Анализа: Партизанова трагедија је клише српских фудбалских пораза!

Елиминација Партизана из Лиге Европе имала је све одлике српских фудбалских неуспеха.

Фудбал 13.12.2015 | 00:00

Имали су црно-бели судбину у својим рукама, требао им је за пролаз даље или тријумф, или нерешени исход, чак и повољан пораз од Аугзбурга у последњем, шестом колу надметања по групама, али...

Чувено "али" овде ће препустити своје место француском "Дéјà ву". Већ виђено.

Јер, тај кобни пораз од баш 1:3, уз примљени одлучујући погодак у претпоследњем минуту, није ништа оригинално у нашем фудбалу. Штавише, имао је тај пораз све одлике бројних српских фудбалских трагедија.

Примити гол у финишу, када се спрема славље, или се има колико-толико повољан резултат, дешавало се и Звезди у Стразбуру, и репрезентацији против Белгије за 3:2 у Бриселу 2007, и против Гане (0:1) на Мундијалу 2010, и против Естоније за 1:1 у квалификацијама за ЕУРО2012...

Ми, притом, некако по правилу увек "у незгодно време" добијемо црвени картон, а обично се то деси или младом или веома важном играчу. Па, само на ЕУРО2000 смо у сва три меча прве фазе имали по искљученог играча. А када нисмо, добили смо шамар, у виду тениских 6:1 за Холандију (што је бољи резултат од 6:0 за Аргентину, усред Мундијала; наравно - уз искључење једног нашег играча).

Та црна традиција се, међутим, не зауставља само на кобним завршницама и црвеним картонима.

Ту су још и транс публике који се, скоро по правилу, на крају претвара у бес, а све се зачини са "Управа напоље". Оправдано или не, то је најчешће скандирање, па су тако само у сећањима оних старијих навијача остале овације и песма тиму који је поражен. А десило се тако нешто баш и у Хумској, оног 9. маја 1976, када је Хајдук из Сплита тријумфовао са 1:6, а читав црно-бели стадион и по завршетку меча бодрио своје љубимце. Они су у следећем колу новим поразом препустили прво место Сплићанима, али су на крилима навијача у последњем минуту тог првенства ипак постали прваци.

Давна су то времена. Наш фудбал је у доспео у тешко стање, у коме су само ретки тимови у скорашње време, а још ређи појединици, успевали да маме уздахе и кажу "Е, због овога ваља ићи на стадион!".

Јер, и у овом Партизановом краху виделе су се све страшне ствари српске фудбалске туберкулозе. У њој је, годинама већ, кашаљ замењен кркљањем играча пред крај полувремена, када се по неписаном правилу и примају страшно важни голови. У тој српској фудбалској туберкулози је температура видљива у стрепњи пред својим голом услед општег одустајања од офанзиве. У њој је мршављење видљиво на табелама, мршавим бодовним учинцима.

"Гол у 90.", црвени картон младом или важном играчу, промашени зицери попут Партизанових против Аугзбурга, публика која из стања транса пада у стање пљувања, голови примљени пред крај (оба) полувремена, судија као дежурни кривац, терање управе и кукавичка игра. Могли смо да из те приче изоставимо Партизан, а ви бисте рекли "Тачно, такав је српски фудбал!". А могли смо да изоставимо српски фудбал. И, тачно бисте тада рекли: "Ето описа Партизана против Аугзбурга!".

Већ виђено. Нажалост.