Анализа: 6 разлога зашто је Новакова 2015. боља од Роџерове 2006.!

Борис Бекер у понедељак је на Твитеру написао да је сезона Роџера Федерера 2006. године успешнија од сезоне Новака Ђоковића ове године.

Тенис 27.11.2015 | 00:00
Анализа: 6 разлога зашто је Новакова 2015. боља од Роџерове 2006.!

Та изјава додатно је распламсала и тако жустре дискусије о томе која је најбоља сезона свих времена, а две које је Бекер споменуо свакако су у врху. За почетак треба рећи да су и Федерер и Ђоковић били спектакуларни и супериорни у односу на конкуренцију и да је те две сезоне тешко поредити, али какви бисмо то тениски фанатици били ако макар не покушамо.

Новакова је боља...!

1. Већи број освојених најважнијих турнира. Обојица су узели по три Грен слем трофеја и пали су у финалу Ролан Гароса, али Ђоковић је освојио шест Мастерса, што никоме до сада у историји није пошло за руком, док се Федерер зауставио на четири. Обојица су узели завршни Мастерс.

2. Царство на свим подлогама. Ђоковић у овом тренутку легитимно може да тврди да је најбољи играч света на свим подлогама и у свим условима, па и на шљаци. На земљаним теренима освојио је два Мастерса (Монте Карло и Рим), на трећем није учествовао (Мадрид), а на Ролан Гаросу је играо финале и при том постао тек други човек икада који је добио Надала у Паризу. Са друге стране, Федерер је дошао до три финала и сваки пут је губио од Надала – дакле, био је други играч света на шљаци.

3. Скор и број мечева са Топ 10. Ђоковић је морао много чешће да се сусреће са играчима из Топ 10 – против њих је ове сезоне имао учинак 31-5, док је Федереров 2006. године био 19-4. Не само што има бољи скор, него је процентуално гледано 41% мечева ове године Новак одиграо са најбољима, а Роџер се 2006. састао са Топ 10 играчима у 24% својих дуела. Такође, Ђоковић је ове сезоне 52% својих мечева одиграо са играчима из Топ 20, а Федерер 2006. само 35%. У дуелима са Топ 5 играчима српски тенисер има скор 16-4, што је исти број пораза и дупло већи број победа од Федерера 2006.

4. Јача конкуренција. Ако се упореде АТП листе на крају обе године, као и ривали Ђоковића и Федерера у финалима, јасно је да је српски тенисер имао тежи пут ка својим трофејима. На крају 2006. године у Топ 10 су играчи збирно имали 23 Мастерс титуле, а на крају ове године чак 70 више.

Разлика је огромна и у Грен слемовима (35-15 за садашњи Топ 10) – године 2006, осим Федерера и Надала, у Топ 10 је био само један човек који је икада освојио Грен слем турнир (Енди Родик), а једино су Фернандо Гонсалес и Давид Налбандијан догурали до Грен слем финала (Налбандијан пре, на Вимблдону 2002, а Гонзо после, на Аустралијан опену 2007). Четврти и седми на листи (Џејмс Блејк и Томи Робредо) никада нису играли ни полуфинале на Грен слем турниру, Љубичићу и Анчићу то је само једном у каријери пошло за руком, док је Давиденко био нешто редовнији учесник полуфинала (четири пута). У Топ 20 били су и један финалиста (Маркос Багдатис на 12. месту) и један ГС шампион (Лејтон Хјуит на 20. позицији).

Садашњи Топ 10, осим Федерера, Надала и Ђоковића, укључује још двојицу двоструких Грен слем првака (Енди Мари и Стан Вавринка), затим четворицу тенисера који су играли у Грен слем финалима (Цонга, Бердих, Ферер, Нишикори), а чак је и Ришар Гаске, тренутно најслабији члан Топ 10, три пута у каријери био у Грен слем полуфиналима. Такође, у Топ 20 налази се још један Грен слем шампион (Марин Чилић на 13. позицији).

АТП листа 2006 – АТП листа 2015
1. Роџер Федерер – 1. Новак Ђоковић
2. Рафаел Надал – 2. Енди Мари
3. Николај Давиденко – 3. Роџер Федерер
4. Џејмс Блејк – 4. Стан Вавринка
5. Иван Љубичић – 5. Рафаел Надал
6. Енди Родик – 6. Томаш Бердих
7. Томи Робредо – 7. Давид Ферер
8. Давид Налбандијан – 8. Кеи Нишикори
9. Марио Анчић – 9. Ришар Гаске
10. Фернандо Гонсалес – 10. Жо-Вилфред Цонга

5. Већи број освојених АТП бодова. Новак је ову сезону завршио са 16.585 бодова, а када би се Федерерови резултати из 2006. године “превели“ на садашњи систем бодовања, он би имао 16.075 бодова.

6. ГОАТ бодови. На енглеском језику скраћеница ГОАТ значи “најбољи свих времена“ (Греатест оф Алл Тиме). На листи која се назива ГОАТметер и која у обзир узима разне релевенатне категорије (важне трофеје и место на АТП листи) Федерер је тренутно убедљиво први. Ипак, гледајући на нивоу једне сезоне, Ђоковић је 2015. године сакупио 41 ГОАТ бод, а Федерер 2006. године 40.

Ривали у финалима (њихово место на АТП листи у том тренутку):
Аустралијан опен: Енди Мари (6)
Индијан Велс: Роџер Федерер (2)
Мајами: Енди Мари (4)
Монте Карло: Томаш Бердих (8)
Рим: Роџер Федерер (2)
Вимблдон: Роџер Федерер (2)
УС опен: Роџер Федерер (2)
Пекинг: Рафаел Надал (8)
Шангај: Жо-Вилфред Цонга (15)
Париз: Енди Мари (3)
Мастерс (Лондон): Роџер Федерер (3)

...Није, него је Роџерова!

