Три правила за борбу против Турске

Игор Сечин, бивши заменик председника Владимира Путина, је био водећи заговорник заборављања историјских лекција у односима са Турцима. Презирући историју, он је тежио да створи нове. Путин је нерадо морао да их усваја, све до јуче.

Свијет 25.11.2015 | 21:17

Средином осамдесетих, грчки премијер Андреас Папандреу, кога је совјетски Политбиро у Москви потцењивао, је поразио Турску када је она упала у грчку територију. Победа је остварена у Егејском мору 26. марта 1987. године, док Руси, који имају дугу прошлост сукоба са Турцима, од 1991. сматрају да је Турска је "не само близак сусед, већ и пријатељска држава."

Папандреу се био спремио за сукоб, знајући да га непријатељи сматрају кукавицом. Такође се надао да ће његови непријатељи одступити ако јако и довољно брзо удари. Његовој одлуци је допринело и то што је био свестан да на овај или онај начин неће још дуго живети.

Затим је уз турску границу распоредио грчко ваздухопловство, потпуно наоружано и спремно за полетање у року од 90 секунди. Са бугарским председником Тодором Живковом, непријатељем НАТО-а, се договорио да Бугарска распореди своје тенковске јединице према турској граници, договоривши савез против заједничког историјског непријатеља. Такође је наредио прекид снабдевања електричном енергијом базе Неа Макри, команде контролног штаба америчких снага у Грчкој. Ни варница, а камоли сигнал од неког страног шпијуна или грчког издајника, није могла да упозори Турке, Американце или Русе на Папандреуов ратни план.

Папандреу је раније схватио да ће, ако он не крене у офанзиву, Турци напредовати у егејском ваздушном простору, и морском дну, ругајући се његовој слабости. Очекивао је да би га САД онда свргле са власти. Када је дошло до битке, није било жртава. Турци су повукли своје снаге, да Грци нису испалили метак. Жртва је био само турски премијер, Тургут Озал - који је због слабог срца морао да буде евакуисан у Хјустон, Тексас. Спасавање Озала било је једно што је Реганова администрација тада могла да учини. Друго је било да се договори са Папандреуом да врати струју бази Неа Макри.

Ову победничку стратегију нико од турских историјских непријатеља, укључујући и пост-совјетску Русију није поновио. Игор Сечин, бивши заменик председника Владимира Путина, је био водећи заговорник заборављања историјских лекција у однсима са Турцима. Презирући историју, он је тежио да створи нове. Путин је нерадо морао да их усваја, све до јуче.

А ово су старе лекције:

1. Турска никад не предузима војни потез без добијања претходног одобрења од Пентагона. Да би јучерашње обарање руског авиона Су-24 било успешно, били су потребни обавештајни подаци и други сегменти електронског ратовања заједничке америчко-турске командне јединице, који би турског пилота авиона Ф-16 учинили сигурним да је руске пилоте ухватио неспремне. То није био, како је турска влада саопштила, "аутоматски одговор на кршење њеног ваздушног простора", јер је ваздушни простор био сиријски, односно онај део кога је Турска једнострано прогласила "зоном искључења".

То није био ни “нож у леђа”, како је Путин рекао, нити се то десило, као је Путин додао, "упркос уговору који смо потписали са нашим америчким партнерима да би спречили ваздушне инциденте". Оно што се десило ј било због споразума Турске са војном командом САД. Путин није био искрено изненађен што је, како је рекао, "уместо да одмах успостави контакте са нама, колико ми знамо Турска је напре са својим НАТО партнерима разговарала о овом инциденту." Да је Путин рекао да сумња да се Турска ослонила на "своје НАТО партнере" пре него што се "инцидент",десио, био би ближе истини.

2. Агресију Турске и САД могу зауставити мање снаге, али оне морају бити у стању сталне борбене готовости, морају користити сваки облик раног упозорења и прикривати своју способност изненађења. Путин је рекао да је руски Су-24 погођен пројектилом испаљеним са турског авиона Ф-16, када је руски авион био један километар унутар сиријске стране границе. Пошто је то истина, борбена подршка руске противваздушне одбране је морала да прати турски авион од секунде када је полетео. Требало је пратити његов лет, и електронику за активирање наоружања, и налоге за паљбу који би дошли из других извора. Руски оператери и посада Су-24 су морали да детектују радар непријатељске ватре, и дају опцију да га заслепе. Ако ниједна од ових ствари није урађена, руске снаге нису биле спремне, и Су-24 је изненађен.

Последице се не могу оправдати фразом која је речена краљу Јордана, који је био гост у Москви и трудио се да руског председника зове "братом": "Никада нећемо прогледати кроз прсте злочинима попут овог који је почињен данас". То је требало рећи пре, а не после.

3. У западној Европи, на Балкану, и на Блиском истоку Турци немају трајног пријатеља или савезника. Ако Русија не жели да упадне у турску заседу, мора да има јаке савезнике попут Ирана, слабе попут Кипра и Србије, и оне колебљиве попут Бугара, и сети се својих искустава у ратовима са Турцима. Покушаји уверавања Анкаре да руски "авион и наши пилоти ни на који начин не представљају претњу Турској” су губљење даха, јер Турци знају да ми знамо да нам прете, и да финансирају покушаје одвајања руског Кавказа. То је зато што они знају да се Русија обавезала да блокира турску експанзију, и да од турског напада заштити шиите у Ираку и Курде. Ако то нису нове стратешке обавезе, онда Русија треба да пожури да повуче своје снаге пре него што упадне у још крвавије заседе. Ако то јесу обавезе, онда су последице јасне и очигледне и непосредне.

Сви Руси су сада у опасности ако путују у Турску, па би зона искључења председника Ердогана требала да спречи све руске летова и улазак свих руских држављана у земљу. А за Турке је одавно дошло време да греју куће и кувају своје вечере са неким туђим гасом.

Извор: ЕПК