Сјећања - видео: Ђанлука Паљука...

Зачетник ношења дресова кратких рукава, голман кога је славним направио Вујадин Бошков израстао у апсолутног рекордера Серије А по два основа, данас учи децу не само фудбалу, него и животу...

Фудбал 07.12.2015 | 00:00

Калчо је био на врхунцу. Јак као црна земља. Све што је вредело на континенту јурило је преко Алпа, па низбрдо. Интер је имао немачку осовину Матеус-Клинсман-Бреме, Милан почивао на темељима холандског фудбала захваљујући Ван Бастену, Гулиту и Рајкарду, Руди Фелер и Томас Хеслер су гризли за римску Вучицу, Марадона, Карека и Алемао уздигли Наполи... А у тренуцима док су Италијани вапили за наследником Дина Зофа питајући се да ли је то Валтер Зенга (да се не лажемо, одговор је био потврдан) добили су још једног голмана пред којим и они који данас бране, изузев Ђиђија Буфона, морају да скину капу. Или рукавице.

На прелазу из осамдесетих у деведесете године прошлог века Серијом А владао је – Ђанулка Паљука! Толико упечатљиво да је постао рекордер: голман са највише утакмица икада у првенству Италије (592). Штавише, испред њега су по истом основу само двојица играча у пољу: Хавијер Занети и Паоло Малдини. Тек да се не заборави какав је био.

А био је – врхунски. Свако с тим епитетом мора да буде и својствен. Можда није међу првима увео екстравагантне шљаштеће дресове, па је бранио у розе, наранџастим, зеленим, али је први почео да их крати. У висини лактова. Публици је било занимљиво, с тим да није морао тако да јој се представља, јер се пре свега одбранама уселио у срца навијача.

Најпре Болоње, у којој је почео каријеру и којој ће се, при њеном крају, вратити у италијанској верзији изреке „прва љубав заборава нема“, затим Сампдорије, са којом ће освајати трофеје кад јој је мало ко давао шансе, а напослетку у Интера, где ће упркос томе што није имао често прилику да грли пехаре израсти у величину достојну још неколико рекорда.

Рођен је 18. децембра 1966. у Болоњи, у којој је почео да брани и у којој никад није добио праву шансу. После две сезоне покушаја да у млађим категоријама докаже је ли за велика дела уследио је позив Сампдорије, па се тада 21-годишњи Ђанлука Паљука преселио у Ђенову. Обукао је дрес плаво-белих и 1987. почео да осваја простор. И за себе и за клуб из Лигурије. Кључну улогу у његовој развоју одиграо је – Србин. Најпознатији Србин у Калчу икада. Вујадин Бошков. Увидео је у 190 центиметара виском младићу оно што нису „стручњаци“ из Болоње, „посадио“ га међу стативе, а овај процветао.

Три Купа Италије, пехар Купа победника купова 1990. (у финалу у Гетеборгу савладан Андерлехт после продужетака, головима Ђанлуке Вијалија – 2:0) били су увод у сезону његове каријере. Једну од последњих сезона италијанског фудбала кад најбољи није био тим који је имао највеће звезде, него најбоље укомпонован тим. Стигао је Скудето!

Бошков је направио екипу од играча који никада пре нису важили за велике, али их је учинио великима. Атилио Ломбардо, Роберто Манчини, Ђанлука Вијали. Сви они напред. А иза – Паљука. Бранио је са толико самопоуздања да је преносио енергију на тимске колеге, а као заштитни знак те године, можда и читаве Ђанлукине каријере, важи сусрет са Интером, три кола пре краја првенства. Неразури су доминирали, притискали са свих страна, Матеус и Клинсман јурили ка голу иза којег су навијачи бацали бакље и петаде и чинило се да је само питање тренутка кад ће брана из Ђенове да попусти, али на Меаци је Паљука „спустио ролетну“. Интер је упутио 24 ударца на гол, од тога 14 у оквир. Све их је укротио. Чак и једанаестерац у том тренутку једног од најбољих фудбалера света – Лотара Матеуса. Егзекуције Досене и Вијалија значиле су да пехар стиже на стадион Луиђи Ферарис.
„Одбрана пенала Матеусу ми је сигурно најдража у каријери, ње се највише сећам. Тај одбрањени ударац нам је донео Скудето, тешко је наћи неки који би могао да му приђе по важности“, признао је по одласку у пензију Паљука.

