александар.

Са великим успехом долази и пуно обавеза, па поред напорног радног времена од 9 сати, проводи доста времена и у превозу, па му мало времена остаје за породицу и остале ствари које би волео да ради. Како каже, на западу је тако - што више зарађујеш, то ти мање времена остаје, али и да може да врати време, ипак би донео исту одлуку и тог дана, пре 12 година, спаковао би кофере и преселио се у Јужну Америку.

Ја бих поново урадио исто што сам урадио и пре 12 година, али не могу да генерализујем савет свим младим људима који размишљају о томе данас. То је јако тешка одлука. Разумно је лако донети такву одлуку, ако погледате ситуацију у региону, али емотивно је тешко. Ипак, свако треба да покуша, саветује Александар.

Извор: 24сата.рс