Прича: Син Заира, несуђени доктор и прије свега ЧОВЈЕК!

Недавно су Атланта Хокси повукли његов дрес са бројем 55, а то би ускоро требало да ураде и Денвер Нагетси.

Кошарка 08.12.2015 | 00:00

Дикембе Мутомбо оставио је дубок траг у НБА лиги – један је од најбољих дефанзивних играча свих времена, али његови кошаркашки квалитети изгледају бледо у поређењу са људским. Ниједног тренутка није заборавио одакле је потекао, кроз живот корача са великим срцем и зато ће га свет памити као много више од обичног спортисте.

Кандидата је на свету нажалост много, али Дикембе долази из можда најнесрећније државе на свету – Демократске Републике Конго. Земље изузетно богате рудама, што је у Африци увек проклетство а не благослов, земље у којој је почињен први геноцид у 20. веку (под белгијском владавином убијено је између седам и 13 милиона људи) и земље која је и данас најилустративнији пример онога што је од тзв. црне Африке учињено – примитивизам, насиље, болести, корупција...

Ипак, Мутомбо је имао срећније детињство – рођен је 1966. године, на самом почетку 32-годишње владавине злогласног Мобутуа Сесеа Сека, али његова породица припадала је племену Лубе, тј. вишој класи тадашњег Заира. Живели су у кући са шест спаваћих соба, а Дикембе је био седмо од десеторо деце. Његов отац образовао се у Француској на Сорбони и био је директор једне средње школе.

“Помагање људима представљало је традицију у мојој породици – моји мама и тата увек су држали врата отворенима и у нашем домаћинству нико није био странац. Мама је давала храну свима и спавали смо у собама са различитим људима који нису имали куда“, објашњава Дикембе како је почео његов пут филантропа.

Био је то живот бољи од већине његових земљака, али наравно не и луксузан – отац му је зарађивао пристојно за услове ДР Конга, а мајка је децу учила да продају храну на пијаци како би могли да плате школу.

“Устајао бих у 4.30 ујутру и продавао бих хлеб и сир пре одласка на наставу. Школовање је коштало 65 долара, а просечна годишња плата била је 125. Са десеторо деце, како све то платити?“, каже Дикембе.

Његови родитељи нагласак су стављали на дисциплину, образовање и веру – породично су сваке недеље ишли у цркву.

“Долазим из велике породице, али нисам одрастао у богатству – мени су оставили више од тога, оставили су ми истинске породичне вредности“.

Дикембе је маштао о томе да буде доктор, ваљано је учио и имао добре оцене, а кошарка га није ни најмање занимала – више се бавио борилачким вештинама и желео је да буде фудбалски голман. Међутим, растао је и растао, а његов отац и старији брат инсистирали су да се окуша у кошарци.

“Мрзео сам кошарку, али брат није престајао да ми досађује. Нисам желео да имам ишта са кошарком, али на крају сам то учинио само да би ме оставили на миру и напослетку сам се заљубио у игру“.

Напослетку да, али почеци нису били лаки – први пут када се нашао на терену, оклизнуо се и завршио на бетону, било је потребно 18 шавова и тако је зарадио ожиљак на бради који је и данас видљив. Уследила је жучна расправа са породицом, а на крају је Дикембе ипак решио да се врати на кошаркашко игралиште.

“Толико сам поносан на свог оца, знао је шта ће бити најбоље за његовог сина“.

Са 17 година Дикембе је први пут ухватио кошаркашку лопту, са 19 је већ био у репрезентацији Заира – није неко достигнуће, рекли би, играло се напољу на бетону и ниво кошарке није био богзна какав, али ту је запао за око правом човеку, америчком дипломати Херману Хенингу, бившем тренеру и човеку заљубљеном у кошарку.

Њему је био јасан Дикембеов потенцијал, па се 218 цм високи момак из Киншасе 1987. године нашао у авиону за Вашингтон – добио је стипендију Агенције САД за међународни развој (УСАИД) за студије на Универзитету Џорџтаун.

Уследио је културолошки шок, навикавање на нову средину ишло је врло тешко, још теже зато што Дикембе није знао ни реч енглеског када је слетео у САД, иако је течно говорио француски. Током прве године у Америци један од његове браће умро је од тумора на мозгу, није имао ни новца за разговоре с родитељима у Африци, па му је највећа подршка био брат Ило, који је добио стипендију на Универзитету Јужна Индијана.

“Дошао сам овде без ичега, а сада ћу бити примљен у Кућу славних – то је прави благослов“, рекао је између осталог Мутомбо пре који месец.