1. Већи број титула. Пука математика каже да је Федерер освојио 12 трофеја 2006. године, један више од Ђоковића ове. Уз то, Федереров проценат победа од 95% (92-5) већи је од Ђоковићевих 93% (82-6).

2. Континуитет. Највећи играчи свих времена највећи су добрим делом и због тога што су у дужим временским интервалима одржавали изузетно висок ниво игре и били практично непобедиви. Због тога Федерерова 2006. година додатно добија на значају када се зна да је он 2005. остварио можда још и бољи скор – 81 победу и четири пораза и 11 освојених титула, уз додуше само два Грен слем трофеја и полуфинала на преостала два. А ни 2004. није баш лоша са скором 74-6 и три Грен слем титуле...

3. Фактор Надал. Рекли смо да је Ђоковић имао јачу конкуренцију и то је генерално тачно, али Федерер се тих година и нарочито те, 2006. године суочавао са сасвим другачијим Рафаелом Надалом него данас. Шпанац је тада био у јеку своје нестварне серије од 81 тријумфа на шљаци и испоставио се кобним за Федерера у сва три финала на земљаној подлози – у Риму је Роџер чак био и врло близу тријумфа, али је поклекао са 7-5 у тај брејку петог сета. У Монте Карлу и на Ролан Гаросу Надал је славио у четири сета.

4. Само двојица су га победили. Федерер је те 2006. године изгубио пет мечева, али само од двојице тенисера – од споменутог Надала три пута на шљаци и једном у Дубаију, док је Роџеров једини истински кикс дошао у Синсинатију, када је изгубио од тада 19-годишњег Ендија Марија са 7:5, 6:4. Ђоковић је доживео један пораз више у сезони, али га је више играча побеђивало – Иво Карловић (Доха), Федерер три пута (Дубаи, Синсинати, Лондон), Стан Вавринка (Ролан Гарос) и Енди Мари (Монтреал).

Ривали у финалима (њихово место на АТП листи у том тренутку):
Доха: Гаел Монфис (30)
Аустралијан опен: Маркос Багдатис (54)
Дубаи: Рафаел Надал (2)
Индијан Велс: Џејмс Блејк (14)
Мајами: Иван Љубичић (6)
Хале: Томаш Бердих (15)
Вимблдон: Рафаел Надал (2)
Роџерс куп: Ришар Гаске (51)
УС опен: Енди Родик (10)
Токио: Тим Хенман (55)
Мадрид: Фернандо Гонсалес (10)
Базел: Фернандо Гонсалес (7)
Мастерс куп (Шангај): Џејмс Блејк (8)

“Пат“ чиниоци:

1. Изгубљени сетови. Ђоковић јесте изгубио четири сета мање (37-41), али Федерер је укупно одиграо девет мечева више и при том је у финалима Мастерс турнира играо на три добијена сета, што знатно отежава ствари.

2. Убедљивост. Иако су обојица били супериорни, Федерер је своје ривале са 6:0 добио чак 19 пута, док је Ђоковићу то пошло за руком 12 пута. Са друге стране, треба узети и обзир да је Федерер 20 сетова добио са 6:1, а Ђоковић чак 33.

3. АТП листа. И Федерер и Ђоковић били су на врху АТП листе од првог до последњег дана.

Нису само они...

Поново у зависности од критеријума који се узимају као најважнији, у причи за најбољу сезону свих времена налазе се и имена још неколико тениских великана. Овога пута о њима само укратко:

Род Лејвер – Аустралијанац је 1969. године освојио једини Грен слем у Опен ери и те сезоне узео је 18 титула. И пре Опен ере био је победник сва четири највећа турнира (1962), а тада је укупно освојио 22 трофеја.

Џон Мекинро – године 1984. Биг Мек остварио је најбољи проценат победа у историји, скор 82-3 значио је 96,5% процената успешности. Једини важан пораз дошао је од Лендла у финалу Ролан Гароса, укупно је Мекинро узео 13 трофеја, али “само“ два на Грен слем турнирима (није путовао у Мелбурн, тада то није било неуобичајено).

Џими Конорс – десет година пре Биг Мека (1974) један човек остварио је 93 победе, уз само четири пораза. Није био вољен међу колегама и публиком, али било га је баш брига и те сезоне узео је 15 трофеја, а једини Грен слем турнир који му је измакао био је Ролан Гарос. У финалу УС опена изгубио је само два гема декласиравши Кена Роузвола са 6:1, 6:0, 6:1. Ипак, добио је само један меч на шљаци и, као што наводе поједине стране колеге, још нису стасали његови главни ривали Мекинро и Бјерн Борг.

Рафаел Надал – та 2010. година почела је кошмарно за Шпанца јер је морао да преда четвртфинални меч Аустралијан опена Ендију Марију. Међутим, до краја сезоне Рафа је био надмоћан – укупно седам титула, укључујући и трофеје на преостала три Грен слема, као и укупни скор 79-10.

Бјерн Борг – прерано се повукао, са само 26 година, али стигао је да постигне једну од најубедљивијих сезона у историји. Године 1979. имао је скор 84-6 и освојио је 13 трофеја, укључујући Ролан Гарос и Вимблдон. Штета је што је само једном током каријере играо у Аустралији, а на УС опену је те године испао у четвртфиналу од Роска Танера, што баца сенку на фантастичну сезону. И иначе се у каријери никада није докопао трофеја у Њујорку, мада је у четири наврата био у финалу.

Коментари / 0

Оставите коментар