Анализа: Пет разлога зашто је Партизан испао из Лиге Европе, а имао је све у рукама!

Фудбалери Партизана били су надомак пласмана у другу фазу Лиге Европе, имали су и вођство од 1:0 против Аугзбурга, али како су Немци на крају тријумфовали са 1:3 у 6. колу, даље су прошли они а не црно-бели. Због укупне гол-разлике, и још неких детаља.

Ево и којих пет разлога је довело до оваквог епилога:

1. Промашене шансе
Партизан је имао неколико фантастичних прилика на мечу одлуке. После раног гола Оумаруа дуго се чекало на неку, али у другом полувремену било их је прилично. Тако је у 56. минуту Брашанац направио одличан слалом кроз редове ривала, а шутирао недовољно добро. На лопту је потом натрчао Нинковић - и шутнуо још горе.

Нинковић је имао и фантастичну прилику у 73. минуту, када је његов одличан ударац послао лопту право на пречку ривала. Ни први, ни други пут црно-бели нису искористили своје шансе за 2:2, а у финишу су брутално, у резултатском смислу, кажњени.

2. Повлачење
Са "југа" је грмело "У бој крените, јунаци сви", но да ли због директиве стручног штаба или својевољно, тек - Партизанови фудбалери су у другом полувремену играли више на својој половини терена.

Наравно, потпуно је логично питати се "А зашто срљати ако имате резултат који вас води даље?", али не ради се овде о срљању, већ о одлучнијем коришћењу указаног простора. Аугзбург је грабио напред, Партизан је просто - те нападе одбијао. На крају, последњи напад - није успео да заустави. А то кошта. Као што је много пута коштало "повлачење", у нади да ће се, можда, некако, десити довољно добра контра за успех. Нада постаје реалност када је бодре конкретна дела. А црно-бели су, и поред труда, били без њих.

3. Непромишљеност Андрије Живковића
Андрија Живковић је био и остао најбољи фудбалер ове екипе Партизана. Само, и даље је врло млад, иако већ има титулу светског првака. Његова младост а присуство на највећој сцени је већ у неколико наврата успевала да му загорча дане. Тако је не тако давно одбио да прича са новинарима јер се неко, ето, усудио да напише да "изгледа да није у својој најбољој форми". Наравно, млад је, научиће ако већ није, да се тако нешто не ради, нарочито када је евидентно да зле намере нема. А сада ће научити још једну лекцију. Болну, на жалост по њега.

Имао је неколико солидних позиција да затресе мрежу Аугзбурга. Добро, није дао гол, не може то увек, нити то може свако. Такође, малтене свако може да буде искључен, као што се и њему десило, но - право питање је: а зашто је Андрија Живковић искључен? Због младалачке непромишљености.

Први жути картон је добио јер је приговарао италијанском судији Таљавенту. А то се не ради. Ни арбитру из Серије А, а ни нашима не би требало, мада њихове фамилије најчешће и штуцају у земљи Србији од силног помињања. А други жути картон "златни орлић" је добио када је Партизан и даље имао по себе повољних 1:2. У 81. минуту је у скоку - играо руком. Неко ће рећи "па, случајно, погодила га!", неко ће рећи "Да се уозбиљимо, није било случајно", тек... Живковић је морао да напусти терен. А Партизан да напусти Лигу Европе. "Жиле" за то није једини кривац, но његова младалачка непромишљеност потврдила је колико је у савременом фудбалу важно бити - смирен. Нарочито када је тешко.

4. Дарко Брашанац
Многи црно-бели ће жалити за пропуштеним приликама Дарка Брашанца. Она прва, после лепог слалома, наишла је на добру одбрану голмана Хица. А онда у последњим тренуцима меча, шанса у којој је могао да донесе толико прижељкиваних 2:2, дуго ће се памтити. Да ли морао да настави да трчи ка голу, док га ривал руши, обара, и то као последњи играч одбране? Да ли је морао да опроба шут, као што јесте, и притом промаши, као што јесте?

Неко ће рећи "Па, требало је". А неко ће додати "Ама, само да је пао, судија је сигурно видео прекршај, био би то пенал!". Да, вероватно би био пенал. И Аугзбург би дошао у безизлазну ситуацију, јер би такође остао без једног играча, а са само судијском надокнадом као временом за постизање два гола. Ипак, Брашанац је решио да, мушки, издржи на ногама покушај обарања. А некада се на ногама боље стоји када се на трен клекне. Јер, нису сва та спуштања лоша. Уосталом, прво се клекне - па тек онда устане као витез.

5. Љубинко Друловић
Није наш некадашњи репрезентативац дуго на кормилу Партизана. Није ни бирао ову екипу, нити је са њом прошао припреме. Много је разлога због којих би многи стали у његову одбрану јер, ето, шта је он могао за ово кратко време да драстично промени, а притом је и остварио неке победе на евро-сцени.

Па опет, као да му је диригентска палица испала из руку средином другог полувремена. Није се јасно видела ниједна његова интервенција у игри црно-белих, осим одлуке да се на својој половини вреба шанса. Измене? Субића у 63. минуту заменио Петровић, а Нинковића у 83. Грбић. Недовољно и недоречено. На клупи су остали искусни Илић, те офанзивни Стевановић, Шапоњић и Божинов. Милиони тренера не би појачалли свој напад када имају резултат који им треба, али би многи од њих - освежили би тим тамо где шкрипи. А шкрипело је и на крилима, где би Стевановић значио, и у везном реду, где би "Сале капитен" умео да стане на лопту. А и стрелац Оумару би радо уступио место Шапоњићу и Божинову после онолико претрчаних километара, само да неко одморнији - унервози ривала.

Наравно, нико од нас није тренер Друловићевог ранга па да му "соли памет" као што сви ми то волимо да радимо у свакој епизоди серије "Лако је бити генерал после битке". Али, чврста рука у виду одлучних потеза некада мора да буде препозната у раду тренера - баш када је тешко. Партизану је било тешко у финишу. А Друловићеву ни палицу ни руку тада нисмо могли да видимо.

---

Свих ових пет разлога могу некоме да делују као упирањем прстом у кривце. А свет не треба гледати тако црно-бело, чак ни када су црно-бели у питању. Ово је била прича о одговорности, не о кривцима. И, ко ту одговорност у себи препозна, тај има шансе да буде бољи. А Партизану је управо суочавање са свим својим квалитетима и свим својим манама неопходно да би се вратио на стазе успеха. Све друго би било заваравање, а оно никада не доноси добар исход. Уосталом, ова утакмица је, нажалост по навијаче Партизана, само била подизање огледала. У њему се, уместо насмејаног лица црно-белих, видела цела ова њихова сезона.