Желео је да оствари свој сан и да студира медицину, али догодило се неизбежно – тренер Џон Томпсон наговорио га је да се прикључи кошаркашком тиму.

“Научио ме је тако много о животу, о стварима које могу да постигнем и томе како да будем људско биће и зарадим поштовање света. Тада ми је рекао: ’Знам да желиш да будеш доктор, али можеш да зарадиш много новца и да истовремено спасаваш животе’. Мислим да сам направио прави избор и не жалим што нисам студирао медицину. Драго ми је што сам имао сјајног ментора“.

Томпсон је био захтеван, није увек све ишло као по лоју у Дикембеовом односу са њим, али остао му је вечно захвалан и истицао је да на њега гледа као на очинску фигуру. У почетку Дикембе није знао много о концепту, тактици и свему што кошарку прати.

“Био је мршав, висок и није баш знао како да игра... Био је толико ’зелен’ да смо га чак и Чарлс Смит и ја блокирали“, присећа се бивши плеј Џорџтауна Марк Тилмон, висок 188 цм.

У својој првој години на Џорџтауну играо је само 11 минута по утакмици, показујући тек повремено свој дефанзивни потенцијал, а преломна тачка био је меч са Сент Џонс универзитетом. Звезда Џорџтаун Хојаса Алонзо Морнинг брзо је добио две личне грешке...

“Африка, Африка, дођи овамо“, викнуо је тренер Томпсон ка Мутомбу.

“Рекао ми је: ’Сине, убацићу те у игру. Знам да не играш и нећу тражити много. Све што желим јесте да изађеш, блокираш и скачеш. Не покушавај да дајеш кош! Не ради ништа“, сећа се Дикембе.

Тај меч завршио је са 12 рампи, Томпсон је убрзо упарио Морнинга и Мутомба, па смо гледали прву верзију “Торњева близанаца“. У почетку стидљив, Дикембе је добио на самопоуздању, играо је све боље, то су и бројке показивале, али још му се није чинила реалном перспектива професионалног кошаркаша и НБА лиге.

Уместо медицине, студирао је лингвистику и политичке науке, већ је био на стажирању у Конгресу и спремао се за јавну службу. А онда је тренер Томпсон довео једног човека да поприча са Дикембеом – био је то легендарни Бил Расел.

“Чак ни после треће године на Џорџтауну нисам мислио да ћу професионално играти кошарку. А онда је дошао Бил Расел – ко зна више о кошарци од њега? Освојио је 11 титула, морао је од Бога да тражи још један прст како би прстење стало на руке. Он ми је рекао: ’Можеш да успеш’. Био је ту пет дана и сваког од тих пет дана разговарао је са мном три-четири сата. Тај човек је толико паметан, убедио ме је да могу да играм“, истиче Мутомбо један од кључних тренутака за своју каријеру.

Момак из ДР Конга, 25 година, и даље прилично небрушен упркос добрим играма у дресу Хојаса – разумљиво је да је у очима других било подозрења.

“Људи би ме гледали и говорили: ’Мислиш да ћеш успети, ко ти мислиш да си, само три године играш праву кошарку’. Морао сам многима да доказујем да нису у праву – био је то велики изазов изнутра, али нисам се поколебао“, каже Мутомбо, којег су Денвер Нагетси на НБА драфту 1991. године изабрали као четвртог пика.

Већ у руки сезони демантовао је све који су сумњали у њега – изабран је у најбољи тим новајлија и просечно је бележио 16,6 поена, 12,3 скока, 3 рампе и 2,2 асистенције.

Заволео је кошарку, почео је да је живи и да ужива у њој, видео је у њој сврху, а то га је водило до бројних признања – четири пута изабран је за најбољег одбрамбеног играча лиге, то је једино још пошло за руком Бену Валасу, други је најбољи блокер свих времена иза Хакима Олајџувона (у три сезоне био је први блокер лиге), осам пута је играо на Ол-стар мечу, у две сезоне је био најбољи скакач...

Провео је 18 година у НБА лиги, повукао се мало после 42. рођендана, а наступао је за Денвер (1991-1996), Атланту (1996-2001), Филаделфију (2001-2002), Њу Џерси (2002-2003), Њујорк (2003-2004) и за Хјустон (2004-2009).

И они који слабије прате кошарку знају за Дикембеа Мутомба по његовом карактеристичном потезу – после блокаде померао би кажипрст лево-десно као да говори “не, не“, патентирао је чувени “фингер wаг“, свој заштитни знак о којем се много говорило и који су касније копирали клинци на игралиштима.

