Мали хероји са Мањаче јачи и од сурове зиме

Идеш ли, роде? Идем, идем, скоро као у Кочићевој приповијеци "Кроз мећаву" свако јутро четрнаестогодишњи Данијел Јошић из села Доње Ратково дозива двије млађе сестре и брата пробијајући се кроз мањачке сметове у седам километара дугом путу од куће до школе.

Данијел, Данијела, Синиша и Бојана, упркос тешким условима живота, планинској хладноћи и нејаким дјечјим плећима, зраче оптимизмом, добри су ђаци, редовни у школи и омиљени међу другарима.

"Да бисмо на вријеме стигли у школу, устанемо ујутру у пет, упрегнемо коња, брацо га води, они прте, а ми идемо за њим. Није нам тешко устајати рано ни толико ходати, на почетку је мало и било, али сад смо се већ навикли", испричала нам је Данијела.

Каже да снијег напада и преко метра, али да ни то није проблем за ове малене храбре борце.

"Пробијемо пут некако, мало Дорат испрти, мало ми и дође се до школе. А, није ни хладно, угријемо се ми ходајући", наставила је Данијела.

Колики год снијег био, кажу, ноге нису никада мокре, а и хладноћа се издржи. За то су задужене мама и бака, које малишане сваке године пред зиму опреме вуненим чарапама и џемперима које иштрикају.

До школе им друштво прави и пас Леси, који их чува у путу. А чувар је овим малишанима и више него потребан, у њиховом засеоку су свега три куће, тако да је срести лисицу, вука или медвједа нешто што се подразумијева.

"Леси нас чува, има свакаквих животиња. Док смо на настави, он лута, а када завршимо, наш Леси се врати, па кући са нама", прича малена Данијела.

Шестогодишња Бојана, најмлађа од четворо Јошића, тихим гласом нам је рекла како воли да јаше Дората и да се не боји, јер је сви пазе.

"Не бојим се, нисам никада пала са Дората јер се ухватим и држим, а брацо води коњу и пази ме", тихо, с погледом испод ока, испричала је дјевојчица.

Најстарији међу малишанима, четрнаестогодишњи Данијел, који је задужен за безбједност мале експедиције, испричао нам је како пут до школе зна бити све само не безазлен.

"У седмом разреду сам ишао у школу, а Леси ме је пратио. И тако нешто сам се замислио, кад у једном тренутку на 10 метара испредмене мечка и мече леже на путу. Препао сам се и одмах кренуо назад, а и Лесију није било свеједно и он је одмах за мном кренуо", кроз осмијех нам је испричао Данијел, дјечачки несвјестан опасности у којој је био.

Док су нам показивали куда они то свакодневно пролазе, пребирали смо приче и анегдоте о догађајима који су им се дешавали на путу. Са осмијехом од уха до уха Данијел ми је рекао како данас неће морати пјешке до куће јер се путем може проћи коњским колима, па ће отац да упрегне Дората.

Иако сваки дан само у путу проведу четири сата, а код куће ваља помоћи родитељима у пословима, све четворо су одлични и врло добри ђаци.

"Никада ми нисмо имали никаквих проблема с њима. Све задаће они ураде сами. Навече када се врате, сједну па науче то што имају, вечерају па у кревет. Скромни су и сложни. Што имају, то им је и довољно. А одмалена нам помажу око свега, у пољу, око животиња", прича отац Сретко.

Каже да супруга и он стахују када малишани ујутру крену у школу, али "живот је тако одредио и мора се прихватити да не може другачије".

"Добро би нам дошао неки мали џип који може овуда да прође да не морају више пјешке да иду. То би их спасило зиме и умора", каже он.

Наставница Санела Стакић, која Данијелу и Данијели предаје српски језик и књижевност, каже да се ради о дивној дјеци и за коју само има ријечи хвале.

"Ја сам њима презадовољна. И поред свих проблема које имају, они су највеселији и најведрији. Никада им ништа није проблем, никада се нису извлачили. Колики год да снијег напада, они дођу у школу, стварно се ради о дивној дјеци", испричала је наставница, на чију причу се надовезао Бране Вулин, директор школе "Петар Кочић" у Ситници, код Рибника, коју малишани похађају, и испричао нам како су мали Јошићи омиљени и међу другарима, па им тако, када је сезона послова на њиви, сви другари притекну у помоћ.

"Једне године нас је питала мајка могу ли дјеца тај дан изостати из школе јер су имали пуно посла око окопавања кукуруза, изашли смо им у сусрет, али тада су се сви другари окупили и отишли да им помогну", каже Вулин.

Сурова планинска клима ових крајева исковала је велике људе. Не сумњамо ни најмање да ће и Јошићи израсти у исто такве, снажне, правичне, вриједне и поштене.

Извор: Независне