Ископао милионе из владиног рудника

Гордан Павловић је за шест милиона КМ купио фочански Нови рудник мрког угља „Миљевина“. Иако је морао, није запослио ни четвртину планираних радника, али због тога није кажњен.

Република Српска 30.11.2015 | 16:15

На тај начин је уједно остварио и право на експлоатацију угља, тржишно вриједног најмање три милијарде КМ.

Према подацима Центра за истраживачко новинарство (ЦИН), Павловић није испоштовао обавезе купопродајног уговора да ће на крају трогодишњег периода пословања у Руднику имати 100 радника, али га ресорно министарство због тога није казнило са скоро 600.000 КМ. Умјесто тога, исто министарство је у том периоду дало Павловићу подстицај за извоз угља од 266.433 КМ.

Након што је преузео Рудник, Павловић није наставио подземну експлоатацију, како је то најављено на Народној скупштини Републике Српске која је одобрила продају „Миљевине“. Јаму је затворио, а експлоатацију врши само на површинском копу.

Експлоатација мрког угља из „Миљевине“ код Фоче је почела 1947. године из јаме „Ноздре“, а четири деценије послије је отворен и површински коп „Будањ“. До почетка 2000. године Рудник је био државно предузеће, а након приватизације је трансформиран у Акционарско друштво Рудник мрког угља „Миљевина“.

 Већинско власништво од 80 одсто задржали су Влада Републике Српске и њени фондови, а остало су добили мали акционари, међу којима су и радници. Међутим, пословање није било успјешно.

Један од радника из тог периода, рударски техничар Момчило Андрић, каже да радна снага није била добро распоређена и да је пуно више било радника у администрацији него рудара у јамама. „Нас је, рецимо, било овамо 50, а њих тамо било 200“, каже Андрић.

Због застарјеле и неадекватне опреме експлоатација на површинском копу је стала, а подземна је радила отежано. До средине 2006. губитак у пословању Рудника је износио нешто више од 12 милиона КМ. Рачуни су били блокирани, а дуг према радницима је износио више од милион КМ.

Радници су помоћ за рјешавање проблема потражили од Владе, односно од ресорног министарства гдје им је као једна од могућности сугерисано покретање стечаја. Након тога су 83 радника предала Основном суду у Требињу захтјев за покретање стечајног поступка који је отворен у новембру 2006. године. За стечајног управника је именован Лазо Ђурђевић.

Према документацији коју је он тада сачинио, књиговодствена вриједност имовине Рудника износила је нешто више од 34 милиона КМ. Ђурђевић је у разговору за ЦИН рекао да су призната потраживања радника и осталих повјериоца око 7,6 милиона КМ.

Према тој рачуници, сва дуговања су могла бити наплаћена продајом имовине.

Међутим, управник каже да књиговодствена вриједност Рудника није била реална па су судски вјештаци направили нову процјену. Земљиште од 225.499 м2, грађевински објекти, опрема, залихе међу којима је било и 15.000 тона угља те нематеријално улагање у геолошка истраживања угљеног базена процијењени су на 8,1 милион КМ.

Сва имовина, осим двије управне зграде и неископани угаљ, понуђена је на лицитацији на којој се као купац појавила Влада Републике Српске са цијеном од 4,9 милиона КМ. Купопродајни уговор потписали су у јануару 2008. године ресорни министар Рајко Убипарип и стечајни управник Ђурђевић.

Управник каже да није спорно што Влада Републике Српске купује имовину предузећа у којем је била већински власник. „Може било ко да купи“, каже Ђурђевић.

Он каже да је тим новцем плаћен већи дио укупног дуга међу којим је и дуговање према радницима те да је остало још да се плати 2,7 милиона КМ разним добављачима. Каже да ће управне зграде тешко продати јер су у њима смјештене избјеглице.

Влада Републике Српске је од купљене имовине формирала Нови рудник мрког угља „Миљевина“ у којем је неколицина радника наставила експлоатацију угља.

Бивши радник Андрић каже да је за раднике то био најбољи период. „Ми смо радили страшно добро. Имали смо добру плату.“ Он је у разговору за ЦИН рекао да је у то вријеме било доста заинтересованих за куповину тог рудника, али он не мисли да су сви имали озбиљне понуде.

„Било је ту разних мешетара. Ја мислим да је било једно педесет разноразних делегација: од Вијетнама, Русије, Чешке, западних земаља и наших свих врста“, каже Андрић.

Понуде за куповину „Миљевине“ Влади су доставила три предузећа: „Иноx-Техномонт“ из Груда, „Еуро Инвест“ из Москве и „Павгорд“ из Фоче. Прва два су одустала од куповине и Влада је прихватила понуду фочанског предузећа, сачинивши о томе Информацију за Народну скупштину Републике Српске.

У Информацији је наведено да је „Павгорд“ за куповину рудника понудио шест милиона КМ и инвестирање од 10 милиона КМ у опрему и инфраструктуру. Такође, били би задржани стари радници, запослени нови и настављена експлоатација мрког угља на површинском и јамском копу.