 

У међувремену је поставио два рекорда. Један три лета касније, јер га је за 8.000.000 тадашњих марака купио управо Интер, у најскупљем трансферу неког голмана у свету фудбала, у том тренутку. А други неколико година послетога, пошто је са 24 одбрањена једанаестерца постао чувар мреже са највише „скинутих“ пенала у историји Серије А. Иако каже да ће Самир Хандановић колико до краја ове сезоне да га свргне са трона.
„Знате шта, док сам ја бранио технологија није била ни приближно на садашњем нивоу. Последично томе, проучавање начина на који ће ривал да пуца са 11 метара биле су огрничене. Није као сад кад све може да се сними, прати малтене из минута у минут. А ја сам се само ослањао на инстинкт. Слушао сам своје тело“, појаснио је.

Са Сампдоријом је освојио и Суперкуп Италије 1991, а да је био несавладив показује и резултат меча са Ромом – 1:0 (стрелац Манчини). На његову, и жалост Вујадина Бошкова наредног пролећа пропустио је прилику да каријери која је већ имала обрисе бајковите придода још једну такву причу. У финалу Купа шампиона 1992. севнула је бомба Роналда Кумана из слободног ударца у продужецима и „ушати“ пехар је отишао у Барселону.

А две године касније, пошто се у међувремену од Сампдорије опростио Купом Италије, преселио се у Интер. Да замени Валтера Зенгу који је – гле чуда – отишао у клуб из Ђенове. По учинку му је пришао. По трофејима није. Тек један. И то ван граница Италије. Подигао га је у финалу Купа УЕФА, кад је милански клуб савладао Лацио 3:0, међутим, време чим је крочио на Меацу Паљука је истиснуо Зенгу из репрезентације.

За Азуре је бранио 39 пута. Био је чак на три Мундијала. Додуше, на оном првом у отаџбини није бранио. Зато је 1994. био први избор – пре Валтера Зенге, Стефана Таконија и Луке Маркеђанија – и у Сједињеним Америчким Државама потврдио оно што се знало. Да је један од најбољих на свету. Истина, до финала је примио по гол на сваком мечу изузев оног са Норвешком у групи, упамћеном по црвеном картону због прекрашаја ван казненог простора. Постао је први искључени голман у историји Мундијала, али се по истеку суспензије вратио још јачи. У финалу, против Бразила, показао је да је специјалиста за пенале, укротио ударац Марсија Сантоса у првојсерији и чинило се водио Италијане ка Златном глобусу којег су се на крају дочепали Јужноамериканци због оног промашаја Роберта Бађа.

Норвешка је по још једном основу обележила репрезентативну каријеру Ђанлуке Паљуке. Опет на Мундијалу. Овога пута у Француској. Извео је потез који је званично проглашен одбраном турнира. Зауставио је ударац Торе Андре Флоа. На гол-црти. И био је ред да такав мајстор међу стативама добио такву награду. Кад већ није главну.

Биле су то, ипак, године у којима је Ђанлука приводио крају репрезентативну каријеру. Чак је и у Француску отишао као резервни голман, да би шансу добио да брани тек пошто се повредио Анђело Перуци. Само годину дана касније исти човек ће га истиснути и са гола Интера. Тачније, неће се ни срести, јер је Марчело Липи решио да доведе Перуција из Јувентуса. Паљука је знао шта до значи. И отишао је.

Вратио се кући. Да заокружи причу. Могао је да упре прстом у далеко већи клуб. Изабрао је – Болоњу. Бранио је са уживањем. Иако је знао да ће примати по гол на свакој утакмици. Често и више. Није био баш крив за све. Једноставно, тако је хтео. Али, није све у трофејима, рекордима, наградама. Има нешто и у емоцији. Ђанлука Паљука је страствено бранио своје. Толико да је у сезони 2005/2006 остао уз Болоњу и кад је ова била у Серији Б.

Наредне је прешао у Асколи. У дресу тог клуба постаће онај великан с почетка текста – на утакмици са Месином престићиће Дина Зофа и постати голман са највише мечева у историји Серије А. Кад се попео на врх, рекао је:
„Доста“.

Онда се опет вратио кући. Овога пута имао је просветитељску мисао. Постао је тренер. Голмана, наравно. Ради и данас у академији Болоње. Ствара будућег Ђанлуку Паљуку. И учи децу животу.
„Код мене у свлачионици нема лудих фризура, нема ни минђуша у ушима или не дај Боже носу. Не дозвољавам ни да неко уреже грб клуба на ту младу главу, на место где би требало да расте коса. Забога, не радим са Индијанцима, него са будућим фудбалерима. Учим их, ипак, да им неће све у животу бити лако. Нећу да их видим како се преврћу на трави, иако су зарадили модрицу. Учим их да живе са болом. И ја сам. Успеће“.