“Осећао сам да не добијам поштовање које заслужујем – радим добар посао, а људи не спомињу моје име. Зато сам почео то да радим, како би ме људи запамтили – не медији и навијачи, већ играчи. Желео сам да размисле два пута пре него што ме изазову“, објашњава Дикембе и додаје:

“Не лети се у кући Мутомба“, присећа се уз осмех, “Мислим да ми је то пало на памет током руки или софмор (друге) године у НБА. Многи су мислили да могу да прелете ’Планину Мутомба’, али рекао сам им: ’Слушајте, не можете да шетате у мојој кући без дозволе, морате да куцате прво. Ако кренете на лако полагање, покупићу га“.

У почетку је свој кажипрст Мутомбо усмеравао ка противнику којег је блокирао, после је то кажњавано техничком грешком, па је Дикембе преусмерио прст на публику, што је било у складу са правилима.

Његов потез утеривао је страх у кости и одиграо је важну улогу у једном од највећих изненађења у историји НБА лиге – Денвер је 1994. године постао први тим икада који је као осми избацио првопласираног на старту плеј-офа.

Сијетл Суперсоникси, кандидати за титулу и тим са најбољим скором у лиги, доминантно су повели са 2-0 у серији (до 2003. године прва рунда плеј-офа играла се на три добијена меча), а Дикембе је рекао да машта о преокрету.

Медији и Соникси ругали су се тој изјави, а Мутомбо је у трећој утакмици одговорио са 19 поена, 13 скокова и 6 рампи – била је то прва плеј-оф победа Нагетса у последњих шест година. Следећу утакмицу Денвер је добио у продужетку, а Мутомбо је супарницима ушао у главу.

“Када је почео да маше тим прстом, момци би се скроз заптељали у то и покушавали су додатно да га изазивају. Покушавао је да их натера да играју по његовим условима, да их натера да га нападају како би он лакше долазио до блокада“, каже Шон Кемп, тадашњи вођа Соникса.

И у петој утакмици играо се продужетак – на тридесетак секунди до краја Нагетси су водили са 96:94. Кемп је примио лопту око линије за три поена, кренуо је на продор и скочио ка кошу. Нот ин мy хоусе.

“Још једна блокада Мутомба“, узвикнуо је спикер у хали. Његова осма тог дана и укупно 31. у серији, чиме је оборио претходни рекорд.

“Та ствар са махањем прстом постала је заразна, постала је део њега“, рекао је Берни Бикерстаф, тадашњи председник и генерални менаџер Нагетса, који је и био најзаслужнији за то што га је Денвер драфтовао.

Врхунац каријере Мутомбо је достигао у Хоксима, хала би експлодирала после сваке његове рампе, а није се плашио ни највећих играча тога доба. На Ол-стар утакмици 1997. године чак је питао Мајкла Џордан да ли му је потребна помоћ да се попне на Планину Мутомбо.

“Мајк, хоћеш да позовем Скотија (Пипена)“, ликовао је Мутомбо у свлачионици Истока алудирајући на то што Ем-Џеј никада није закуцао преко њега.

Најбољи играч свих времена није остао дужан – неколико месеци касније, у другој рунди плеј-офа, коначно је закуцао преко Мутомба. Погледао га је и показао му “његов“ прст. И Џордан је добио техничку грешку.

“Сви у дворани су полудели, морали су да прекину утакмицу. Сви су говорили нешто у стилу: ’Успео је, Деке! Нема више ’треш-тока’, успео је!“, сећа се Мутомбо.

Уживао је у кошарци и успеху, али није заборавио да игра под обручима за њега није само циљ. Она је за њега била и средство којим ће остварити своју животну мисију – да помаже другима.

“Не могу да заборавим место одакле сам потекао. Конгу смо потребни. Људи се питају зашто толико волим Африку – тамо сам рођен и тамо су моји корени“, једноставно је објаснио Дикембе.

Имао је име, имао је новац и почео је да се одужује свету. Посетио је сомалијски избеглички камп у Кенији током деведесетих, платио је пут кошаркашкој и атлетској репрезентацији ДР Конга на Олимпијске игре у Атланти 1996. године, као и опрему и остале трошкове, и небројено пута је “ад хок“ учествовао у хуманитарним акцијама.

Године 1997. основао је “Дикембе Мутомбо фондацију“ са циљем да побољша здравствену заштиту, образовање и квалитет живота у ДР Конго. У почетку је фондација слала лекове, кревете и све остале потрепштине у Киншасу, а чувени “фингер wаг“ Мутомбо је користио у кампањама за превенцију разних болести.