Посланик Вукота Говедарица је рекао на Скупштини, одржаној у јулу 2010. да је Информација непотпуна. „Из овога се бојим да ми не можемо ама баш ништа да видимо и ја не знам да ли ово чудо у наредне три године заиста може да се деси у Фочи.“
Са 47 гласова за и 15 суздржаних Народна скупштина Републике Српске је прихватила припремљену Информацију и одобрила одлуку Владе да се „Миљевина“ прода „Павгорду“.

Идућега мјесеца су предсједник Владе Републике Српске Милорад Додик и власник предузећа Гордан Павловић потписали купопродајни уговор у којем је, уз остало, дефинисана цијена од 6 милиона КМ, трогодишње улагање у основни капитал предузећа од 10.125.000 КМ те 100 запослених радника у тргодишњем периоду.

Купопродајним уговором Павловић се обавезао да ће у трогодишњем периоду наставити експлоатацију угља, али није прецизирано да то мора бити и у јами и на површини како је речено посланицима у Народној скупштини. Такође, у уговору је наведено да ће производња бити унапријеђена додјелом концесије за експлоатацију мрког угља у што краћем року, о чему није било ријечи на Народној скупштини Републике Српске.

Према информацијама до којих је дошао ЦИН, четири мјесеца након потписивања уговора Павловић је добио концесију за експлоатацију угља на период од 30 година, али надлежне институције Републике Српске не дозвољавају увид у концесиони уговор.

Према подацима Министарства финансија, при закључивању концесионог уговора Павловић је платио једнократну концесиону накнаду од 87.750 КМ као и нешто више од милион КМ за кориштење минералних ресурса до маја 2015. године.
Предсједник Комисије за концесије РС-а Предраг Ашкрабић рекао је новинару ЦИН-а да се додјела концесије код приватизације рударских предузећа договара директно са ресорним министарством: „У принципу, то иде по инерцији“.

То објашњава зашто Павловић није од управника Ђурђевића купио имовину старог рудника, иако је било разговора на ту тему, већ је од Владе РС-а купио нови рудник који је сачињен од те старе имовине.

Ђурђевић је у разговору за ЦИН рекао да је он само продавао имовину без концесије. “Не дајем ја концесију. Ја немам ништа са коповима, ни површинским, а ни јамским.“

Према подацима Владе, у Миљевини код Фоче има око 40 милиона тона потенцијалних резерви угља. Један од послијератних директора Рудника Александар Голијанин сматра да је толика количина угља у јами док на површини има још око 10 милиона тона. „То је изузетан ресурс, изузетан“, каже Голијанин.

С обзиром да је најнижа тржишна цијена угља из „Миљевине“ 60 КМ по тони, то даје потенцијалну вриједност налазишта од најмање три милијарде КМ.

Према подацима до којих су дошли новинари ЦИН-а, Павловић у Руднику није наставио јамску експлоатацију, већ је приликом преузимања Рудника наредио затварање јаме.

„За подземну експлоатацију су потребни стручњи људи, а њих у Миљевини нема“, каже Голијанин.

На руднику ради око 40-ак радника 12 сати дневно са просјечном платом од 600 КМ. Према финансијским подацима фирме, на крају тргодишњег пословања у Руднику није радило стотину радника како је договорено.

Предвиђена казна за непоштивање обавезе запошљавања је 10.000 КМ по раднику и она је могла бити наплаћена из приложених гаранција за извршење уговорених обавеза које су предвиђене у износу од пола милиона марака са ограниченим роком трајања.

С обзиром да је на крају 2013. године у руднику радио 41 радник, то значи да је Павловић требао платити казну од скоро 600.000 КМ. Из Министарства индустрије, енергетике и рударства су потврдили да казну нису наплатили и да нису радили контролу испуњавања уговором дефинисаних обавеза.

У образложењу које је достављено ЦИН-у наведено је да је Павловић за извршење уговорених обавеза доставио гаранцију од 100.000 КМ која је важила до 17.1.2012. године.

С обзиром да је у међувремену повећао основни капитал предузећа за 10.125.000 КМ, “он је тиме извршио уговорену обавезу у смислу улагања у предузеће, па није било потребно достављати банкарске гаранције за другу и трећу годину улагања“.

Не само да није кажњен за неиспуњене уговорне обавезе него је Нови рудник мрког угља „Миљевина“ из Фоче остваривао привилегије Владе Републике Српске. Према подацима Министарства индустрије, енергетике и рударства Републике Српске, у трогодишњем периоду пословања овај Рудник је добио подстицаје за извоз у вриједности од 266.433 КМ.

У периоду од 2011. до 2014. године из „Миљевине“ је извезено 20,8 милиона КМ вриједности угља према Србији, Мађарској, Црној Гори и Косову, наведено је у подацима Спољнотрговинске коморе БиХ.
Осим тога, угаљ купују и бројна јавна предузећа у БиХ.

Финансијски показатељи говоре да је за четири године пословања, у периоду од 2011. до 2014. године, Павловић на Руднику зарадио 15,3 милиона КМ, што је готово једнако његовим улагањима у куповину и развој „Миљевине“.

Ипак, Павловић није задовољан пословањем. Не пристаје на интервју, али у кратком разговору с новинарима ЦИН-а је рекао да му посао не иде добро и да хоће Рудник да затвори.

Извор: ЦИН