“Смучило ми се да гледам како људи умиру млади, много ме је то болело. Људи умиру од излечивих болести“, тако је Мутомбо одговорио на питање због чега је саградио болницу у предграђу Киншасе.

Она је почела са радом 2007. године, пројекат је био вредан 30 милиона долара, а у њој је до сада лечено више од 140 хиљада жена и деце. Болница се симболично зове “Бијамба Мари Мутомбо“, по Дикембеовој покојној мајци – она је умрла 1998. године јер није на време могла да буде пребачена у болницу, војска је успоставила ванредно стање после једног од честих сукоба (“да није било хаоса у Киншаси, моја мајка би била жива“).

То је била прва таква модерна установа у ДР Конгу у последњих 40 година, а њеном изградњом Мутомбо је натерао Владу да направи још две болнице.

“Иако сам то желео, сада ми је драго што нисам постао доктор јер на овај начин могу да урадим много више. И сада лечим људе, али на другачији начин“, каже Мутомбо.

У наредних годину дана у плану је и изградња друштвеног центра у Киншаси, и то у крају у којем је Дикембе одрастао.

“Ту би биле учионице и компјутери, деца би долазила после школе да раде домаћи, а било би и кошаркаких терена. Учићемо их правим животним вредностима, нудити менторства и слично“, каже Мутомбо.

Дикембе је инспирисао и многе друге да се посвете хуманитарном раду, пре свих Јаа Минга, са којим је играо у Хјустону.

“Само изабери област у вези са којом си страствен – нема везе да ли је то образовање, здравство или нешто треће, и запитај се по чему ће те сутра памтити“, указује Мутомбо.

Укључен је у рад Специјалне олимпијаде, хуманитарних организација ЦАРЕ и УНИЦЕФ, у пројекат НБА лиге “Кошарка без граница“ (глобални је амбасадор НБА), а за свој филантропски рад добио је бројна признања.

“Одувек сам имао страст према давању – то је породична традиција. Био сам довољно срећан и благословен да играм кошарку, а она ми је дала могућност да пођем корацима родитеља и да дајем заједници, као што су они увек давали“, истиче Мутомбо.

Године 2007. тадашњи председник САД Џорџ Буш позвао га је на годишње обраћање нацији.

“Поносни смо што овог сина ДР Конго можемо да назовемо и својим Американцем“, рекао је тада између осталог Буш.

У септембру ове године Мутомбо је примљен у кошаркашку Кућу славних, а врло лако могло је да се деси да никада не заигра кошарку.

“На француском кажу: ’Човек може да планира какав ће му живот бити, али колико год ти планирао,то се неће догодити ако није у Божјем плану’. Тако сам и ја имао другачији план, а да нисам знао шта ми је у ствари било суђено“.

Ожењен је и има шесторо деце, од којих је четворо усвојено (деца су његове браће). Дикембе Мутомбо Мполондо Мукамба Жан-Жак Вамутомбо, за пријатеље Деке. Славни кошаркаш и пре свега Човек.

Мрља у биографији

Мутомбова беспрекорна репутација пољуљана је у јануару 2012. године, пошто се нашао у средишту скандала са кријумчарењем злата из ДР Конго 2010. године. Његово име појавило се у извештају Уједињених Нација, али касније је закључено да није крив ни за какав злочин и да није свесно учествовао у криминалним активностима. Ипак, бивши званичник УН казао је да је Мутомбо показао “несхватљив немар“ у тој пословној трансакцији, у којој је на крају преварен и изгубио је милионе, јер није знао да у том послу учествује и Боско Нтаганда, вођа једне од наоружаних група у немирном Конгу.

Потресни случај тројки

Године 2011. жена је пре времена родила тројке у малој сеоској клиници у ДР Конго. Доктори нису били обучени да пруже потребну негу и родитељима је речено да ће бебе умрети. Али отац је чуо за Дикембеову болницу и молио је лекаре да позову САД.

“И тако су ме позвали и рекли: ’Господине Мутомбо, имамо три бебе, можемо ли да их узмемо? Отац не ради, мајка не ради’. Одговорио сам им: ’Спасите их, молим вас“.

Освежење

У игри којом доминира напад, Мутомбо је донео освежавајућу промену, донео је доминацију на одбрамбеном крају терена. Већина играча узбуди се када постигне кош, али Мутомбо се узбуди када га спречи. (Ајзеа Томас, легенда Детроит Пистонса)